Dijamant iz Zorgeovog japanskog prstena

Moj otac Branko je imao tri lica: lice obaveštajca, lice novinara, i lice voljenog muža i roditelja – kaže Hiroši Jamasaki Vukelić

Piše: Nebojša Tošić

Gospođa Jošiko Jamasaki Vukelić, i njen trogodišnji sin Lavoslav-Hiroši, 15. januara 1945. godine, nisu primili očekivano, 159-to po redu, pismo koje je trebalo da dođe sa sjevera Japana, iz po zlu čuvenog zatvora Abaširi na otoku Hokaido, poznatog još i kao japanski Alkatraz. Tu je bio zatočen njen suprug i Hirošijev otac Branko Vukelić, beogradski dopisnik „Politike“, erudita iz čuvene ličke srpske loze Vukelića i najsjajniji dijamant iz Zorgeovog špijunskog prstena u Japanu.

Umjesto očekivanog pisma stigao je kratki službeni telegram kaznionice Abaširi:

„Hoćete li doći da preuzmete posmrtne ostatke bašeg supruga Branka, ili ćemo ih mi preuzeti“.

To je bila kratka i sumorna obavijest da je njen suprug umro.

Uhapšen je 18. oktobra 1941. zbog svoje uloge u stvaranju svjetske istorije. Smrtna kazna zamijenjena mu je doživotnom robijom, pa je iz tokijskog zatvora Sugamo, u aprilu 1944. godine prebačen na ostrvo Hokaido.

-Dok je otac bio u Tokijskom zatvoru, majka me je nekoliko puta vodila da me vidi. Bio sam premali i ne sećam se dobro tog vremena. Ipak, ostala mi je jedna scena: U sobi za viđenje otac se pojavio na drugoj strani rešetke. Majka mi je rekla da ga pozdravim ali sam bio stidljiv i nisam mogao ništa da mu kažem. Bilo je veoma hladno u sobi. Video sam da je otac ćelav pa sam mu bez reči pružio svoju vunenu kapu. Otac se nasmejao i rekao da je ipak zadržim. Svi smo se tada smejali, čak i inače uvek namrgođeni čuvar zatvora…Jedino to, ali mnogo toga sam saznao kasnije iz njenog kazivanja i iz pisama koje su njih dvoje razmenjivali kada su god mogli. Otac je na početku pisao na engleskom jeziku ali je stroga cenzura odugovlačila sa prevodom na japanski pa su prva pisma stizala sa ogromnim zakašnjenjem. Moj otac je govorio nekoliko svetskih jezika, a intenzivno je učio japanski već od dolaska u Tokio 1933., pa je ubrzo počeo da piše pisma na japanskom jeziku i tako izbegavao komplikovanu cenzuru – kaže Hiroši Jamasaki Vukelić, koji gotovo šest desetljeća živi u Srbiji.

-Kada je otac prebačen u zloglasni Abaširi, majka je bila očajna. Strahovito teški uslovi i jezive hladnoće bile su karakteristike toga zatvora. Njeni strahovi da neće izdržati prvu zimu, zbog već dobro narušenog zdravlja, su se obistinili. Bijaše još samo sedam meseci do kraja rata, ali ko je to mogao znati. Otac je imao samo 40 godina. Danas sam ja dvostruko stariji od njega.

Antologijski zvuči pismo koje je gospođa Jošiko poslala svojoj svekrvi, a Brankovoj majci, Vilmi, 15. decembra 1946. godine, u kojem opisuje svoje zimsko putovanje do Hokaida:

„Kada sam stigla u Abaširi, našla sam ga u kovčegu, obučenog u belo, po japanskom običaju. Bio je mršav, zaleđen i ukrućen. Plakala sam iz sve preostale snage. Kaznionica mi je na raspolaganje dala sanke sa konjem, pa sam njima otišla u krematorijum, i gledala kako se on pretvara u pepeo. Prizor – da se srce zaledi. Ja bih s njim na mestu umrla, da nisam pomislila na Hirošija, koji me je čekao u Tokiju. Pomislila sam da mi Branko ne bi nikad oprostio ako bi maloga ostavila kao siroče. Da, on mi ga je poverio. Ne smem da izneverim njegovo poverenje.“

Gospođa Jošiko donela je urnu sa pepelom u Tokio. Poslednje Brankovo pismo je stiglo u Tokio posle službenog telegrama. Ali problem je bio sa urnom, jer nije joj bilo mjesto u porodičnoj kući njenih roditelja. Zato je odlučila da je povjeri na čuvanje mitropolitu Japanske pravoslavne crkve, ocu Sergeju, koji je onda bio kao Rus zatočen u parohijskom domu jedne protestantske crkve. On je, inače, vjenčao Branka i Jošiko 26. januara 1940. godine u pravoslavnom hramu Svetog Nikolaja u Tokiju.

U savezničkim bombardovanjima Tokija, u maju 1945.  jedna bomba je pala na parohijski dom tako da je urna sa pepelom bila zauvek izgubljena.

– Majka je umrla u svojoj 91. godini. Imala je dug život, pun tuge, ali i radosti. Bila je izvanredan prevodilac sa engleskog jezika i iza nje su ostali značajni prevodi. Sećam se kako je u Beogradu došla do engleskog izdanja Vukovih Srpskih junačkih pesama. Bila je očarana pa ih je prevodila sa engleskog na japanski. Video sam da su ti prevodi na engleskom u stvari prepevi i ne liče na Vukove pesme, predložio sam joj da ih zajedno prevedemo sa izvornog srpskog. Kada je objavljen taj prevod sa bogatim ilustracijama srpskih junaka, bejaše to pravi kulturni događaj u Tokiju.

Došla su, ipak, vremena kada je i Sovjetski Savez konačno objelodanio i priznao ulogu Zorgeove grupe i kada je čitav svijet, doslovno, saznao o herojima koji su doprinjeli da Drugi svjetski rat dobije drukčiji tok i ishod. Sovjetske vlasti su Riharda Zorgea posrmtno odlikovale tek u oktobru 1964. godine. Svečanost posthumnog uručenja ordena Velikog otadžbinskog rata prvog stepena Branku Vukeliću održana je u Kremlju, 29. januara 1965. godine. Ceremoniji su prisustvovali njegova supruga Jošiko i sin Hiroši. Prilikom dodjele ordena, predsednik Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta, Anastas Mikojan, odao je priznanje Branku Vukeliću, istakavši njegovu ogromnu zaslugu u borbi protiv fašizma i za mir u svetu.

– Moj otac Branko je imao tri lica: lice obaveštajca, lice novinara, i lice voljenog muža i roditelja. O njegovom obaveštajnom radu možemo delimično saznati iz mnoštva literature o slučaju Zorge. Njegove novinarske izveštaje sam sakupio i objavio u knjizi „Branko Vukelić, Pisma iz Japana“. Od moga rođenja do njegovog hapšenja i odvođenja u zatvor prošlo je manje od sedam meseci, nemam ni fotografije na kojoj sam u njegovom naručju, a njegovu očinsku ljubav i brigu za mene vidim jedino iz knjige moje majke „Branko Vukelić, Pisma iz tamnice“ (159 pisama) koju sam ja preveo sa japanskog na srpski. On ima i „tri groba“: na grobu njegovih roditelja na zagrebačkom Mirogoju uklesano je njegovo ime; na groblju Tama u Tokiju postoji spomenik posvećen Rihardu Zorgeu, i na njemu se nalazi ime Branka kao njegovog saradnika. Na kraju, na grobu koji je za života podigla moja majka u groblju Fudži u podnožju istoimene planine, piše „Vukelić Branko (1904-1945)“.

-Godinama nakon majčine smrti otkrio sam mesto gde je saveznička bomba maja 1945.uništila dom oca Sergeja u Tokiju, a time i urnu sa pepelom moga oca. Jednog popodneva otišao sam tamo. Umesto parohijskog doma tu beše dječije obdanište sa velikim betoniranim dvorištem.

Neveliki zemljani krug savijao se oko stare trešnje koja je cvetala na ćošku dvorišta. Uzeo sam pregršt te zemlje i deo pohranio na groblju podno Svete planine pokraj majčine urne, a deo pred očevom fotografijom u mome beogradskom stanu.

-Majka je nastojala da mi pruži bezbrižnu mladost jer moje detinjstvo, mada to nisam osećao u punoj meri baš zahvaljujući njoj, beše teško. Kada sam završio ekonomski fakultet u Tokiju, odlučio sam da postdiplomske studije nastavim u domovini svoga oca, u Jugoslaviji, koja je bila veoma naklonjena uspomeni na njega. Mislio sam ostati u Jugoslaviji do kraja školovanja, ali sve me je privlačilo da ovde ostanem „za uvek“. Tome je, svakako, doprinela i velika ljubav koju sam upoznao ovde u Beogradu prema mojoj budućoj supruzi – Japanki.

-Danas je Kajoko Jamasaki Vukelić ponosna majka trojice naših sinova rođenih ovde. Najstariji, Branko, dobio je ime po dedi, drugi je Mihajlo, a treći Nebojša. A tu su i unučići pa je naša sreća potpuna. Kajoko je na Filološkom fakultetu u Beogradu predavala japanski jezik i književnost, i bila je veoma omiljena profesorica među svojim studentima koji su, i njoj zahvaljujući, danas veliki poznavaoci Japana i graditelji širokog mosta između naše dve zemlje. Ona je poznata i kao pesnik i esejista i kao prevodilac kapitalnih dela srpskih pisaca kao što su Ivo Andrić i Danilo Kiš

– Imao sam 22 godine kada sam se zaputio brodom iz Japana do Rijeke, a potom preko Zagreba do Beograda. Plovili smo pored surih planina Crne Gore i veličanstvene gromade planine Lovćen koja će, mnogo godina kasnije, biti jedan od snažnih putokaza u mome shvatanju i razumevanju života. Nisam tada znao da je na njegovom vrhu mala kapela u kojoj počiva jedan od najvećih Srba , vladika, državnik i pesnik Petar Drugi Petrović Njegoš. Prošle su godine dok se nisam uveliko obreo u prevodilačkim vodama.

-Moj prijatelj, i poznat slavista profesor Kazuo Tanaka, šezdesetih godina prošlog veka stipendista jugoslavenske vlade na Beogradskom univerzitetu, bio je veliki poštovalac Njegoša. Njegov životni san bio je da se „Gorski vijenac“ prevede na japanski. Kad je shvatio da je vreme za taj poduhvat, obratio mi se s molbom da mu se pridružim u tom poslu. Rekao mi je: „Ti od mene bolje znaš srpski, a imaš i veće mogućnosti da konsultuješ stručnjake.“ Nisam imao kud i prihvatio sam njegovu ponudu da delimo prevodilačke muke i radosti. Punih sedam godina trajao je taj zbilja mukotrpan rad. Napravili smo tri-četiri verzije na starojapanskom i jednu na savremenom japanskom jeziku. U to vreme nije bilo interneta, i rukopis je više puta putovao poštom između Tokija, gde je Tanaka živeo i radio, i Beograda, gde sam bio ja. Kad god sam bio u Japanu, nastojali smo da nađemo vremena da zajedno sedimo i radimo, da neposredno razmenjujemo mišljenja i raščišćavamo dileme kojih nije bilo malo. Sedam godina nam je trebalo da okončamo prevod. A kruna je bila luksuzno bibliofilsko izdanje koje je svoje mesto našlo u mnogim svetskim bibliotekama.

Kad je 2003. u Beogradu objavljena vest da je Njegoš u prevodu ove dvojice entuzijasta stigao u Japan, komšije i prodavci na pijaci su Hirošiju prilazili i izražavali ne pohvalu već zahvalnost. On je tek onda shvatio istinski značaj Njegoševog spjeva jer je vidio kako su se obični ljudi potpuno identifikovali s velikim pjesnikom, što se rijetko dešava i s najvrijednijim književnim djelima. Često ističe i da mu je to bilo najveće priznanje u životu, veće nego Nagrada srpskog PEN centra za životno delo, koju je povodom tog prevoda podelio sa Tanakom u Beogradu.

-Vremena za slavlje i predah nije bilo jer smo odlučili da odmah nastavimo sa prevođenjem Njegoševe kapitalne „Luče mikrokozma“. Pune četiri godine trajao je taj rad. Moj prijatelj Tanaka se razboleo. Otišao sam u Japan da ga posetim noseći rukopis konačnog prevoda Luče. Umro je 2007. ne dočekavši da vidi odštampanu knjigu.

Prema posljednjoj želji Kazua Tanake njegov pepeo rasut je sa višegradske Ćuprije na Drini kao i s keja na Savi, na mestu sa koga se pruža divan pogled na Kalemegdan.

– Prevođenjem značajnih dela srpske književnosti na japanski bio je i ostao moj životni cilj. Istovremeno, nastojao sam da upoznam Srbe s riznicom japanske književnosti. Preveo sam, sa starojapanskog na srpski, najstariju sačuvanu knjigu u Japanu „Kođiki, zapisi o drevnim događajima“, izabrane pesme iz najstarije zbirke pesama „Manjošu“, haiku pesme Bašoa i Busona i druge. Samo tako sam mogao da učinim nešto dostojno uspomeni i poštovanju prema mome ocu Branku. To sam dugovao i svojoj majci Jošiko.

– Išao sam na groblje pod svetom planinom Fudži kada sam god mogao. I danas se u mislima prenesem tamo i zagledan u dva imena na spomeniku: ime majke Jošiko Jamasaki Vukelić, i oca Branka Vukelića. Osećam da su konačno spojeni u večnosti koja im pruža i večnu zaštitu koju nisu imali za života. Imali su samo svoju beskrajnu ljubav i mene, njihovog sina Hirošija Lavoslava  Jamasakija Vukelića.

Preveo pisma oca i majke

Predgovor knjizi u ediciji Biblioteke „Posebna izdanja“: „Pisma iz tamnice “ – Prepiska Branka Vukelića i njegove supruge Jošiko Jamasaki 1941-45.

Branko Vukelić, iz loze krajiških oficira, dopisnik „Politike“ iz Japana, uhapšen je oktobra 1941. kao saradnik Riharda Zorgea, sovjetskog obaveštajca, i potom osuđen na doživotnu robiju. Tristotinak pisama razmenjivanih sa suprugom Jošiko Jamasaki, iz porodice samurajskog porekla, tokom tri godine tamnovanja Branka Vukelića predstavlja svojevrsni epistolarni roman, pun dinamike i nežnosti, strepnje, nade i čežnje, jadanja i ohrabrenja, naoko trivijalnih pojedinosti, kao i razmišljanja o smislu života, poezije, budističke filozofije i savremene političke istorije. Pisma je preveo Hiroši Lavoslav Jamasaki Vukelić, njihov sin, rođen nekoliko meseci pre hapšenja.

Naslovna fotografija:  Lavoslav Jamasaki Vukelić sa porodicom u Beogradu

Ostale fotografije (odozgo na dole, sleva na desno): 

1. Branko i Jošiko Jamasaki Vukelić

2. Hiroši Jamasaki Vukelić

3. Vjenčanje Jošiko i Branka Vukelića u crkvi Svetog Nikolaja u Tokiju

4. Branko i Jošiko u znaku ljubavi

5. Branko Vukelić : Novinarski i špijunski dani

6. Jošiko Jamasaki pred vjenčanje sa Brankom Vukelićem

7. Posnjednje utočište pod svetom planinom: Grobnica Hirošijeve majke Jošiko i snažno sjećanje na oca Branka

8. Mlađani Hiroši sa majkom Jošiko

9. Hirošijeva supruga Kajoko sa unukom Emom 

10. Hiroši sa prevodom Gorskog vijenca

11. Hirošijev prijatelj Kazuo Tanake: Zajedno do slave