Slavni pijansta koga je Srbija zaboravila
Ovih dana Radio Beograd slavi veliki jubilej – 100 godina svog postojanja. Kao prvi elektronski medij na Balkanu, Radio Beograd je počeo je sa radom istoga dana kada je krenuo sa regularnim emitovanjem i Radio Beč, 1. oktobra 1924. godine. Bilo je to samo šest meseci posle Radio Pariza, a čak godinu dana pre Radio Tokia i Radio Moskve.
Ali pre ovog zvaničnog početka, 19. septembra 1924. održan je probni koncert Radio telegrafske stanice preko odašiljača u Rakovici. Studio ove stanice nalazio se u holu nove palate Prve hrvatske štedionice, izgrađene u Beogradu 1922. koja i danas postoji na adresi Knez Mihailova 42.
Kako saznajemo iz ondašnje dnevne štampe, dvočasovni program pripremio je za ovu priliku tadašnji direktor Opere Stevan Hristić, za emitovanje su bili zaduženi inženjeri Mihailo Simić i Dobrivoje Petrović, a program su izvodili članovi Opere i glumci Narodnog pozorišta u Beogradu.
Za ovu priliku je iz Beča posebno pozvan i jedan mladi pijanista, danas u potpunosti zaboravljen, koji se u ono vreme nalazio na početku izvanredne muzičke karijere. Bio je to Velizar Gođevac, rođen u Beogradu 1898. godne. Bio je sin uspešnog i imućnog beogradskog gvožđarskog trgovca Vladimira Vlajka Gođevca, a unuk još čuvenijeg trgovca Ranka Gođevca koji je napravio jednu od najvećih fabrika metalnih proizvoda u Srbiji. Tako je Velizaru bilo omogućeno da gimnaziju završi u Parizu, studije klavira u Berlinu kod tada čuvenog Rudolfa-Marije Brauthaupta, a studije baletske muzike kod slavnih majstora Aleksandre Nikolajeve u Berlinu i Vjaceslava Svobode u Parizu.
Velizar je radio kao korepetitor i dirigent u muzičkim i baletskim trupama širom Evrope i istovremeno držao solističke klavirske koncerte po evropskim metropolama. Bavio se i pronalazaštvom muzičkih instrumenata i patentirao jedan novi oblik gudala. U Beogradu je prvi put koncertirao u Narodnom pozorištu 1925, a zatim u dvorani Kolarčevog Narodnog univerziteta 1932, ali su njegovi sunarodnici još pre toga imali prilike da ga čuju tog 19. septembra 1924. posredstvom radio talasa tokom probnog koncerta Radio Beograda kojom prilikom je odsvirao dve Šopenove etide.
Danas se, nažalost, pominje samo po tome. Sticajem okolnosti, Gaja i ja u kolekciji imamo čitav niz fotografija i dokumenata porodice Gođevac, od pozivnice na venčanje Velizarovih roditelja, preko programa za Velizarove koncerte, do brojnih fotografija, među kojima je većinu snimio Velizarov brat, advokat Dragutin Gođevac – izvanredan foto-amater (o čijem životu sam pisala u našoj knjizi „Bio jednom jedan Beograd – Glamur i prašina“).
U toj dokumentaciji se nalaze i pisma koja je Velizar pisao bratu i majci, obaveštavajući ih o svojim nastupima u Parizu, Londonu, Amsterdamu, Beču, Monte Karlu, kao i o druženju u inostranstvu sa Rastkom Petrovićem i Petrom Dobrovićem. U tim pismima se u više navrata žali da ga na gostovanja najmanje pozivaju Beograđani, jer za njih još uvek nije dovoljno slavan.
Po svemu sudeći, Velizar je u svojoj domovini ostao „nedovoljno slavan“ da bi ga bilo ko pamtio, a ja sam pokušala da ga izvučem iz duboke senke zaborava jednim člankom koji sam objavila u današnjem broju „Večernjih novosti“.
Tekst: Branka Đorđević Nakaniši (Preuzeto sa Fejsbuka)
