Solunci u Sakramentu i ljubavna pisma ispod slavske ikone

NEŠINE PRIČE IZ KALIFORNIJE

U Sakramentu se nedavno upokojila Vladisava Vojka Solunac i pridružila se svom suprugu Miodragu da sada, iz nekog boljeg svijeta paze na svoju djecu sina Nebojšu i kćerku Nevenku i svoje unučiće. Ovo je priče o njima ali i odrastanju njihovog sina Nebojše koji je bio pilot američkih vazduhoplovnih  snaga. On, Nebojša Solunac, sada piše knjigu o sudbonosnim događajima koji su prethodili bombardovanju Jugoslavije i svome „trnovitom putu“ nakon odluke da u tome ne učestvuje. Objavićemo i razgovor sa Nebojšom i donijeti odlomke iz knjige koja uskoro izlazi iz štampe.

Piše: Nebojša Tošić

U Kaliforniji je najbolje biti kopač zlata. Kažu, gdje god zagrebeš  zlato se samo toči. Biti novinar, to je nešto drugo. Ti samo kljucaju, pa zlatno zrnce, jal’ nađu, jal’ ne nađu. A kad nisi novinar, pa se zatekneš u Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Sakramentu, tamo  drago kamenje slapovima teče. I onda ti nemaš šta da radiš. Izdvojiš tako jedan dragulj da sam „za sebe govori“. Pa gospođa Vladislava – Vojka Solunac, udova časnog Miodraga Solunca i majka probnog pilota (ej!!!) Nebojše  i kćerke Nevenke, imala bi šta kazati. I kazivala nam je pre nego što se upokojila. A opet, pisma složena u ladici ispod slavske ikone Svetog velikomučenika Dimitrija Solunskog, u njenom domu u Sakramentu, svezana crvenom vrpcom, tek to  ti je čitav roman.

– Znate, ja ta pisma, pisana prije toliko godina, imam urezana u srcu. Recimo, prvo pismo koje sam dobila od Miodraga Solunca iz Amerike, bilo je naslovljeno sa Poštovana gospođica Vojka Marković (kod gospođe Pepike). Tu on mene moli da se počnemo dopisivati…A  gospođa Pepika? Pa kod nje sam odrasla. Rođena sam u Kladovu, a kada su roditelji umrli, prvo moj otac, pa onda majka, imala sam 12 godina. Brat  Stanoje bio je malo stariji, a Nikola i Živojin,  bijahu puno mlađi od mene. Eto tako, uze nas očeva rodbina. Što nas voli? Ma ne. Zato što je ostalo „blaga koje treba podijeliti, a mi siročići stojimo na putu“. I onda  rodbina odluči da nas potruje…Da, dobro ste čuli. Srećom, kako to biva, siročiće Bog sačuva. Istina, Stanoju ostadoše posljedice  od tog trovanja do kraja njegovog života. Zato nas „vlast“ dade na staranje u Smederevo, plemenitoj gospođi Josipi zvanoj Pepika, na glasu sa svojoj dobroti.

Gospođa Pepika

-A moje prvo pismo u Ameriku bilo je naslovljeno na: Gospodin Miodrag Solunac,  adresa ta i ta …i u tom pismu, ja njemu opišem ovo što vama rekoh. Odgovor nisam čekala dugo. Svega dvadeset dana koliko je trebalo da njegovo pismo preleti Okean. Odkuda sada to pisanje? Pa zahvaljujući opet gospođi Pepiki. Preko nekih njenih prijatelja  „upoznala“ nas je, pa ostalo na tome da je u redu ako hoćemo da pišemo jedno drugom, ako ne, opet dobro. I tako u tom odgovoru gospodin Miodrag mi opisa svoj život.

„Draga gospođice Vojka,da vam kažem nešto o sebi. Ja sam kao dijete dobio  dječiju paralizu-polio, pa je moja desna strana dosta oduzeta. Krećem se malo otežano pa kao dijete nisam mogao da se loptam sa svojim drugovima, ali sam zato neprestano čitao. Moj brat Mihajlo, za razliku od mene bio je svestrani sportista. Bili smo (i ostali) nerazdvojni. Prvi put smo se rastali kada je on otišao u vojsku i bio je tenkista na Italijanskoj granici. Dok je biou vojsci ja sam mislio da će mi moja opština Lapovo-Varoš dati dozvolu da otvorim trafiku. Mislio sam da je za mene to mjesto  savršeno jer sam mogao da se uzdržavam i da imam svaki dan šta čitati. Bio sam mlad i naivan. Opštinari mi rekoše da moram ući u Partiju, a ja budući iz porodice koja generacijama slijedi sve srpske tradicije i poštuje Boga i Crkvu, to izbjegnem. Ne dobijem trafiku, ali dobijem batine jer sam išao u Kragujevac da se žalim, pa …“

-Tada su pisma putovala dugo pa dok odgovoriš, prođe vremena koliko hoćeš. Onda ja njemu napišem,a on meni odgovori. I tako ti naši „razgovori“ preko pisama otkrivali su mi sve više o tom, sada već „mome“ Miodragu. Pisao je  divna pisma i ponekad mi se činilo da čitam pravi roman. Recimo, u jednom pismi mi je opisao o svoj bijeg preko Italijanske granice. Njegov brat, vrativši se iz vojske, uposlio se u pošti. Kada je čuo da su Miodraga tukli i na druge načine kinjili, pa ga doveli do ruba da digne ruku na sebe,predloži mu je da bježe preko granice. Čekali su praznik Prvi Maj. Bila je 1957. godina , jedna od onih olovnih koje su pritiskali narod u Jugoslaviji. I tako Miodrag sa štapom u ruci i  spretni brat Mihajlo koji je znao režim na „svojoj“ granici gdje je služio vojsku, sačekaše da se vojnici opuste, pa zar nije Praznik, i obreše se u Italiji. Italijanski logori za izbjeglice i nisu bili tako puni jer je bio nadljudski napor proći između pušaka, minskih polja i kerova ljutih.

Venčanje u Parizu

-Iz Italije Mihajlo ode za Kanadu, da „izvidi situaciju“, pa da zove brata, a moj Miodrag ostade da čeka. Ali i on dobi „papire“ za Ameriku i tako se nađe u Milvokiju, pa u Ohaju, pa u Nju Džerziju i odatle, već kao Amerikanac , zaputi se u – Pariz!!! Zašto tamo? Bila je  1964. godina, kada je, u posljednjem pismu, predložio da i ja dođem u Francusku. Tako sam u pratnji njegovog ujaka, hitala tamo da se prvi put sretnemo licem u lice! U mom nevelikom koferu nalazio se i svežanj pisama. U stvari bio je to moj  recimo jedino vrijedan prtljag.

-Znala sam sve o njemu kao i on o meni, ali naći se licem u lice bijaše kruna naše veze. Preda mnom je stajao stamen čovjek, prav kao svijeća, sa štapom u ruci i – strog. „Evo ovo sam ja, ovo je moj štap, ovo je moja desna teško pokretna strana, pa ti sada odluči!“.  I ja onda njemu kažem da pred sobom vidim prije svega časnog čovjeka, a da sam kroz pisma koja su odisala iskrenošću, upoznala njegovu dušu, pravičnost i dobrotu koju krije ispod  naizgled strogog lica, pa se i ja našalih i rekoh: „Evo ovo sam ja, pa ti sada odluči!“ Tada se veliki topao osmijeh razli njegovim licem i olakšanje što je naš prvi susret protekao onak okako smo ga zamišljali. Vjenčali smo se u Parizu. Miodrag se mogao odmah vratiti u Ameriku, a ja da čekam  useljeničke dokumente, ali je ostao sa mnom. Poslije šest mjeseci sve je bilo sređeno i mi smo , ruku pod ruku stupili u novi zajednički život u novom svijetu.

-Već sljedeće godine, 1965. obilježili smo dva važna događaja u Crkvi Svetog Đorđa u Elizabetu gdje smo se bili skrasili. Priredili smo smo crkveno vjenčanje, a par mjeseci kasnije krstili smo našeg tek rođenog sina Nebojšu. Kćerka Nevenka se rodila 1972. godine u Oklandu, na Zapadnoj obali, gdje smo se preselili. U našoj kući se uvijek govorilo samo srpski, a Miodrag je znao reći: „Naše je da djeci ojačamo naše korijene, da im srpski jezik bude osnova, a engleski neka ih uče u školi“. Nebojša bijaše još od malena veoma vezan za oca. On ga je vodio svugdje, podučavao ga, učio srpske narodne pjesme i priče, usađivao mu junački duh. Tumačio mu je: „Kada se kaže Solunac, kod Srba se ta riječ podrazumijeva kao riječ Junak. Tebi sam dao ime Nebojša, pa kada te tvoji američki pirijatelji pitaju šta znači tvoje ime ti im prevedi tačno Daredevil Hero !

Mama, ja ću biti pilot

-Ta junačka crta kod Nebojše ispoljila se kada je imao sedam godina. Naš komšija u Oklandu, Kinez, imao je  brodicu pa su on i Miodrag svake nedjelje išli u ribarenje po sanfranciškom zaljevu i naravno da su vodili i Nebojšu.Te 1972. godine, kada se kako rekoh, rodila i Nebojšina sestra Nevenka, održavao se čuveni sanfranciški Fleek Veek (Flik Vik) vojna parada brodova i aviona. Nebojša je bio na brodici nedaleko od Golden Gejta i gledao kako je akrobatska grupa Plavih Anđela, jedna od najatraktivnijih na svijetu, proletjela ispod tog najčuvenijeg mosta. Došao je kući fasciniran tim vitezovima neba i krajnje ozbiljno rekao : „Mama, ja ću biti pilot!“.

-Nebojša je imao našu bezrezervnu  podršku kada je 1988. godine upisao US Air Force academy, i počeo obuku za pilota. Niko nije bio sretniji od njega, ali niko nije bio ponosniji i – zabrinutiji od nas njegovih roditelja. Bio je izvanredan. Uvrstio se među najbolje od najboljih. Postao je i probni pilot, a to je bila ulaznica i za krunu američke avijacije NASA-u koja je „gospodarila nebom“. I eto čudne slučajnosti. Kada se Miodrag, u svojoj  24 godini života, probijao i posrtao prema granici, oslanjajući se na štap i ruku brata Mihajla, nije  mogao ni naslutiti  da će jednom njegov  još nerođeni sin Nebojša, u svojoj 24. godini života, gordo letjeti i dostizati zvijezde. One iste  koje  je Miodrag gledao te mračne prvomajske noći negdje sa ničije zemlje.

-Miodragova bolest iz djetinjstva je, s godinama, napredovala. To se zove Post polio sindrom (Post-polio syndrome ‘PPS’) . Napadala je  mišiće oko njegovog srca. Već smo se preselili u našu kuću u Sakramentu pa smo svi bdjeli uz njega. Sa nama su bili i Nebojša i Nevenka. Ona je bila trudna i u decembru 2003. odvedemo je na porođajno. Tamo kažu da „nije još vrijeme“, mi se vratimo kući, a ona dobi ponovo trudove  i porodi se u sobi  pored sobe u kojoj je ležao Miodrag. Naravno da je njen sin dobio ime po djedu Miodragu koji je imao sreću da dočeka rođenje prvog unuka. Okružen svojim najbližim Miodrag se upokojio u februaru 2004 godine.

-Danas kada gledam naše prvo unuče Miodraga, unučica Avamae rodila se kasnije, sve više u njemu prepoznajem osobine njegovog djeda. Isto kao što i u Nebojši prepoznajem one najljepše očeve osobine: čvrstinu karaktera, ljudskost i čestitost. Mislim da je Miodrag umro sretan i ponosan kao što sam i ja sretna i ponosna, što smo u našem sinu uzgojili ono sjeme predaka koje ga je dovelo do jedine moguće odluke, a to je da ne učestvuje u bombardovanju zavjetne zemlje svojih roditelja – Srbije.

Naslovna fotografija: Nebojša Solunac sa majkom Vladislavom u pilotskoj kabini