Nepoznato o Miroslavljevom jevanđelju

VELjKO TOPALOVIĆ, PRIREĐIVAČ FAKSIMILA NAJSLAVNIJE SRPSKE KNJIGE

Razgovarala: Snežana R. Radulović

Uvodne rečenice Vašeg predavanja o Miroslavljevom jevanđelju imaju neočekivan obrt. Podstakle su me da s pažnjom ispratim nevjerovatnu priču, pa predlažem da krenemo od njih. 

-Miroslavljevo jevanđelje je najstariji sačuvani srpski ćirilički rukopis. Smatra se najvrednijim srpskim pokretnim kulturnim dobrom. UNESKO ga je, 2005. godine, uvrstio među 120 najvrednijih dokumenata celokupnog čovečanstva. U toku dva svetska rata čuvano je sa svim zlatom koje se nalazilo u Srbiji u tom trenutku. Posle Drugog svetskog rata, Republika Srbija izdvojila je 10.000.000 evra za izradu fototipskog izdanja. Predsednik Srbije polaže zakletvu na faksimilu Miroslavljevog jevanđelja. Izložbu Božansko nadahnuće – Miroslavljevo jevanđelje do sada je videlo 1.400.000 posetilaca širom sveta.

S druge strane: Monasi i sveštenici danas ne umeju da pročitaju šta piše u najvrednijoj srpskoj bogoslužbenoj knjizi. UNESKO-vi stručnjaci i naši tadašnji istoričari umetnosti smatrali su da su likovni ukrasi Miroslavljevog jevanđelja tu oslikani samo kao dekoracija. Danas, na osnovu istraživanja Dragane Aćimović, znamo da su svi u direktnoj vezi sa tekstom i da su srpski srednjovekovni monasi bili najobrazovaniji ljudi tadašnje Evrope. U Drugom svetskom ratu, zlato je upućeno u Nikšić i 90% od 9 tona i 600 kg je pokradeno. Miroslavljevo jevanđelje je sačuvano tako što je zakopano ispod oltara Manastira Rača ukraj Drine. Od 10 miliona evra, u današnjoj protivvrednosti, izdvojenih za državno fototipsko izdanje, 3.500 je usmereno u konzervaciju rukopisa. Ostatak novca je pokraden, a bolje bi bilo da su ukrali i tih 3.500 evra jer su, tokom konzervacije nanesena neverovatna oštećenja rukopisu. To je najveći skandal u istoriji srpske kulture. Predsednik Srbije je položio zakletvu na faksimilu Miroslavljevog jevanđelja 2017. i 2022. godine, ali je njegova ministarka kulture i predsednica Agencije za nuklearnu bezbednost (?!), Maja Gojković, najavila da će sudski zabraniti isti taj faksimil. Od 1.400.000 posetilaca izložbe, većina nije znala šta znači reč jevanđelje, a mnogi su mislili da je humski knez Miroslav ispisao neko svoje jevanđelje.

Dobrodošli u svet Miroslavljevog jevanđelja!

Vaše detaljno predavanje o istorijatu i likovnim ukrasima Miroslavljevog jevanđelja može se odgledati na YouTube-u:

Predlažem da ovdje rasijvetlimo detaljnije neka sporna mjesta i ulogu Srba iz Crne Gore u izradi faksimila. Tim od 300 vodećih svjetskih stručnjaka iz različitih oblasti Vam pomaže. Ko su ključni saradnici?

-Neki nisu više na ovom svetu: Blaženopočivši mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije su nam pomagali još od vremena kad smo bili studenti. Dejan Medaković, u vreme dok je bio predsednik SANU,  i Miroslav Pantić u vreme dok je bio potpredsednik SANU, dali su nam uvid u mnoge nepoznate detalje istorijata rukopisa.

I dalje svaki čas tražimo pomoć od: prof. Gordane Jovanović, koja je raščitala tekst Miroslavljevog jevanđelja, prof. Alekseja Pentkovskog, vodećeg ruskog istoričara liturgije, tima američkih stručnjaka koje predvode prof. Silvija Vakareliskaja i prof. Džozef Birnbaun, koji su uporedili čitanja svih sačuvanih pravoslavnih rukopisa, direktora rukopisnih odeljenja evropskih nacionalnih biblioteka… spisak je beskrajan.

No, ključne naučne prodore napravile su dve mlade srpske istoričarke umetnosti: Dragana Aćimović, koja je shvatila jedinstvenu simboliku likovnih ukrasa Miroslavljevog jevanđelja i Kristina Miloradović, koja je nedavno doktorirala na tumačenju likovnih ukrasa Srpskog psaltira koji se čuva u Minhenu. Njihove studije su, po mom mišljenju, unele pravu revoluciju u istoriji umetnosti.

Nasuprot komunističkom i globalističkom narativu da je pravoslavlje varvarski relikt iz mračnog srednjeg veka, shvatamo da je ono koren savremene evropske kulture.

Pređimo na sporna pitanja. Po svemu sudeći, Miroslav je naručio izradu velelepnog jevanđelistara (bogoslužbenog jevanđelja) za potrebe svoje zadužbine, Crkve Svetog Apostola Petra (danas Petra i Pavla) oko koje je nastalo Bijelo Polje. Kako je rukopis dospjeo u Hilandar?

-Akademik Medaković zastupao je tezu, koju je čuo još kao pripravnik u Muzeju kneza Pavla, da je Nemanja doneo Miroslavljevo jevanđelje na Svetu Goru, kao vladarsku regaliju. Kroz naša istraživanja, ispostavilo se da je to najbolja moguća pretpostavka. Naime, knjiga je izašla iz manastira, 1896. godine, zajedno s Nemanjinom osnivačkom poveljom, kao da su ta dva dokumenta predstavljala jednu celinu: sveta knjiga iz koje je vršena Služba Božja prilikom obnavljanja zapuštenog grčkog manastira Hilandar i krštenica manastira, tj. Nemanjina povelja. Dalje, monasi su u izjavama u štampi, početkom HH veka, tvrdili da je knjiga u manastiru bila oduvek, što bi značilo od samog osnivanja. Postoje i teorije da je knjiga dospela u manastir kasnije, ali te teze nemaju ni posredne dokaze, pa je ovo, za sada, najbolja moguća pretpostavka.

Po meni, podjednako je moguće i da ga je Rastko Nemanjić doneo iz Huma. Za njega znamo da je razumeo, voleo i cenio knjige, shvatajući njihov značaj.

Nemanjići su shvatali da su pravoslavna vera, pismenost i kultura uopšte temelj države koju stvaraju. Prema engleskim računicama izrada jednog rukopisa na pergamentu, u srednjem veku, koštala je kao izgradnja Tvrđave Golubački grad. Prema proceni Biblioteke Srpske Patrijaršije, Srbi su, u doba Nemanjića, izradili 20.000 rukopisa. To je potpuno različito shvatanje od onog koje danas imaju političari u Srbiji i Crnoj Gori.

Ukoliko je gornja pretpostavka tačna, onda je knjiga sigurno iznošena i pred kralja Milutina, cara Dušana i kneza Lazara tokom njihovih posjeta Hilandaru. Šta se tačno desilo tokom posjete ruskog Arhimandrita, Porfirija Uspenskog? Kako je list br. 166 dospjeo u Petrograd i zašto baš taj list nedostaje u originalu?

-Knjiga je iznošena u svečanim prilikama: na velike crkvene praznike i tokom poseta srpskih vladara. U svom podrobnom opisu Miroslavljevog jevanđelja, Porfirije nije ostavio podatak kako je došao do pomenutog lista. Nije o tome ništa zapisao ni u svom dnevniku. Međutim, u dnevniku nailazimo na nekoliko nepoznatih činjenica. Najpre, ruski monasi sa Svete Gore, rekli su mu da nema potrebe da ide u Hilandar jer tamo monasi spaljuju rukopise i tako se greju u toku zime, a što nisu popalili – već su crvi pojeli.

S takvom predrasudom, Porfirije je došao u Hilandar na Svetog Jovana i pred sobom je ugledao najlepšu knjigu pravoslavnog sveta, otvorenu na listu br. 166, tj. 330. stranici, gde se nalazi čitanje za taj praznik. Porfirije je ostao u manastiru 18 dana, bila je zima, ukočio se i monasi su ga odneli do pristaništa. Otputovao je u Carigrad i vratio se u maju da dovrši opis hilandarskih rukopisa i povelja. Tek potom je odneo list u Petrograd. To ne liči na postupak nekog ko je tajno isekao list iz najvrednijeg rukopisa.

Pa šta se onda tačno dogodilo na Svetog Jovana 1846. godine? Opet ostajemo u domenu najverovatnijih pretpostavki. Pretpostavljam da je Porfirije rekao hilandarskim monasima ono što je bila istina: da je on izaslanik ruskog cara Nikolaja I i ruskog Svetog Sinoda, da je jedan od njegovih zadataka da prikupi najvrednije predmete iz pravoslavnog sveta i da ih odnese u Petrograd kako bi ih proučili u ruskoj Imperatorskoj akademiji nauka. U tom smislu, verovatno je tražio da mu predaju knjigu, što su monasi, očigledno, odbili. No, Hilandar je tada bio u velikim dugovima, pa pretpostavljam da su postigli dogovor da se list koji je Porfirije prvo ugledao iseče i da ga ovaj ponese ruskom caru kao uzorak. (Fotografija je tada bila u samom začetku, pa ta mogućnost nije postojala.) Ukoliko car plati dugove manastira – monasi će mu dati celu knjigu.

Još jedan posredni dokaz govori u prilog ove moje pretpostavke. Na prednjoj i zadnjoj strani lista stoji izbledeli otisak pečata na kom piše IB (Imperatorska biblioteka). Tokom nedavnog boravka u Petrogradu, zamolio sam kustose da mi pokažu pečat. Oni su se tada prvi put ozbiljnije zagledali u otisak na listu i iznenađeno rekli da nemaju takav pečat. Imaju pečat na kom piše IPB (Imperatorska publična, tj. javna, biblioteka). Nisu ni znali da je postojao pečat IB, koji je, izgleda, označavao da se list čuvao u njegovoj privatnoj biblioteci.

Opet postoje i druge teorije: srpski nacionalisti tvrde da je Porfirije ukrao list, a ruski da su hilandarski monasi, iz čista mira, isekli list i poklonili ga Porfiriju. Opet teorije bez ikakvih, makar i tankih, dokaza.

Kažete da imate grešku u filmu – pogrešno tumačenje inicijala na poleđini Petrogradskog lista.

-Da. Preneli smo tumačenje našeg vodećeg posleratnog liturgičara, Lazara Mirkovića, koji je smatrao da je tu oslikana vavilonska bludnica koja jaše na zveri, da je to aluzija na Irodijadu, koja je, kao nagradu za igru svoje kćeri tražila od Iroda glavu Jovana Krstitelja. Mirkovićeva logika da se ta iluminacije odnosi na prve reči koje se čitaju u nedelju po Bogojavljenje – da se, po Jovanovom utamničenju Hristos zaputio u Kapernaum – delovala mi je ispravno.

Međutim, pre nekoliko godina istoričarke umetnosti Branka Ivanić i Dragana Aćimović, dovele su u pitanje Mirkovićevu tezu. Dragana je otišla i korak dalje – dala je dokaze zašto to nije vavilonska bludnica. Naime, bludnica uvek jaše postrance, nosi skupu odeću i nakit, gleda se u ogledalo i divi svojoj lepoti. Minijatura iz Miroslavljevog jevanđelja, prema Dragani, odnosi se na kasnije stihove začala u kojima se govori kako je Hristos otišao iz Nazareta u Kapernaum, gde je bio mrak, i tamo doneo svetlost. Oslikani lik nije ni muško ni žensko, već krštena duša, koja je zauzdala svoje strasti, skinula kožu greha i obukla se u svetlost

U vreme kada smo snimali film, Dragana je još bila u srednjoj školi, pa sam preneo ono što je bio zvanični stav nauke u to doba i što mi se činilo logično i neupitno.

Druge zvanične verzije o ulozi Obrenovića i Karađorđevića već ste doveli u pitanje u filmu, a u pratećim knjigama za novo izdanje faksimila potpuno ste ih odbacili. Koje ste nove dokaze otkrili?

-Punih 20 godina, uz sve napade na naše izdanje, niko se nije usudio da da ijednu primedbu na kvalitet izdanja i na bilo koji zaključak iz prateće knjige o istorijatu rukopisa. Primedbe su se odnosile na legalnost snimanja originala, što je posebna tema. Tokom priprema za novo izdanje, iz 2019. godine (objavljenom u saradnji s Mitropolijom crnogorsko-primorskom) isplivala su neka nepoznata dokumenta, pisma i dnevnici, koji su potvrdili moje sumnje u zvanične verzije događaja.

Prema zvaničnoj verziji, kralj Aleksandar Obrenović je, 1896. godine, platio dugove manastira Hilandar, a u znak zahvalnosti, monasi su mu, plačući od sreće, poklonili dva svoja najvrednija dokumenta: Miroslavljevo jevanđelje i Osnivačku povelju Manastira Hilandar Simeona Nemanje.

Jevanđelje je lepa knjiga, ali od prvog trenutka mi nije bilo jasno zašto bi monasi predali kralju krštenicu manastira da nosi kući i zašto bi ovaj to tražio.

Pisma su otkrila pravu istinu. U želji da se dodvore kralju, vladike i ministri pritiskali su monahe da se promeni prvobitni dogovor po kom je Jevanđelje trebalo da bude pozajmljeno kralju dok se ne uradi fototipsko izdanje. Vladika Dimitrije hvali se da je uspeo da isposluje da se kralju pokloni u trajno vlasništvo ne samo Jevanđelje već i Nemanjina povelja. Kaže da je ubedio monahe da će dve naše najvrednije relikvije u dvoru biti sigurnije nego u manastiru. Dodaje, potom, da ne smeju više ništa da traže, jer su počele da kruže glasine da je delegacija došla u pljačku, a ne u posetu.

Kralj je, potom darovao zlatnike manastiru, u današnjoj protivvrednosti od 200.000 evra, što nije bilo dovoljno za isplatu nagomilanih dugova.

Ono što jeste tačno je da je, u narednim godinama, počelo ponovno preuzimanje kontrole nad manastirom od strane srpskih monaha. Naime, u jednom trenutku, u XIX veku, samo trojica od 70 monaha bili su Srbi, a manastirom su upravljali Bugari.

Koji je problem sa zvaničnom verzijom Karađorđevića o dešavanjima vezanim za nestanak Miroslavljevog jevanđelja tokom Majskog prevrata 1903. godine?

-Zvanična propaganda Karađorđevića tvrdila je da je Jevanđelje tokom prevrata zapakovano u neki sanduk, koji je poslat u Topolu. Taj sanduk, navodno, novi kralj Petar I, nije otvarao. Potom, u toku Prvog svetskog rata, iz čista mira, taj sanduk je poneo sa sobom kraljev bibliotekar Dobra Ružić. Otvorio ga je u Kruševcu i, kada je u njemu video Miroslavljevo jevanđelje, odmah ga je predao regentu Aleksandru. Izbacili su još jednu verziju da je maskirana devojka predala regentu Jevanđelje, uz uslov da se ne raspituje za njen identitet. Tu se mislilo na Vidu Ružić, Dobrinu ćerku, koja se, kasnije udala za Miloša Crnjanskog.

Opet, dokumenti razvejavaju dimnu zavesu propagande, sada Karađorđevića.

Dobra Ružić nije bio samo kraljev bibliotekar. On je s kraljem Petrom donosio ključne političke odluke, Petar ga je slao u tajne misije u inostranstvo, starao se o vaspitanju Petrove dece, bio šef odbora za izgradnju zadužbine na Oplencu… ukratko – Dobra je bio najbliži saradnik kralja Petra. Ćutali su o tome da se Miroslavljevo jevanđelje nalazi u Topoli. Pretpostavljam da je ideja bila da se knjiga čuva u zadužbini na Oplencu, ali izbio je Prvi svetski rat pre završetka izgradnje.

Mislim da je stvarni razlog predaje knjige regentu Aleksandru u Kruševcu bio taj što je Dobra shvatio da je suviše star da krene u povlačenje preko Albanije. Još nezamislivi je za njega bilo je da tokom povlačenja nosi sa sobom ovako veliku knjigu.

Šta se, u tom zamešateljstvu, dogodilo s Nemanjinom poveljom?

-Tokom Majskog prevrata, ispostavilo se da dvor nije najsigurnije mesto za čuvanje najvrednijih srpskih dokumenata. Miroslavljevo jevanđelje je ukradeno, a u dvorskom sefu je ostala Nemanjina povelja. Po odluci ministra prosvete i crkvenih dela, Povelja je premeštena u Narodnu biblioteku Srbije. Početkom Prvog svetskog rata, opet jedan bliski prijatelj kralja Petra, upravnik Narodne biblioteke, Jovan Tomić zapakovano je 56 najvrednijih rukopisa i povelja, koje je biblioteka čuvala, u dva drvena sanduka i predao ih predstavniku ministarstva inostranih poslova. Ta dva sanduka su nestala. Neke knjige, poput Prizrenskog prepisa Dušanovog zakonika, kasnije su pronađene, ali Nemanjina povelja nije i ona je najvažniji dokument za koji znamo da nam je ukraden. Ostala je samo crno bela fotografija snimljena početkom HH veka.

Nekoliko stvari privlači pažnju po tom pitanju. Najpre, država Srbija ni dan danas nije pokrenula zvaničnu istragu. U vreme vladavine Karađorđevića puštana je dimna zavesa preko podataka o načinu na koji su neke knjige iz pomenutih kovčega dospele u posed stranaca.

Za sada, glavni osumnjičeni mi je regent Aleksandar, ali nemam jače dokaze od pokušaja prikrivanja i činjenice da kad policija ne može da pronađe kradljivaca Miroslavljevog jevanđelja ili maskirane ljude koji su bagerima porušili kućice na zemljištu gde je nikao Beograd na vodi i usput lisicama vezali ljude koje su tu zatekli i oduzeli im mobilne telefone – uvek se ispostavi da je to organizovano s vrha.

Moglo bi i da se tvrdi da se, od trenutka kada je Aleksandar Obrenović uzeo Miroslavljevo jevanđelje i Nemanjinu povelju iz Božje kuće i odneo u svoju kuću – dvor u Beogradu, Srbija našla pod Nemanjinim prokletstvom. Naime u poslednjim rečenicama, Nemanja piše da će onome ko odnese nešto iz Hilandara, makar bio i njegov najrođeniji, Bog suditi na Strašnom sudu, a da će tužitelji biti Presveta Bogorodica  (zaštitnica manastira) i on, grešnik Simeon.

Zašto Srbija do danas nije objavila dugo najavljivano državno izdanje?

-Od 1966. godine, na svakih par godina, nadležne državne institucije i svi najveći izdavači tadašnje SFRJ, najavljivali su da će objaviti fototipsko izdanje do kraja te ili naredne godine. Čak su se kao mogući izdavači pominjale i Britanska i Vatikanska apostolska biblioteka. No, kad god je trebalo da se pristupi snimanju – stizala je naredba „s najvišeg mesta“ da se u to ne ide i partijski kadrovi su to bespogovorno slušali.

Kažu da ste Vi „piratski” snimili original?

-To je nebuloza nekadašnje ministarke kulture dr Nade Popović Perišić. Snimanje je izvršeno uz odobrenje Narodnog muzeja, u prisustvu čuvara Miloša Kljajića i tada nadležne kustoskinje Branke Ivanić.

Istina je da smo dozvolu tražili i dobili na zaobilazan način i to je izazvalo gnev apartčika koji nisu više imali način da ispoštuju naredbe „s najvišeg mesta“. Naime, tražili smo i dobili dozvolu da snimimo sve stranice koje nisu odštampane u punom koloru u izdanju kralja Aleksandra Obrenovića. Obrazloženje nam je bilo da, verovali ili ne, Narodni muzej nema nijedan kvalitetan snimak bilo koje stranice originala. Nadali smo se da tadašnji upravnik ne zna da je u izdanju iz 1896. godine samo 10% stranica odštampano u koloru i da će ga mrzeti da to proverava. Bili smo u pravu. Takođe, išlo nam je na ruku što je država imala kalkulaciju da će izrada fototipskog izdanja koštati 5.000.000 evra u današnjoj protivvrednosti, pa im nije padalo na pamet da ćemo mi, ovako odrpani, pokušati da to uradimo. U toku snimanja, kustoskinje Branka Ivanić zaključila je da je bezbednije za knjigu da je što manje prelistavamo, te smo, umesto da preturamo i izbegavamo pomenutih 10% stranica snimili kompletan rukopis. Ispostaviće se, kasnije, da su to jedini profesionalni snimci Miroslavljevog jevanđelja pre oštećenja koja su, tokom neuspešne konzervacije, naneli srpski stručnjaci.

Srećom, Bog nas je pogledao, i uz veliku pomoć Srba iz Crne Gore, knjiga je ugledala svetlost dana.

Ko su bili ti junaci s ovih prostora?

-Književnik i ondašnji politički emigrant, Petar Milatović Ostroški, omogućio nam je da dođemo do najkvalitetnijih slajd filmova, koji su bili toliko skupi i imali su ograničen rok trajanja da ni najveće prodavnice u svetu nisu držale više od 10 na zalihama, a nama je bilo potrebno 400. Nalazi se desno na ovoj fotografiji, pored vladike Atanasija i mene.

Crnogorci Blagoje Nikolić, direktor,  i Bratimir Garić, glavni urednik Službenog lista SRJ, uz punu svest da će knjiga biti zabranjena, upustili su se kao saizdavači u poduhvat, rizikujući svoje položaje. Crnogorac Mile Milatović i njegovi prijatelji iz Atlas banke organizovali su transfer novca za Johanesburg u vreme najoštrijih međunarodnih sankcija protiv tadašnje SRJ. To nam je omogućilo rad van dometa srpske policije. Blaženopočivši mitropolit Amfilohije prvi je prošvercovao zabranjenu knjigu u Srbiju. Tada vladika, a sada mitropolit Joanikije pomogao je izradu dokumentarnog filma…

Vaše izdanje bilo je zabranjeno, pa godinu dana kasnije legalizovano u doba Miloševićevog režima. Otkupile su ga sve najveće biblioteke i univerziteti svijeta. Zašto ste pristupili izradi novog izdanja?

-Naše prethodno izdanje, iz 1998. godine, bilo je vrhunski štamparski i naučni domet s kraja HH veka. No, tadašnja štampa nije mogla verno da reprodukuje oslikavanja na zlatu, karakteristična za pravoslavne rukopise. I posle završetka štampe, svake godine smo isprobavali nove ideje, ali nismo mogli da postignemo željeni rezultat.

Godine 2016, pridružio nam se Aleksandar Popović, stručnjak za pripremu za štampu. Ja sam imao poveću ušteđevinu od profita ostvarenog klađenje na konjske trke u Francuskoj, Engleskoj i Irskoj (u nekom mom privatnom finansijskom ratu s NATO paktom) i krenuli smo u detaljno analiziranje novih štamparskih postupaka i mašina. Zainteresovali su se i vodeći svetski proizvođači štamparskih mašina i, posle 200 proba, shvatili smo da samo jedan tip Hajdelbergove mašine ima realnu šansu da ispuni sve naše zahteve. Takva ne postoji na Balkanu, pa smo zamolili Petra Milatovića Ostroškog da ode u Hajdelbergov servis u Beču i da pita gde se nalazi najbliža. Tako smo došli do štamparije Esterman na granici Austrije i Nemačke. Uz primenu nekih naših izuma, dobili smo savršen rezultat, a verna reprodukcija vizantijskog poveza (tabaci prošiveni kroz drvene daske presvučene kožom) Aleksandra Ćeklića doprinela je da Srbija dobije najbolji faksimil na svetu.

Srpska Pravoslavna Crkva se, ovog puta, pridružila?

-Pa, recimo na neki zaobilazan način. Biblioteka Srpske Patrijaršije pratila je naše probe jer smo rešavali i problem izrade faksimila Srpskog psaltira koji se čuva u Minhenu i čije su minijature oslikane na velikim zlatnim površinama. Kad smo rešili sve tehničke probleme Biblioteka je tražila dozvolu od ministarstva kulture da se pridruži izdavanju novog faksimila Miroslavljevog jevanđelja. Tadašnji ministar, Vladan Vukosavljević, nije se udostojio ni da odgovori. Pozvali smo i Narodni muzej da se pridruži, a direktorka Bojana Borić Brešković otrčala je s našim pismom u ministarstvo kulture i tražila da se knjiga unapred zabrani. Ministar se pravio mrtav i na taj zahtev. U opštoj zbrci, po izlasku knjige, pravna služba SPC je zaključila da ne postoje pravni problemi u vezi Dosijeovog faksimila Miroslavljevog jevanđelja i da tadašnji patrijarh Irinej sme da ga vidi (?!). No, tadašnja administracija SPC nije imala jasan stav da li je najviše mesto s kog se odlučuje o sudbini Miroslavljevog jevanđelja ovozemaljsko ili nije.

Stvar je presekao blaženopočivši mitropolit Amfilohije, uz komentar u njegovom stilu:

Mene baš briga šta misli ministar kulture Srbije o Miroslavljevom jevanđelju! To je naša najvrednija knjiga, nastala na teritoriji naše mitropolije, vi to radite najbolje na svetu i pomoći ćemo vam svim sredstvima.

Tako je Mitropolija crnogorsko-primorska postaja saizdavač, a mitropolit se upisao na listu saradnika. Tu nije bio kraj pitanja u mom stilu i odgovora u njegovom. Kad ste, pre 20 godina, predavali dva faksimila hilandarskim monasima, jedan mlađi Vas je pitao da li treba da osveštaju te knjige, a Vi ste odgovorili:

-Ko ste vi da osveštavate Jevanđelje? Ono osveštava nas!

-Bila bi nam čast da dobijemo Vaš blagoslov za ovo izdanje, ali ne znam da li je to moguće.

-He, he. Dobro sam rekao. Hm. Vi imate blagoslov od Boga!

-Moj plan je bio, ako se Crkva ne uključi, da idem na novu zabranu faksimila. Država će to rado uraditi, ako ih samo malo bocnem. Podrška ministarstva kulture nama ništa ne znači, ali ako zabrane, to je kao da su nam poklonili 2 miliona evra za propagandu. S obzirom na to da smo sada saizdavači, kakav je Vaš stav po tom pitanju?

-Vi to odlično radite, idite normalnim putem.

Kako izgleda taj normalni put?

-Gospođa Jevgenija Striga (u sredini), uz veliki trud, organizovala je veličanstvene izložbe u Moskvi i Petrogradu, Tvrđava Golubački Grad uvrstila je izložbu u stalnu postavku (više od milion posetilaca do sada), gostovali smo u Parizu, Minhenu, Beču, širom Srbije i Republike Srpske, a nedavno je Bojana Đačić briljantno organizovala gostovanje izložbe u Pljevljima, potom je Matica srpska – Duštvo članova iz Crne Gore organizovala gostovanje u Nikšiću… Posetioci su imali priliku i da čuju izvanredna predavanja dr Kristine Miloradović o Srpskom psaltiru koji se čuva u Minhenu i vide faksimil i tog rukopisa koji smo uradili po nalogu vladike Grigorija…

Ali ministarstvo kulture nije moglo da odoli…

-Da. Na moju žalost prekasno. Godine 2021, u Narednom muzeju Srbije, ministarka kulture, Maja Gojković, održala je konferenciju za štampu. Za govornicom su bili i tadašnji predsednik SANU Vladimir Kostić (onaj što bi amputirao Kosovo i Metohiju), direktorka Muzeja, Bojana Borić Brešković i direktor Narodne biblioteke Srbije, Vladimir Pištalo. Ministarka kulture najavila je da će pomenute institucije pristupiti izradi fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja i dokumentarnog filma o njemu.

Nije pomenula da je ministarstvo 20 puta ranije najavilo isti poduhvat, da je nestalo 10 miliona evra koje su prikupljeni iz budžeta Srbije i u Fondu Miroslavljevo jevanđelje. Zanimljiva je i odluka da pristupe izradi kopije najvrednije srpske bogoslužbene knjige bez predstavnika SPC. Takođe, previdela je i da već postoji dokumentarni film, koji je dobio prve nagrade na svetskim festivalima.

Potom je, ničim izazvana, rekla:

–Pojavio se jedan loš falsifikat pre 30 godina, sad se taj izdavač pojavio ponovo i mi ćemo to izdanje da sudski zabraniti.

To je bila upravo ona pozicija koju sam priželjkivao dve godine ranije, ali mi mitropolit nije dozvolio da idem tim putem. Ministarki su dali pogrešne informacije savetnici, koje već 40 godina predvodi dr Đorđe Trifunović. Ona se, bez ikakve provere, izlupetala. Boško Savković, režiser dokumentarnog filma, i ja smo bili svesni da je ovaj poklon ministarstva stigao prekasno. Predsednik Vučić dobio je knjigu od jednog svog prijatelja, svestan je da je to vrhunsko izdanje, bio je ministar informisanja u vreme kada je Milošević zabranio prethodno izdanje – te nema šanse da odobri ludost ministarke i zabrani novo izdanje.

Odlučili smo da napravimo našu konferenciju za štampu. Ako ne možemo da dobijemo zabranu – bar možemo da ih zavitlavamo. Pokazali smo fotografije sa polaganja predsedničke zakletve 2017. godine. Vučić polaže zakletvu na našem faksimilu iz 1998. godine, a iza njega stoji tadašnja predsednica Narodne skupštine – Maja Gojković. Komentar se nametao sam od sebe:

Dok se naš voljeni vođa bori da svetskim alama: ne da Kosovo i Metohiju, ne da Gazivode… pravi neprijatelj mu stoji iza leđa. Maja Gojković tvrdi da je položio zakletvu na „lošem falsifikatu“ i time ruši ugled našeg predsednika.

Dosolili smo snimcima iz Hrama Svetog Save kada je, 2007. godine, samo ministarstvo kulture izložilo „loš falsifikat“ u lažnoj klima komori koju su čuvali pravi specijalci i reklo da je to original. Tada su obmanuli 300.000 vernika u nekom njihovom satanističkom performansu.

Slike sa polaganja zakletve imale su efekat bombe. Odmah je naloženo nižim činovnicima da se žrtvuju i svojim telima zaštite ministarku. Izašli je nemušto saopštenje da Vučić poštuje ideju o Miroslavljevom jevanđelju, ali da oni znaju da on zna da je to loš falsifikat.

Usledila je nova blamaža u vidu fotografije na kojoj se vidi kako predsednik Vučić poklanja faksimil Miroslavljevog jevanđelja papi Francisku, opet uz prigodan komentar: Ministarstvo tvrdi da je naš voljeni vođa uvalio „loš falsifikat“ papi.

Ministarstvo pokušava da se izvadi iz situacije tvrdnjom za koju ne možemo da pokažemo fotografiju: Naša struka kaže da Dosijeovo izdanje ne liči na original.

Ideja je da ne možemo da napadnemo neimenovanu struku. Takođe, niko osim državnih stručnjaka ne može da pristupi originalu i uporedi – pa se osećaju bezbedni. Niko nije mogao da pretpostavi šta će uslediti.

Audio vizuelni arhiv SANU organizovao je konferenciju za štampu gde je prikazao svoje snimke neraskoričenog Miroslavljevog jevanđelja. Ovog puta, konzervatorsko odeljenje Narodne biblioteke Srbije odbilo je da rašiva knjigu, jer su prilikom prethodnog raskoričavanja, 1998, naneta velika oštećenja pergamentu. Tada je urađena konzervacija rukopisa tokom koje je nestalo zlato s pojedinih inicijala. Potom je izvršeno snimanje, ali nijedan snimak nije bio dovoljno dobar za izradu fototipskog izdanja. Knjiga je ponovo povezana i vraćena u Narodni muzej. Donet je propis da obični ljudi ne mogu više da imaju pristup originalu. Pristup imaju samo državni stručnjaci, koji imaju obavezu da ga dva puta godišnje prelistaju, kako bi utvrdili da li je došlo do novih oštećenja.

Na novim snimcima SANU videli se da Dosijeovo izdanje stvarno ne liči na original, ali zbog potpuno neverovatnih razloga. Usledila je nova konferencija za štampu pod nazivom: „Najveći skandal u istoriji srpske kulture!“ Pokazali smo od ranije poznate snimke oštećenja nastalih u toku konzervacije koja je bila samo maska za rašivanje rukopisa kako bi se pristupilo izradi državnog fototipskog izdanja.

Najpre, iz nerazumljivih razloga, original nije snimljen pre konzervacije. To znaju i početnici, jer moraju da imaju sliku stanja na koje treba da se vrate ako nešto zabrljaju. Nisu napravljene makete već se treniralo na originalu. Tako su nastale rupe u pergamentu i nestalo je zlato s pojedinih inicijala.

Novi snimci SANU otkrili su da se neki genije dosetio da zalepi belu hartiju preko zapisa iz kasnijeg doba na poleđini prve i poslednje stranice.

I konačno, potpuni idiotizam: državni stručnjaci pomešali su stranice originala na samom početku knjige. Umesto stranice broj 2, na kojoj se nalazi džinovski inicijal, slovo B (Boga niko nije video…), postavili su stranicu br. 14 na kojoj nema nikakvog likovnog ukrasa. Tako nakaradno ukoričenu knjigu primile su komisije Narodne biblioteke i Narodnog muzeja, podelili sami sebi nagrade i, tokom 50 pregledanja rukopisa za 25 godina nisu primetili grešku!

Knjigu koju su Srbi, uz velike žrtve, sačuvali neoštećenu u toku dva svjetska rata – oštetili su komunisti/socijalisti u miru. Kako to objašnjavate?

-Ovozemaljska objašnjenja bi bila da su državni stručnjaci mentalno retardirani ili da su to uradili namerno. Teoretski je nemoguće da su svi članovi državnog tima kompletni idioti koji ne poznaju osnovne konzervatorske procedure i ne mogu da reše test inteligencije sa sličicama koji bi s lakoćom rešilo dete u prvom razredu osnovne škole. Profesionalni fotograf je snimao rašivene listove četrdeset dana i nijedan snimak nije ispao dobar. Mi smo snimali jedan dan nerašivenu knjigu i svi snimci su savršeni.

Teza da su oštećenja naneta namerno je verovatnija i racionalnija, ali ne želim da verujem u to. Moguće je i da Bog interveniše i, pred Miroslavljevom jevanđeljem, pomuti mozak onima koji i dalje klanjaju drugu Titu. Pravi odgovor je: „Ne znam.“ Ono što znam je da Miroslavljevo jevanđelje nije bezbedno u rukama državnih stručnjaka. U tom smislu, pokrenuli smo peticiju da se knjiga izmesti iz Narodnog muzeja i, u skladu s željom Simeona Nemanje, vrati u Hilandar. Hiljade ljudi su potpisale ovu peticiju.

Šta bi, na kraju, od najavljene sudske zabrane?

-Kao i što smo pretpostavljali – ništa. Predsednik je, 2022. ponovo položio zakletvu na našem faksimilu, a Maja Gojković je ostala na ministarskom mestu. Kažu da će uskoro postati ambasadorka. Jedina posledica je što je, usred halabuke, jedan sveštenik iz Vojvodine javio da moraju odustanu od najavljene izložbe jer smo mi u sukobu s ministarstvom kulture.

Odgovorio sam mu:

-Ja Vas potpuno razumem. Vi podučavate vernike o hrišćanskim velikomučenicima, koji su kamenovani, bacani lavovima, živi spaljivani… Ja razumem da su njihove muke ništa prema mrkom pogledu Maje Gojković.

-Pa nije baš tako.

-Nego kako?

Istina, u toku je i jedan sudski proces. Bivša ministarka, dr Nada Popović Perišić, u čije vreme ministrovanja je došlo do oštećenja originala i nestanka novca, tužila je Boška i mene za klevetu i povredu ugleda. Sudija je pitala da li su tačne moje tvrdnje povodom novca, a ona je odgovorila da ga je bilo i više. Na pitanje da li je Miroslavljevo jevanđelje oštećeno, odgovorila je da je sada jasno da jeste. Sudija je potom prekinula ročište i odbacila tužbu, a bivša ministarka se žalila.

Koji su Vam dalji planovi?

-Čudesna osobina Miroslavljevog jevanđelja je da uzdiže duh ljudi koji dođu s njim u dodir, nadahnjuje ih da uđu u poduhvate koji višestruko prevazilaze njihove materijalne i umne mogućnosti i koji se, uz Božju pomoć, ostvaruju. U toku izložbe u Petrogradu, izložili smo i faksimile Srpskog psaltira, ruskog Ostromirovog jevanđelja iz XI veka i Licevoj svoda – ilustrovane hronike sveta iz doba Ivana Groznog. To je začetak buduće izložbe „Lepota pravoslavlja. “

Nadamo se da će se Miroslavljevo jevanđelje osloboditi iz zatočeništva u Narodnom muzeju, gde je dospelo kad su komunisti zaplenili imovinu Muzeja kneza Pavla. Nadamo se, da će, u budućnosti, predsednici Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, ili ujedinjenih srpskih država, polagati pred patrijarhom zakletvu na originalu, koji će za te svečane prilike putovati iz Hilandara. Nadamo se da će budući srpski vladari imati svest da su njihovi prethodnici, koji su se nečasno odnosili prema ovoj svetinji i srpskim narodu, tokom poslednjih 130 godina u blizini ove knjige gubili sve ono što su smatrali za najvrednije: vlast, imovinu, pa i same živote.

Nadamo se da će se, na Vaskrs 2024. godine, još više manastira i crkava na prostoru između Jadranskog, Crnog i Baltičkog mora pridružiti čitanju prvog začala Svetog Jevanđelja po Jovanu na jeziku na kom su ga slušali i Sveti Simeon i Sveti Sava. To je bio zajednički bogoslužbeni jezik na celom pomenutom prostoru, jezik na kom su ispisani i srpsko Miroslavljevo jevanđelje, rusko Ostromirovo, bugarsko Zografsko četvorojevanđelje…

 Zamolila bih Vas i da nam kažite koje organizacije predstavljate i predvodite?

-Direktor sam AIZ Dosije, prve privatne izdavačke kuće u nekadašnjoj SFRJ, koju smo osnivali, kao studenti opšte (svetske) književnosti Branislav Brkić, Jelena Jevtić i ja, uz pomoć Mirka Milićevića i Dušana Mrđenovića. Predsednik sam Udruženja za proučavanje, publikovanje i predstavljanje srednjovekovnih rukopisa sa sedištem u Beču, član sam stručnog tima Biblioteke Srpske Patrijaršije zadužen za izradu faksimila srpskih srednjovekovnih rukopisa…

Počeci i rad AIZ Dosije…

-Branislav Brkić, Jelena Jevtić i ja osnivali smo Autorsku izdavačku zadrugu Dosije. To je još bilo doba komunizma (1988) pa je zadruga bila jedini mogući način osnivanja privatne izdavačke kuće. Još kao studenti, priredili smo Sabrane grčke tragedije i Sabrana dela Viljema Šekspira, uz moje predgovore i jedinstvene priređivačke postupke (Brkić je ispisao uvode za svaku grču tragediju, a uz Šekspirove drame dali smo izvore za one najpoznatije – tada nisu postojala autorska prava, pa je Šekspir slobodno pozajmljivao od drugih pisaca, a zanimljivo je šta je menjao). Posledica je bila da su mnoge evropske biblioteke otkupile ta izdanja iako su na srpskom jeziku, a naše izdanje Sabranih Šekspirovih dela dospelo je i u biblioteku tadašnje engleske kraljice (tj. UK). Objavili smo i monografiju o Svetom Savi, knjigu Svi srpski vladari, i niz knjiga koje su pisali politički emigranti: Lazo M. Kostić, Slobodan Drašković, Slobodan Jovanović, Olga Luković Pjanović, Nikola Kavaja i Petar Milatović Ostroški.

U periodu od 1994. do 1998. godine, u saradnji sa SANU i JP Službeni list SRJ, radili smo na faksimilu Miroslavljevog jevanđelja. Knjiga je, uprkos domaćoj zabrani i stranim sankcijama, objavljena u Južnoafričkoj republici. Otkupile su je (u vreme sankcija): Kongresna biblioteka u Vašingtonu, Britanska, Vatikanska i Aleksandrijska biblioteka, univerziteti: Oksford, Kembridž, Lomonosov, Prinston, Harvard, Jejl…, kao i srpski manastiri i crkve širom sveta.

Od 2016. do 2019. godine Aleksandar Popović i ja smo radili na novom faksimilu Miroslavljevog jevanđelja i pomerili granice u toj najelitnijoj oblasti izdavaštva.

Istu tehnologiju primenili smo u izradi faksimila Srpskog psaltira koji se čuva u Minhenu, te Srbija danas ima dve najbolje knjige na svetu.

Recite nam nešto o Vašem gostovanju u Nikšiću. Kako je došlo do saradnje? Kakvi su Vam utisci?

-Bojana Đačić, direktorka biblioteke „Stevan Samardžić“  u Pljevljima zamolila nas je da gostujemo u „Zavičajnom muzeju Pljevlja“. U toku Sajma knjiga u Beogradu, Nikšićanka Rajka Nikolić predložila je da se javim profesorki Jelici Stojanović, koja je takođe tada bila u Beogradu, i da organizujemo gostovanje i u prostorijama Matice srpske u Nikšiću. Profesorka Stojanović i ja smo razgovarali preko telefona i dogovorili se da se vidimo sutradan kada se završe neke promocije kojima moramo da prisustvujemo. Sutradan smo razmenili bezbroj poruka u kojima se izvinjavamo jer nikako da se završi događaj na kom ona prisustvuje i onaj na kom ja gostujem. Posle punih pet sati shvatili smo da smo u istoj sali u kojoj se održava predstavljanje rada Srba iz dijaspore (koje je trajalo 6 sati), hihihi. Elem, profesorki Jelici i profesoru Dragu Peroviću se ideja dopala i izložba je, od 15. do 17. novembra 2023. godine, organizovana u prostorijama Društva crnogorsko-ruskog prijateljstva „Sveti Georgije“ u Nikšiću, jer su u Galeriji Matice srpske još uvek trajali građevinski radovi. Veliku pomoć pružili su nam Lule, Petar i svi drugi iz Ruskog doma, a za mene je pravo otkriće bio otac Miodrag Todorović. Način na koji je otvorio izložbu, odgovori na bezbroj liturgijskih pitanja koja mu je postavila dr Kristina Miloradović u toku svog dugog predavanja o Srpskom psaltiru, pouke koje je meni dao povodom litija i niza šašavih pitanja koja sam mu postavio – digli su me od zemlje.