Nova knjiga Dušana Marića
„Lepa srpska sela u kojima više nema Srba“, naslov je desete knjige u kojoj autor odslikava lepotu sela u kojima je boravio, a u kojima su danas Srbi samo u tragovima
Piše: Zdravko Elez
Danas je iz štampe izašla nova knjiga novinara i putopisca Dušana Marića, višegodišnjeg saradnika portala Tamo daleko „Lepa srpska sela u kojima više nema Srba“.
Kao što i sam naslov kaže, glavna tema knjige su srpska sela koja su opustela, ali se u njoj nalaze i priče o posetama srpskim svetinjama i znamenim mestima iz mučeničke balkanske istorije, na kojima su srpski ratnici vodili velike bitke za otadžbinu i njenu slobodu.
Zajedničko tim selima jeste da su lepa i pusta. Bog im dao lepotu i prokletstvo. Tim redosledom. Pa je danas u njima mnogo više zidina, iz kojih su iznikli korov i drveće, nego kuća pod krovovima.
Do pre nekoliko decenija Srbi su bili jedino ili većinsko stanovništvo u tim selima. Danas u njima nema Srba ili ih ima samo u tragovima. Jedni, još pre ratnih stradanja, otišli u beli svet trbuhom za kruhom, mnogi izginuli u ratovima, a najviše njih proterala neprijateljska vojska. Koju su činili dojučerašnji prijatelji, komšije, školski drugovi, kolege sa radnog mesta…odrođena braća čiji su preci iznikli iz srpskih i pravoslavnih korena. A onda vetrovi sudbine i tuđinski osvajači mnoge krošnje izlomili i grane razneli. Iz nekih od njih iznikli novi narodi, nove nacije, druge vere…
Na neporušenim dimnjacima, koji najtvrdoglavije prkose vremenu i ljudima, rode sagradile gnezda. Ali rode ne donose decu. I tamo gde se iz dimnjaka još uvek vije dim, prkosnik ljudske prolaznosti, retko se čuje dečija graja. U starom kraju ostali stari i nemoćni. Da umru u zavičaju, na dedovini. Da još koju godinu pogledom miluju vrhove Prokletija, Dinare, Velikog Vitoroga i Raduše i zavaravaju se nadom da će se nešto promeniti, da će odleteli ptići ostaviti beogradske bulevare, banjalučke parkove, američka i australijska prostranstva i vratiti se u zavičaj.
Autor je putovao tim krajevima, radovao se njihovoj lepoti a istovremeno tugovao zbog njihove sudbine. I sve to zapisivao i opisivao. I ono što oči vide i ono što duša oseća. I ono što su mu o tim krajevima i ljudima ispričali istorija i poslednji Mohikanci koji u njima opstaju.
Dušan Marić je narodni poslanik SNS u Skupštini Srbije i predsednik Skupštine opštine Velika Plana. Pre ove objavio je devet knjiga.
Knjige „Kuće na koje se smrt navadila“, „Rodu na pamćenje“ i „I junaci i jadnici“, su tragične priče o stradanju srpskih porodica iz Republike Srpske, Republike Srpske Krajine i Srbije iz kojih su u ratovima od 1991. do 1999. godine poginula dva, tri ili četiri brata.
Glavni junaci „Rano istrgnutih božura“ su vojnici i policajci iz Velike Plane koji su poginuli u odbrambeno-otadžbinskim ratovima od 1991. do 1999. godine. „Ostavljene kose“ su svedočanstvo o genocidu koji su od 1941. do 1945. nad kupreškim Srbima počinile hrvatske ustaše i istoriji Blagaja kod Kupresa u Drugom svetskom ratu.
„Sinovi Vitoroga“ i „Bitka za Kupres“ su dnevnik rata na Kupreškoj visoravni od 1991. do 1996. godine. Pre tri godine objavio je knjigu „Bordo džemper moje majke“. To je zbirka priča o ratnim i poratnim vremenima.
Knjiga ima 216 strana, štampana je u punom koloru i u tvrdom uvezu, a možete je naručiti kod autora, na broj telefona +381 62 80 80 874.
