„Nezavisnim“ smeta težnja Crkve da se sazna istina o Srbima

 ²Piše: Prezviter dr Oliver Subotić

Pre nešto manje od dve decenije, autor ovog teksta je upitao jednog poznatog intelektualca, pripadnika političke levice, zašto je u javnosti napao inicijativu Srpske Pravoslavne Crkve koja se ticala odbrane elektronske privatnosti u domenu biometrijskih sistema identifikacije. On je sasvim ozbiljno odgovorio (parafrazirano) da Crkva nema šta da se meša u to pitanje, jer je hrišćanstvo nastalo pre dve hiljade godina, a mikročipovi u XX veku. Upravo je taj isti „genijalni“ mislilac tokom maja meseca ove godine u nekim mas-medijima delio lekcije Patrijarhu o tome šta bi trebalo da radi da bi to bilo u korist Crkve. I nije bio jedini, naprotiv.

Podsetimo se, u ovogodišnjoj vaskršnjoj poslanici Srpske Pravoslavne Crkve, koju potpisuje Patrijarh sa svim otačastvenim arhijerejima, iznet je osvrt na inicijativu vodećih zapadnih zemalja i njihovih balkanskih satelita da iskoriste tragične događaje u Srebrenici zarad ostvarivanja sopstvenih geopolitičkih interesa. Osnovna teza dežurnih prozapadno orjentisanih medijskih kritičara bila je da Patrijarh Porfirije ovom poslanicom daje podršku vladajućem režimu, koji to koristi za sopstvene političke poene. Hajde na samom početku da citiramo „sporna“ mesta Poslanice i da vidimo da li u njima postoji nešto što je pogrešno u čisto sadržajnom smislu.

Dakle, da li je zaista u pitanju „pokušaj nebivalog istorijskog revizionizma, u kome se nastoji da prostom inverzijom srpski narod, žrtva višestrukih genocida i etničkog čišćenja, bude proglašen za počinioca genocida“? Da li je tačno da se na „zločine po srpskim selima u kojima su zatirane cele porodice i koji su se kontinuirano dešavali od 1992. do 1995. godine, ne obaziru predlagači rezolucija“? Da li je tačno da je „svet u kome živimo zaboravio genocid nad srpskim narodom u dvadesetom stoleću, kao i u vekovima koji su mu prethodili“? I na kraju krajeva, da li je tačno da je „svako drugo brdo na mestima gde žive Srbi svojevrsna Golgota“. Ako je sve to tačno – a jeste – zašto onda medijske kritičare boli istina?

Verovatno će većina njih odgovoriti: „jeste istina i ona nas ne boli, već je problem zato što se Poslanicom daje podrška vladajućem režimu“. Za adekvatan odgovor, vratimo se na tekst koji prethodi ovom („Retrospektiva za širi kontekst medijskih napada na patrijarha Porfirija“) i prisetimo se činjenice da je u poslednje dve i po decenije odnos državnih i crkvenih vlasti modelovan konceptom razdvojenosti uz načelo saradnje na opštu dobrobit društva. Primetimo, s tim u vezi, da su kritičari Patrijarha preskočili jedno načelno pitanje pre bilo kakvog daljeg razmatranja dnevno-političkog konteksta (za koji nije sporno da može biti validna tema za raspravu).

A to načelno pitanje glasi: da li u pomenutu opštu dobrobit društva, u okviru koje srpska država i Crkva sarađuju prema modelu koji traje dve i po decenije, spada i težnja da se sazna istina o Srbima? To suštinsko pitanje otkriva mnogo toga jer ako pažljivo čitamo poruke kritičara Patrijarha, ispada da bi Srpska Pravoslavna Crkva mogla da reaguje na licemernu političku inicijativu zapadnih zemalja tek pošto bude smenjen trenutno vladajući režim, da mu ne bi išla naruku. A upravo takav pristup bi Crkvu doveo u zavisan položaj – konkretno, da iznošenje njenog stava zavisi od statusa bilo kog političkog subjekta.

Na ovom mestu dolazimo do jako važne poente o kojoj govore medijski teoretičari kakvi su Pol Lazarfeld i Robert Marton, napominjući da je od suštinskog značaja obratiti pažnju ne na ono što je u medijima rečeno, već na ono što je u njima izostavljeno. A u liberalno-prozapadnim medijima u Srbiji je očigledno izostavljen osvrt na gorepomenuta pitanja. Postavimo u tom slučaju radikalnim kritičarima pitanje na drugačiji način: da li je trebalo oćutati licemernu predstavu zapadnih zemalja i držati se samo usko-bogoslovskih tema (upravo prema jednom od naslova iz zbornika prote Dušana Petrovića, pomenutog u prethodnom tekstu, u kome stoji „Crkva u verske okvire“) da bi se izbegla oštrica levo-liberalnih medija? Tek bi to bio klasičan konformizam, i to u odnosu na one koji stalno kritikuju Crkvu. Na kraju krajeva, ako su poznate ličnosti opozicionog spektra (poput Vuka Jeremića i Borisa Tadića) dale jasan stav na ujdurmu zapadnih sila i podržali borbu za srpske interese, zašto je onda problem ako se tim povodom oglasi i Patrijarh sa arhijerejima vaskršnjom poslanicom, budući da Crkva po prirodi stvari treba da se bori za istinu i pravdu, pogotovo kada je u pitanju povereni joj verni narod?

Šta god ko mislio, ovo je tema u kojoj jednostavno nije smelo (i u budućnosti ne sme) biti podela. Da ne bi bilo čudnih učitavanja ovog teksta, autor napominje da je po svojim društvenim pogledima ubeđeni monarhista, i to u onom ključu u kome je monarhizam sagledavao ranije pomenuti episkop Danilo Krstić. To znači da mu se ne može „prišiti“ bilo kakav političi oportunizam u ovoj temi, pogotovo uzevši u obzir da je već pisao o pogubnosti fenomena partokratije, višedecenijske hronične bolesti koja je stvorila mentalitet imperativnog partijskog članstva (po ugledu na crvene knjižice u vreme komunizma, bez čijeg posedovanja je takođe veoma teško bilo naći posao u državnoj upravi, a za upravljačke funkcije da i ne govorimo). No kada je reč o pitanjima koja su od vitalnog interesa za ceo srpski narod (i pritom su pitanja borbe za istinu i pravdu), autoru je apsolutno svejedno da li se za taj cilj bore levi, desni, crveni, plavi, žuti, opozicionari, vladajući, republikanci ili monarhisti.

U ovim pitanjima su sve političke razlike nebitne i apsolutno niko nema pravo da bude po strani. Zato je Srpska Pravoslavna Crkva, u liku srpskog Patrijarha na njenom čelu, sasvim pravilno učinila što je odreagovala na ovu podvalu zapadnih sila, osvrćući se u vaskršnjoj poslanici na istorijsku nepravdu učinjenu srpskom narodu. A kada smo već kod istorije, svaki ozbiljan i savestan srpski istoričar će potvrditi da je itekako trebalo reagovati. Razlog je jednostavan: dnevno-političke konstelacije će jednog dana biti zaboravljene, a Patrijarhova reč ostaje. Ta reč će za stotinu godina imati posebnu snagu i biti vredno istorijsko svedočanstvo, kada mnogi i ne budu znali koji režim je u to vreme uopšte bio vladajući u srpskoj državi.

Na ovu temu se među medijskim kritičarima „nakalemila“ i tema molebna koji je patrijarh Porfirije održao za srpsku delegaciju i sledstveno davanje blagoslova predsedniku države pred nastupanje u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. I ovu temu treba raščlaniti, konkretno na dva dela. Prvi deo je sama mogućnost čina molebna i davanja blagoslova državniku pravoslavne veroispovesti, u čemu ne može biti  (a nije ni bilo, koliko je autoru ovog teksta poznato) nikakvog spora. Lično pravo svakog čoveka je da dobije molitvenu podršku svog verskog poglavara i to je sasvim jasno, bar u slobodnim državama. Drugo pitanje je da li je pomenuti događaj trebalo da bude medijski pokriven, u čemu zaista možemo imati različite stavove i razmenjivati argumente. Kao sveštenoslužitelj koji se problematikom uticaja mas-medija na crkveni život bavi skoro dve decenije, autor teksta se verno drži stava da molitvoslovlja (pogotovo liturgijska) ne treba uopšte medijski prenositi, osim u slučajevima propovedi koje redovno treba zabeležiti, kao i izuzetnih prilika poput intronizacije, gde bi trebalo medijski prenositi celu službu.

Taj stav je, međutim, izrazito manjinski kada je reč o preovlađujućoj praksi – odavno je dominantno drugačije gledište, po kome treba medijski prenositi službe i molitvoslovlja, što je praksa koja je posebno intenzivirana u vreme korona pandemije. Kakav god stav zauzeli u doktrinarnom smislu, u konkretnom slučaju molebna-blagoslova treba postaviti jedno važno pitanje medijskim ultra-kritičarima Patrijarha. Ono glasi: otkuda to da protiv pomenutog medijskog prenosa molebna i davanja blagoslova predsedniku države pred kamerama istupaju upravo levo-liberalni prozapadni mediji, koji se svim silama trude da svojim objektivima „zavire“ u svaki društveno interesantan događaj? Da li to možda govori o političkom motivu kritike koja je upućena na račun Patrijarha? Evo pravog pitanje za javnu raspravu: u kojoj su meri današnji „nezavisni“ mediji zapravo zavisni od političkog uticaja, a ne samo od uticaja strukture kapitala?

Dodatno, kod medijske kritike na pomenuti događaj je potrebno uključiti i „periferni vid“ kada je reč o izveštavanju jednog dela mas-medija. Naime, ono što je za iskusno oko bilo odmah uočljivo je dinamika smenjivanja propagandističkih tekstova i komentara vezanih za Crkvu tih dana. Naime, uporedo sa medijskim kritikama upućenim na račun Patrijarha, na portalu Nova S na naslovnoj strani su se sve vreme smenjivali tekstovi o gradnji skupih nekretnina u centru Beograda od strane Srpske Pravoslavne Crkve i, uopšte, teme koje se tiču „imovinske karte“ Crkve. Otkuda takvo preplitanje tema? Nije li Crkva posedovala nekretnine i ranije? Otkuda baš sada da se ti tekstovi pojave i prepliću sa temom molebna?

Svako ko iole razmišlja svojom glavom će doći do zaključka da to nije slučajnost, već konceptualno sprovedena propagandna šema u kojoj čitalac treba da čita kako tekst tako i podtekst, to jest i kritiku medijskog pokrivanja molebna i uporednu seriju članaka o crkvenim nekretninama. Može se sa velikom izvesnošću pretpostaviti da je ideja takvog uklapanja medijskih izveštaja bila da čitaoca navede na zaključak da je Crkva materijalno povlašćena u društvu samo da bi zauzvrat pružila podršku vlastima. Dakle, ništa drugo do prikrivena propagandistička shema čiji je cilj da se kod medijskih pratilaca smanji ugled Crkve, „slučajnim“ uklapanjem raznorodnih vesti koje treba da navode na određeni zaključak.

No ni tu nije bio kraj medijskim majskim napadima na patrijarha Porfirija. Kritički (a u dobroj meri i propagandistički) izveštaji su zaokruženi Patrijarhovim pojavljivanjem na Porodičnoj šetnji uz gradonačelnika Beograda, što je izneto kao finalni argument tobožnje Patrijarhove uključenosti u predizborni marketing vladajuće političke partije. Opet, osvrćući se na važnost ispitivanja onoga šta u medijima nije rečeno, postavimo jedno važno pitanje. Zašto u izrazito kritičkim izveštajima nije jasno naglašeno da je: a) Porodična šetnja gradska manifestacija formirana od strane Skupštine Grada Beograda godinu dana ranije, b) da je tim povodom gradonačelnik bio na prijemu kod Patrijarha, navodeći želju da se nastavi saradnja sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom na poljima od opšteg značaja i v) da je Patrijarh još prošle godine započeo tradiciju prisustva u Porodičnoj šetnji koja se u Beogradu od tada sprovodi svakog maja? Konačno, postoji i jedno veoma važno pitanje koje otkriva krajnju pristrasnost medijskog pokrivanja ovog događaja od strane pomenute levo-liberalne medijske scene.

To pitanje glasi: zašto je u njihovim majskim kritičkim medijskim izveštajima potpuno prećutana činjenica da je, sa blagoslovom Patrijarha Porfirija, sveštenstvo Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke pre nešto manje od dve godine učestvovalo sa vernim narodom na sasvim drugačijoj porodičnoj šetnji u Beogradu – onoj koja je bila spontani svenarodni vid okupljanja i protesta protiv u to vreme najavljenog Europride-a (poznatijeg pod nazivom „gej parada“)? I kako to da se nisu setili da je upravo Patrijarh Porfirije na kraju te manifestacije, ispred Hrama Svetog Save, odslužio moleban za svetinju braka i porodice pred više hiljada okupljenih građana? S tim u vezi, podsetimo da srpski narod ima lepu poslovicu koja kaže: „Krivo sedi, pravo reci“. Tu poslovicu, izgleda, neki medijski delatnici ili nisu čuli ili su je čuli, pa prečuli.

I kod ove teme imamo jedan uporedni medijski „trag“ koji ne bi smeo da nam promakne ako želimo da uočimo širu sliku. Naime, isti taj gradonačelnik sa kojim je patrijarh Porfirije bio u Porodičnoj majskoj šetnji je, samo mesec dana ranije, dao javnu inicijativu da se posmrtni ostaci Josipa Broza Tita, komunističkog diktatora direktno odgovornog za nasilnu likvidaciju više desetina hiljada Srba (od kojih je najveći deo sa teritorije Beograda) premeste u Kumrovec (Hrvatska). Ogromna većina pravoslavnih Srba i klira Crkve bi zdušno podržali tu inicijativu, makar u načelu, u smislu da se Brozovi posmrtni ostaci premeste na neko groblje, bez državnih počasti koje im se sada ukazuju, a da se takozvana Kuća cveća pretvori u muzej sa odgovarajućom postavkom koja bi obuhvatila autentične, prave heroje srpske istorije.

Patrijarh se, međutim, nijednom jedinom rečju nije oglasio kada je reč o ovoj ideji, koliko god da je to nesumnjiva želja vernog naroda i klira, ostavljajući to pitanje državnim vlastima, koliko god da je inicijativa ispravna. Nije li to primer uzdržanosti kada je reč o političkim pitanjima, čak i u situaciji u kojoj sama Crkva ima puno pravo da zahteva konačni raskid sa titoizmom, od koga je brutalno propatila tolike decenije? Sa druge strane, većina medija koji su kritikovali poslanicu i medijsko prenošenje molebna nisu imali Patrijarhovu suzdržanost kada je u pitanju tema tzv. Kuće cveća, te su momentalno i unisono „graknuli“ na samu ideju da se reši pitanje poslednjeg preostalog simbola okupacije Srbije od strane komunista. Jugoslovenstvo je, kao što to neko dobro primeti, jako vino koje ozbiljno opija. A po svemu sudeći, mamurluk posle te vrste opijenosti se najduže zadržao na levo-liberalnim medijima u Srbiji. No to je već tema za neku drugu opservaciju…

*

Možemo sa velikom izvesnošću pretpostaviti da će se medijski napadi na patrijarha Porfirija i dalje nastaviti. Ono što je važno tim povodom jeste da se šira javnost uputi na rasuđivanje i razlikovanje dobronamerne kritike (koja je svakako poželjna i stimulativna) od ciljno motivisanih propagandističkih pamfleta (koje treba nedvosmisleno raskrinkavati). Skromni prilog toj delatnosti predstavlja i ovaj tekst, uz onaj koji mu je prethodio.

Oba teksta ujedno predstavljaju i poziv na samokritičnost braći u Hristu koja su se neoprezno upregla u jaram medijskih osuda Patrijarha. Ako ništa, neka se barem pre svoje kritike misleno stave u Patrijarhov položaj i promisle koliko je njegova pozicija teška, složena i odgovorna. To nije poziv za apologiju svakog Patrijarhovog poteza – i on je samo čovek (up. DAp 10, 26), te kao takav svakako nije nepogrešiv – već je poziv na suštinsko razumevanje njegovog položaja pre iznošenja sudova, posebno vrednosnih.

Na kraju, ovaj analitički osvrt je i svojevrsni apel upućen onim medijskim delatnicima čija savest ne dozvoljava da imaju cenu za koju mogu biti kupljeni i koji su spremni na preispitivanje svojih stavova u svetlu drugačijih perspektiva. Takvih nesumnjivo ima, koliko god da su u manjini.

A što se tiče interesno angažovanih medijskih „kritičara“ i propagandista kojima je savest spaljena (up. 1 Tim 4, 2)… Njima ljudska reč, pa ni ovaj tekst, ne može pomoći. Njima može pomoći samo Gospod Bog.

*Upravnik Misionarskog odeljenja Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke