Srpstvo i sloboda

Jedno bez drugog bilo je nazimislivo. Tako je nastala Crna Gora. Od Svetog Vladimira sve do “blaženog” Josipa najvećeg grobara srpskog roda. Od desetak identiteta koje je koristio pitanje je da lu će se ikada saznati onaj pravi – skriven u Vatikanu gde je možda i sahranjen inkognito. Iza sebe je ostavio više zadužbina otelotvorenih u nove nacije i države.

Crnogorci su se nacionalno ispilili ispod njegovog šinjela. Prethodno je trasiran put od Kunovog prisoja, Pasjih i devojačkih grobalja, Zidanog mosta, Kočevja…

Prevaspitavanje se nastavilo Golim otokom u kom je najviše polaznika i procentualno i brojčano stizalo iz Crne Gore.

Srba naravno.

Od kada postoji Crna Gora Crnogorci su se svojim srpstvom dičili.

I to bez falširanja!

To je bio amanet koji se prenosio sa kolina na koleno. Srpstvo i sloboda, činili su jedan narod, bez okova i lanaca. Jedinstven po mnogo čemu, ali po srpstvu i slobodi najviše.

Ima li većeg i umnijeg nacionalnog ideologa i propagatora srpskog svejedinstva od Njegoša!? Od nedavno prevedenog na crnogorski jezik.

“Oni se tako nisu osećali, srpstvo je bilo sinonim za pravoslavlje”, rekli bi novocrnogorci, tumačeći nacionalnu pripadnost predaka, čiji grobovi ih, kao i kompletno materijalno i nematerijalno nasleđe, demantuju.

Srpstvom su se branili od moralnih bolesti. Izdaje i prevere:

“Mlijeko te srpsko ogubalo”. Ista je kletva bila majčinska i otadžbinska.

Sloboda je predstavljala sve, a najveći nivo slobode je junačka smrt.

Boga su poštovali ali su se junaštvu klanjali.

Sebe su smatrali plemstvom i čuvarima kosovskog zaveta i osvetnicima Kosova!

Svi putevi su ih vodili onamo namo “za brda ona oružan jednom moraću po’ć”, kako se poetski zavetovao, kralj Nikola, a narod je kao himnu prigrlio, njegovu pesmu “Onamo namo”, kojom me uspavljivala moja prababa Ilinka Šajova.

Crnogorci su se tukli s’ Turcima da bi ih uz gusle opevali.

Obilića medalja je pripadala obilićima a za gusle se živelo i umiralo. Čije ognjište, gusle ne rasplamsaju nekim stihom takvi kao da se nisu ni rađali. Sinovi crnih brda odgajani su sa svešću da su drugačiji od drugih, što nije samo posledica slavoljubivog nasleđa i sklonosti samohvalisanju!

Međutim, pokazaće se da su nesrazmerno glasniji od okruženja.

Srpstvo ih je nadahnjujuće bodrilo da bi se izborili sa surovošću u koju su, štiteći ga, dobrovoljno odstupili.

Sloboda im je bila jedina ostupnica, a srpstvo utočište.

Jedno od drugog se nisu odvajali i dičili jedno drugim pod nebeskom i kapom sa četiri ocila.

To je jedina kapa na kojoj je ispisan zavet života:

“ Samo sloga, Srbina spašava”!