Čuvar sećanja: Tragom srpskog stradanja u Norveškoj
Razgovarao: Zdravko Elez
Branko Dimović Dimeski, novinar, istraživač, dokumentarista, a pre svega veliki rodoljub. Rođen je na Kosovu i Metohiji, u Gnjilanu, ali je krajem ratnih devedesetih pod terorom Albanaca morao da napusti svoje ognjište. Put ga je dovoeo u Norvešku, gde i danas živi, ali zavičaj nije zaboravio, o njemu često piše i to na izvornom dijalektu, o zvičaju sanja, a kosovski zavet nosi u srcu.
Čovek pun energije, neumorni tragač za istinom, borac da se čuje srpski glas u svetu, ne samo o onome što se dešavalo u novijoj srpskoj istoriji nego i o tragičnpj sudbini našeg naroda tokom Drugog svetskog rata. Poslednjih godina posebno je bio zaokupljen stradanjem Srba, u nacističkim logorima u Norveškoj.
-Kao istraživač i autor, posvetio sam svoj život otkrivanju i očuvanju sećanja na tragediju srpskog naroda, posebno stradanje srpskih logoraša i dece u nacističkim logorima u Norveškoj tokom Drugog svetskog rata. Ova posvećenost nije samo lična misija, već deo šireg naučno-istorijskog istraživanja koje ima za cilj da pruži objektivno razumevanje jednog od najmračnijih perioda naše istorije – kaže na početku razgovora za „Tamo daleko“ Branko Dimović Dimeski.
Knjiga i filmovi kao izvori istine
- Više godina se bavite traganjem za isatinom o Srbima koji su na pravdi Boga stradali u nacističkim logorima o čemu svedoče vaše knjige i filmovi. Možete li nam nešto o tome konkretnije reći?
-Moj rad rezultirao je publikacijom knjige Srpski krvavi put i dokumentarnim filmovima 33 Anđela i Logor smrti u Karasjoku. Ovi radovi su prvi filmski prikazi koji se bave sudbinom srpskih logoraša u Norveškoj i pružaju dragocene uvide u uslove stradanja srpske dece, među kojima je više od 200 dece izgubilo život tokom rata. Knjiga Srpski krvavi put predstavlja prvu značajnu publikaciju posle 80 godina koja se fokusira isključivo na stradanje srpske dece i Srba, a ne jugoslovena, čime se jasno naglašava identitet i posebnost stradanja srpskog naroda. Pored značaja same teme, planirane su i promocije knjige Srpski krvavi put u nekoliko gradova u Norveškoj i u više zemalja širom sveta, kako bi međunarodna javnost imala priliku da se upozna sa stradanjem srpskog naroda I srpske dece tokom Drugog svetskog rata u Norveškoj. Film 33 Anđela predstavlja prvi filmkoji se fokusira na sudbinu srpske dece, dok Logor smrti u Karasjoku istražuje nehuman tretman i prisilni rad srpskih logoraša. Ovi filmovi oslanjaju se na obimnu arhivsku građu, uključujući dokumente iz međunarodnih arhiva, kao i lična svedočenja preživelih, što ih čini nepobitnim izvorima istorijskih činjenica.–
- Da li je bilo reakcija međunarodne stručne javnosti i potomaka žrtava?
-Moje istraživanje je objavljeno u međunarodnim naučnim publikacijama, čime se dodatno potvrđuje njegova akademska vrednost i doprinos razumevanju ove teme. Značaj svedočenja i istraživanja Ključni deo mog istraživačkog procesa uključuje kontakt sa svedocima i potomcima srpskih logoraša. Takodje, sam stupio sa mnogim porodicama stadalih i tokom ovih godina uspeo sam da im pomognem da otkriju mesta stradanja svojih najmilijih i pronađu grobove svojih predaka. Ova saradnja je rezultirala prilikom da se potomci, po prvi put nakon 80 godina, poklone senima svojih bližnjih u Norveškoj. Ova iskustva dodatno osnažuju važnost očuvanja sećanja na nevine žrtve, koje su duboko ukorenjene u životima i istoriji našeg naroda.
- Gde se još čulo za vaš rad?
-Pored filmova, svoje istraživanje i nalaze predstavio sam na međunarodnim izložbama, konferencijama i seminarima širom sveta. Na tim događanjima, stručna javnost je imala priliku da se upozna sa stradanjima srpskih logoraša i dece u Norveškoj. Posebno bih istakao zahvalnost istoričarima Knutu Floviku Thoresenu, Gideonu Greifu, Đorđu Bojaniću i Aleksandru Dinčiću, koji su svojim naučnim radovima i knjigama dodatno istakli značaj mog istraživanja i doprineli širem priznanju mog rada. Takođe su i norveški i srpski istoričari pružili veliki doprinos u vidu raznih korisnih podataka.
Nagrade i priznanja
- Da li su ljudi na vlasti u otadžbini prepoznali vašu borbu za istinu o našim stradalnicima i ispravljanja višedecenijske nepravde?
-Za svoj doprinos kulturi i očuvanju istine o stradanju srpskog naroda, nagrađen sam visokim priznanjem Republike Srbije – Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice i Plaketom Kopnene vojske Srbije. Takođe, dobio sam više povelja i plaketa koje su mi dodelila udruženja potomaka stradalih Srba u nacističkim logorima u Norveškoj. Istakao bih i da je film 33 Anđela dobio međunarodne nagrade na festivalima u Stokholmu i Perastu, što dodatno potvrđuje njegovu vrednost i značaj u dokumentovanju ove važne teme. Prikazan je u više zemalja širom sveta, čime je doprineo globalnoj svesti o stradanju srpske dece i srpskog naroda.
Moralna obaveza i budućnost
- Šta vas motiviše da već godinama neumorno kopate po arhivima i tragate za dokumentima, preživelim logorašima i njihovim porodicama?
-Moj rad nije samo dokumentovanje prošlosti, on je deo šire odgovornosti prema srpskom narodu i budućim generacijama. Moja knjiga Srpski krvavi put i filmovi 33 Anđela i Logor smrti u Karasjoku, zajedno sa knjigom Srpski krvavi put, predstavljaju kolektivne podsetnike na stradanje srpskog naroda, čuvajući sećanje na one koji su žrtvovali sve. Očuvanje ovih priča je osnovna moralna obaveza, temelj našeg identiteta i nasleđa, koje prenosi istinu o žrtvama srpskog naroda kroz umetnički i istraživački izraz oslobođen ideoloških interpretacija.
- Da li možete da nam ispričate kako je to sve počelo?
-Moja priča počinje sada već daleke 2008. godine. Te godine sam došao u Norvešku. U mom rodnom gradu gorele su 1999. godine skoro sve srpske kuće, plamtela ognjišta, napadane svetinje. Hapšeni su i odvođeni ugledni domaćini, dok su Srbi masovno bežali pokušavajući da izvuku živu glavu. U atmosferi potpunog haosa i beznađa, nije se imalo kuda nego spasiti goli život, smoći snage i nekad ispričati jednu tešku – srpsku priču. Slučajno ili ne, isti trnovit put me je odveo u daleku Norvešku, gde su Srbi pre 66 godina takođe dolazili sa svojih popaljenih i razornih ognjišta.
- Kako si video ulogu Norvežana kroz istoriju u odnosu na srpski narod?
-Video sam mnoge veze između srpskog i norveškog naroda. Ovi narodi nikada u svojoj istoriji nisu ratovali. Norvežani su izdašno pomagali srpskoj državi kada se grčevito borila za samostalnost i oslobođenje od višedecenijske otomanske okupacije. Norvežani s kojima sam razgovarao sećali su se podviga srpskih mučenika za vreme Drugog svetskog rata. Podviga onih ljudi koje su ustaše i nacisti nasilno poslali u smrt. Mnogi Norvežani pomagali su da se srpski logoraši domognu slobode. U Norveškoj je za vreme Drugog svetskog rata kroz radne logore prošlo više od 4060 srpskih zatvorenika. Od 2639 ubijenih zatvorenika, bilo je i 33 srpske dece. Najmlađi među njima imao je samo jedanaest godina. Najveći broj stradalih poslat je sa teritorije tzv. Nezavisne Države Hrvatske (NDH) kao deo unapred planiranog genocida nad srpskim narodom. U ovim logorima smrti bilo je i pripadnika četničkog i partizanskog pokreta. Međutim, najveći broj stradalih bili su zapravo civili, koje su ustaške formacije hapsile prilikom brojnih akcija do polovine 1942. godine.
Osam decenijha sramote
- Od Drugogo svetskog rata prošlo je gotovo osam decenija, kako je moguće da srpska javnost gotovo ništa o tome nije znala, a oni malobrojni koji za to čuli imali potpuno iskrivljenu sliku?
– I mene je naročito zaprepastilo da se osamdeset godina skrivala puna istina o tome šta se zapravo desilo sa srpskim logorašima za Drugog svetskog rata u nacističkim logorima u Norveškoj. Naime, komunističke vlasti posle oslobođenja 1945. godine, stradanje srpskog naroda uvode u jedan tok partizanskog ideološkog delovanja. Na taj način dolazi do direktnog udaljavanja suštine kao i činjenice, da su logore u Norveškoj poslatili u najvećem broju civili i deca koji pritom nisu imali nikakvih dodirnih tačaka sa partizanskim ili bilo kojim drugim pokretom za vreme Drugog svetskog rata. Problem predstavlja i činjenica da se na stratištima stradalim Srbima u Norveškoj zatiču komunistički simboli, u prvom redu zvezda petokraka kao i natpisi da su stradali Jugosloveni. S obzirom na period komunističke vladavine, to jeste na neki način logičan splet okolnosti. I danas na spomenicima stradalih, osim petokrake i natpisa Jugosloveni – nema obeležja gde ćete saznati šta se zapravo dogodilo za vreme Drugog svetskog rata.
- Šta dalje?
-Smatram da je došlo vreme da se odužimo našim precima i podignemo odgovarajuće spomenike tim srpskim mučenicima i jasno istaknemo da su tu stradali Srbi. Angažman na temi stradanja srpskog naroda u logorima za vreme Drugog svetskog rata kao i stradanja dece u istim fabrikama smrti, ogleda se kroz moj rad na publikaciji autorskih tekstova, intervjuima sa priznatim istoričarima i velikog broja neposrednih intervjua koje sam vodio sa svedocima i potomcima stradalih. Tu je takođe i prevod naučne literature sa norveškog na srpski, što predstavlja takođe bitan deo mog istraživačkog poduhvata.
- Možete li navesti neke konkretne primere o stradanju dece, do kakvih ste podataka došli?
-Deca koja su stradala u nacističkim logorima u Norveškoj su najpre prošla golgotu i logore NDH. U istraživanju za prvi film primetio sam da ima dece, što me je veoma zaintrigiralo. A kako smo čuli dosta svedočanstava potomaka i ljudi koji su radili u logorima, shvatio sam da ni deca nisu bila pošteđena. Na spisku je čak njih 33. Ukoliko prećutimo stradanje nedužne dece mi neposredno učestvujemo u zločinu. U istraživanjima sam došao do poražavajućeg podatka, da je najmlađe odvedeno dete, koje je prošlo pakao logora, bio Mile Stokrp. Imao je za vreme rata samo jedanaest godina kada je bio odveden iz svoje kuće u Vojniću. Bio je samo dete i nije pripadao nijednom pokretu otpora. Nažalost, granica starosti stradale dece u logorima u Norveškoj za vreme Drugog svetskog rata se pomera.
- Da li je neko od te dece preživeo golgotu?
Došao sam do podataka da su pojedina deca iz Norveške poslana u Nemačku na prisilni rad. Veliki broj maloletne dece ubijen je u logorima smrti, dok su neka, iako maloletna, obučavana za borbu od strane nacističkih vlasti. Njih je bilo oko pedesetak i to je takođe poražavajući podatak. Dugo vremena sam se interesovao za sudbinu Petra Malbaše. Konačno sam u razgovoru sa njegovom porodicom saznao je da je, iako star dvanaest godina, iz Norveške bio poslat u Nemačku na prisilni rad. Za razliku od mnogih drugih, on je preživeo i odselio se u Kanadu.
- Imali ste i problema tokom vaših istraživanja i traganja za istinom?
-Nažalost da! Ali, ne bih da imenujem. Pokretanje inicijative uglavnom automatski izaziva nailazak na zid nerazumevanja. Takođe, tu su i štura objašnjenja s ciljem da relativizuju i skrajnu ovako važno pitanje za srpski narod, univerzalno poimanje dobra i zla. U prilog ovoj tezi jesu i podaci o stradanju porodice Todorović iz sela Mlaka. Svi su bili ubijeni od strane ustaša 1942-1943. godine, dok su četvorica sinova Ilije i Natalije poslata u smrt u Norvešku. Najmlađi je imao samo petnaest godina. Tako da sam imao potrebu da celokupno višegodišnje delovanje na razotkrivanju, ne samo zločina nad decom, već i celokupnog stradanja srpskog naroda u Norveškoj za vreme Drugog svetskog rata, pretočim u ovu knjigu za nezaborav naše nacionalne istorije. Jer, na posletku – Poštujmo svoje žrtve!
Naslovna fotografija: Branko Dimović Dimeski sa Giodenom Grajfom (levo) i preživelim logorašem Gojkom Rončevićem Mraovićem (u sredini)
