Vera kao simbol boljeg života

NEŠINE PRIČE IZ KALIFORNIJE

Borka Maljković, zvana Vera, čilo gazi desetu deceniju života, ceo je posvetila svojoj veri i Crkvi u dalekoj Americi, a u Sakramentu gde danas živi ponosno nosi i odlikovanje Svetog Sevastijana

Piše: Nebojša Tošić 

Koliko toga ostade zaboravlje no i zauvijek izgubljeno zbog nemara „mladih“. Pustismo  da stariji odu, a pitanja koja smo  im trebali postaviti i priče koje  smo trebali čuti sa njima isčiliše. A toliko su željeli da djelić  njihovog vremena bude utkan u neko  pismeno svjedočenje i tako ostane sačuvano „za istoriju“. A naši  „mladi“, kao mi nekad, nemaju  vremena da pitaju ni interesa da  čuju. Kada dođu u naše godine biće  kasno. Pabirčiće po svom sjećanju  djeliće onoga što su slušali i  upinjati se da odgonetnu istoriju.  A istorija je tu pored nas, kao tiha  voda nad kojom bdiju oni najstariji  – čuvari vremena.

Borka Maljković, zvana Vera, ponosno i čilo brodi kroz svoje deveto desetljeće života. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta  2021.godine, na Slavi hrama Uspenja presvete Bogorodice u Sakramentu  dobila je veliko priznanje. Njegovo preosveštenstvo vladika Maksim uručio joj je visoko crkveno  odlikovanje, Srebrenu zvijezdu  Svetog Sevastijana. Bilo je to priznanje jednoj od najstarijih, a ujedno, i pored zlatnih godina, najaktivnijoj članici crkveno školske  opštine.

Starješina crkve, protojerej  stavrofor Dane Popović, sa radošću ističe da je Vera Maljković  oduvijek bila jedna od najaktiv nijih članova i dodaje da za nju godine ne predstavljaju ništa.

– Bila je članica hora, aktivna i  danas u Kolu srpskih sestara, članica Uprave… Godinama je vodila  finansije i ukratko, učestvuje u  svim aktivnostima naše crkvene  opštine – kaže otac Dane Popović.

Istorija u „putnim koricama“

Borka Vera Maljković je rođe na 1931. godine u Nevadi, u mjestu  Tonopi, gdje se 1911. uselio njen  otac Rade Maljković. Dok sjedimo na terasi ispred crkvene sale u  Sakramentu, Vera, kako je svi znaju,  vadi „putne korice“, mali portfolio iz dalekih godina, u kojem su  dokumenti dolaska, prvo njenog oca Radeta, pa majke Milosave i sestre Danice. I na tom „novčaniku“  ispisana je istorija.

-Ko danas zna za nekog Ivana  Bihela Buksa iz švajcarskog grada Reintala kod Sen Galena a  on je, generacijama emigranata iz  Evrope omogućio da se „dočepaju“  Amerike.

– Tata Rade je u Ameiku otišao sam pošto su imali novca samo za jednu brodsku kartu   – priča  Vera. – Mama Milosava i moja sestra Danica su  ostale u selu Vodotoci, “zadnja pošta Brinje, Lika“. Ocu je dugo trebalo da se snađe i obezbjedi karte  za suprugu i kćerku. Dobile su vizu  1926. godine i uputili se u Avr  (Le Havre) u Francusku, odakle je  isplovljavao brod za Ameriku. Ta  mediteranska luka bila je „luka  spasa“, ali, avaj, sve se odjednom promijenilo. Na pregledu, pred  samo ukrcavanje, mojoj sestri, koja  je tada imala 15 godina, otkriju da  ima bolest očiju, trahomu. Za njih  dvoje, majku i kćerku, put u novi  kraj je bio okončan. Vraćaju se u  Zagreb kod nekih prijatelja. Da  se ne bi dalje komplikovalo, jer  dobijanje nove useljeničke vize iziskivalo je ne samo mnogo vremena  već i mnogo novca, majka odlučuje  da se sama otisne preko ”velike vode”, a da moja sestra  ostane dok se stanje sa očima ne poboljša. I poslije tri godine, kada  je imala 18 godina, Danica dolazi  u Ameriku.

– Prvo što je ugledala bilo je  Ostrvo Elis (Ellis Island) u Njujorškoj luci, najprometniju stanicu za  kontrolu useljenika u Sjedinjenim  državama. Zna se da je od 1892. do  1954. godine, skoro 12 miliona  imigranata tamo dobijalo „završne papire“.

Pupin „oslobodio“ sestru Danicu

– Kada je već teško, zašto ne bi  bilo još teže – znali su se šaliti emigranti, ali mojoj sestri  Danici i ocu i majci nije bilo do  šale. Sestra je stigla na to ostrvo i tu je punih osam mjeseci čekala da se iskrca na obalu. Imala je  razne potvrde i u istorijatu bolesti pisalo je „Trahoma“. To je bio  razlog da je zadrže na samom pragu „novoga kraja“. Otac je svaki  mjesec slao 80 dolara, a to su tada  bile velike pare, za njen boravak na Elisu. Teška su vremena bila, nije kao danas, pa otac nije mogao  da putuje u Njujork. Pisao je i tražio pomoć na sve strane, ali sve  je bilo uzalud. Onda je napisao  jedno pismo gospodinu Mihailu Pupinu – naučniku sa dušom  –  kako su ga zvali svi Srbi u  Americi. I on, Mihajlo Pupin  odlazi na Elis i uspijeva da „oslobodi“ Danicu. Ne, tata ga nije  nikada sreo, ali sestra je uvijek  sa oduševljenjem pričala o njemu.

-Porodica je, konačno, bila na  okupu. Danas u Tonopi nema gotovo  ni jednog živog Srbina. Samo grobovi svjedoče da je, u tom rudarskog  gradiću bilo dosta naših ljudi.  A ja sam tu rođena 1931. godine.  Dobila sam ime Borka. Otac je pokušao da radi u rudniku, ali to  je bilo previše naporno za njega.  Zaposlio se u nekom restoranu, ali  je i lutao po brdima, kao mnogi, u  potrazi za zlatom. Ne znam koliko  je imao uspjeha, ali sam od njega dobila tri zlatna grumenčića. Rudnik zlata obećavao je mnogo pa su  mnogi mladi ljudi hrlili ovamo.  Mnogi su bili neoženjeni i često  su se sastajali u našoj kući. Bilasu to teška i siromašna vremena.  Tada sam dobila i svoje „drugo“ ime  – Vera. A evo kako. Mnogo se pričalo o budućnosti. Vjera je održavala  sve useljenike. U našoj kući postao  je kao neki ritual da ti mladi  ljudi, sjetni, razdragani i raspjevani, dok bi me otac tri puta podizao u vis,  u glas izvikivali Vjera! Vjera!  Vjera! Ja, dvogodišnja djevojčica, iznad njihovih glava, bila sam  simbol njihove vjere i nade u budućnost, ubjeđenih da svima nama dola zi bolji život.

– Tata je umro 1936, godine. Tada  S.D.D. „Srpska Omladina“ iz Tonope, kako piše u tadašnjim novinama, “javlja članovima i prijateljima širom Amerike i Kanade, da  smo zanavek izgubili iz naše sredine svoga dobrog i vrednog člana,  brata Radu Maljkovića…Pokojni  Rade bio je veoma poštovan u ovoj  koloniji do vremena smrti. Bio  je potpredsednik, “Srpske Omladine“, a predsednik mesnog odseka  br. 539…Pokojni brat Rade ostavlja  u ovoj zemlji ožalošćenu suprugu  Milosavu, kćer Borku i Danicu,  udatu Popović, unučad Milana  i Milku Popović i zeta Luku, u  starom kraju brata Vuju, sestre: Mariju, Jeku i Milku…“

Od molitve u kafani do crkve u Sakramentu

-U Sakramentu je bilo dosta Srba,  ali nismo imali svoju crkvu. Odlazili smo, povremeno u San Francisko, i u tamošnjoj crkvi sveštenik,  otac Obradović, a on je bio monah,  predložio je da okupimo grupu Srba  i da jednom mjesečno imamo Službu  u Sakramentu. Lujo Đukić se prihvatio toga posla, ali nekako nije  išlo. Onda „uskače“ Kolo srpskih  sestara. Moja majka je, 1947. okupila  oko 17 žena i one su aktivno počele  da rade. Pošto nisu imale prostora to su se svake nedelje okupljali u nečijoj drugoj kući. Pomagale su za  vrijeme rata, a 1946. godine, kada je  priliv ratnih izbjeglica iz starog  kraja bio veliki, došlo je vrijeme  da se organizuje crkveni život u  samom Sakramentu.

-Pokojni Mane  Mileusnić i Petar Đukić i  još neki naši Srbi, obilazili  su srpske porodice po Sakramentu  i konačno, u kafani Barel kafe  (Barrel Café), 1951.godine, okupilo  se 40 ljudi. Bila je to osnova na  kojoj smo formirali našu Srpsku pravoslavnu crkvu. Naravno, sastajanje u kafani trajalo je kratko, pa smo kupili jednu kuću u kojoj je  otac Vavić držao službu. Onda smo otvorili crkvu u starom gradu. … Bila su to burna vremena. Gotovo  svi Srbi iz Sakramenta i okoline učestvovali su u razvijanju ove naše Misionarske parohije. -Dolaskom prote Miladina Garića, 1961. godine, počeo je „veliki zamah“ u Sakramentu. On je bio  uvaženi sveštenik u Kanadi, a te godine, putujući na odmor sa popadijom Olgom, zaustavio se u Sakramentu. Pošto je otac Vavić penzionisan, otac Garić preuzima našu parohiju.

-Čuveni Miloš Kovač, drugi muž moje sestre Danice, bio je, poznat po svojoj energičnosti i spremnosti da se „poduhvati nemogućeg“. Zajedno sa protom Garićem organizuju gradnju crkve Uspenja presvete Bogorodice u Fer Oksu  (Sakramento). Od te 1961. godine pa sve do 1984. kada je naša nova crkva osveštana, bilježili smo možda  najveći zanos i pregnuće da ostvarimo san svih Srba.- Hram Uspenja Presvete Bogorodice živopisao se u periodu od 1986. do 1995.godine.

-Dakle, deset godina kada smo konačno mogli reći  „Slava i hvala Bogu“!!!  Eto ta i takva crkva Uspenja Presvete Bogorodice, kruna je i ponos svih Srba  iz Sakramenta i iz Kalifornije.  Danas, kada se osvrnem na sve te  silne prohujale godine, na sve „uspone i padove“, koje smo kao cjelina  Crkvene opštine neumitno prolazili, ne mogu a da se ne podsjetim  onog malog nevadskog gradića Tonope, jedva ucrtanog i u precizne  geografske karte. Kao da vidim  te mlade ljude, rudare, okupljene  u jednoj skromnoj kući kako stoje i  oduševljeno kliču, dok otac tri  puta podiže, svoju malu kćerku više glava, Vjera, Vjera, Vjera!I tada sam, kao djevojčica, shvatala značenje te riječi. I ona me,  VJERA, drži uspravnom i sretnom  sve ove godine – reći će naša čuvena Borka- Vera na kraju razgovora.