Strah od sletanja

Lep je to grad. Grandiozan! Treći po veličini u SAD. Čikago! Asocira na naše izgnanike izdane od saveznika i prevrtljivog naroda. Izgnanike zavetovane kralju i otadžbini.

“Znaš ti koji, iz Čikaga moji”, peva Baja.

Podržavam obema rukama i glavom. U Čikagu nas ima više nego u Nišu. Svi se bacili na kamione, a transporta nema. Ne zna se ko kome zavrće uši!? Kinezi Amerima ili obrnuto.

Moja sestra Veneta čikaška majka Tereza već godinama bije bitku sa vetrenjačama. Posao stao hokštapleri se gomilaju. Naši pristižu u grupama. Od kuće je većina ponela egomaničnu želju za uspehom. A složni su ko četiri ocila na grbu. Ne podnose se međusobno – tradicionalno. Srpski!

Čikago je u vreme komunizma bio najslobodniji srpski grad. Samo se tamo moglo zapevati “Oj, vojvodo Sinđeliću”, “stara ali kara”, govorio je Čopavi Homer. Naši su tugu utapali u pesmi, čaši i pesničenju.

Čikago je godinama bio srpska prestonica. Beograd, jugoslovenski – internacionalni i danas je odvojen od Srbije. Krugu dvojke je i Žarkovo daleka periferija kamoli Topola ili Aranđelovac.

Sve može da propada ali se krug dvojke i vođe sindikata dobro drže.

“Hadži čaršija Salijeri, oni su večni. Crvenim kombinezonima sjebali su revoluciju. Kada su komunisti ušli u Beograd oni su komandantima poslali svilene ženske kombinezone koji su zamenili vunene džupe koje su nosile partizanke. U upravo tim crvenim kombinezonima zadavljena je većina revolucionara”, pričao mi je Nebojša Jevrić svojevremeno naglašavajući da je Čaršija hadži Salijeri sa kojom se sukobio njegov literarni otac Miodrag Bulatović večna.

“Njemu ništa nisu mogli, a ja sam kao njegov sestrić, kako me je predstavljao, primio sve udarce. Ona je uvek uz pobednika, kao svi kvislinzi”, kategoričan je Nebojša, pisac koji živi da bi pisao i piše da bi disao. Pominjem Nebojšu jer je Čikago grad Ernesta Hemingveja, najpoznatijeg ratnog reportera.

Filmofile i prost svet, više asocira na Skar fejsa. Alkaponeovo rodno mesto.

Grad prostranih, čistih ulica, pomešanih stilova arhitekture, prelepih uličnih ostrva zasađenim lalama i hrizantema, raskošnih fasada s’ patinom duše, predivnih vila pored jezera Mičigen, besprekorne čistoće, ali i beskućnika neostvarenog sna Američkog, koji ti u letu love pogled milosrđa, hvatajući se za desetinku sekunde, koliko je potrebno da srce otvori blendu emocija.

Prosjaci čame pored tih skupocenih zdanja u kojima se okreću milijarde, ali njih niko i ne primećuje, osim što im je društvo, lažno deklarišući slobodu čoveka, dozvolilo da ponosno galame na ulici, da psuju Regana, pardon rahmetli Regana, koga je stari, već jedva pokretni klošar u ulici Stejt, negde memorisao u zakrčenim kvartovima pamćenja. Divno je bilo na našem tlu usred Čikaga piti crnogorsku lozu sa Acom, Zekom i Milenom koju Gojko, naziva bratom.

Čujem od mnogih Srba da se Generalni konzulat preporodio od kada je na njegovom čelu mladi diplomata Damjan Jović. Zaista divan i predusretljiv tim. Gostoljubiv toliko da me je vetar sam nosio čikaškim avenijama Ohajo, Mičigen, Ontario, Čikago, Orleans, kao Vita Nikolića u Polimlju uz prvotok ljut!

Prethodno sam se u cigar baru, uz pomoć Zeka, opskrbio duvanom tako da sam tutnjio čikaškim ulicama kao parna lokomotiva.

Mladi Aca sa Vračara, vicekonzul, veran svojim vojvodskim korenima iz Bjelica, favorizovao je “ustaničku”.

Avion turbulentan iznad Islanda, a meni je miran i ovaj nemiran let. Deca su uznemirena.

Mali Vuk iz Mičigena plače od poletanja.

Avion propada, razmišljam, da samo malo brže pilot vozi po oblacima kao autobusi po našim paradno-estradnim putevima, koje već dve decenije krči i gradi čovek koga su godinama raznim epitetima kitili tabloidi.

Njegovo šmekersko kuliranje podvodi se pod formu lojalne stupidnosti vođi. Međutim čovek koji odlično igra preferanc, koji je sa visokim prosekom završio Građevinski fakultet teško može predstavljati dvorsku ludu.

Preferans je vrhunska intelektualna igra. Što nikako ne znači da i on i ja pripadamo tom soju misaonog krema, ali preferans svakako nije za mentalne geake. Toj ekipi sa preferansa, radujem se više nego celoj Americi!

Ali ne mogu da se ne zahvalim najboljem američkom neurologu, profesoru Dimitru Kranjcu, čija gospodstvena predusretljivost mi je skinula pola muke i dala nadu da ću nadmašiti nepobedivog šampiona, Muhameda Alija, koga je naš zajednički neprijatelj posle dugotrajne i iscrpljujuće borbe deklasirao.

Ako Vam je lakše ovo je bolest poznatih. “Trojica iz vrha Forbsove liste boluju upravo od ovog genoma”, kaže profesor koga moram intervjuisati pre nego što dobije Nobelovu nagradu.

Naravno, dok skačemo nebeskom džadom, koju kao da je Velja Ilić asfaltirao (a drugi u Zabeli peglali naivnost i slepu zaljubljenost u šefa), moram da se zahvalim i Branku Palikući, prijatelju Srđana Đokovića, i njegovoj prijateljici Rajan, koja me je dovela do ovog vrsnog lekara, predsednika Društva neurologa Amerike.

Naravno, tu je i moj brat Baja, ribar iz Pirana, koji mi svih ovih godina pomaže bratski, da on nije umešao svoje prste verovatno ja danas ne bih bio poletan, raspisan i raspojasan uz crno vino, kao nekada kada sam uz “Ždrepčevu krv” pravio društvo u razbijanju straha od letenja mom dragom prijatelju Bojanu Dimitrijeviću, jednom od najvećih živih srpskih intelektualaca.