Hej putniče, zastani pored usnulih srpskih ratnika!

„Ovde, u tuđini i hladnoći nepoznatog sveta, pod tišinom dalekog neba, počivaju srpski ratni zarobljenici iz rata 1914–1919. godine. Ovde leže oni koji su, posle godina ratovanja, gladi, bola i nenadoknadivih napora, položili svoje mlade živote za otadžbinu. Njihovu uspomenu, da ne utone u zaborav, podigoše drugovi — braća po krvi, po veri, po stradanju — srpski ratni zarobljenici logora Ulm.

Hej, putniče, što prolaziš pokraj groblja bezimenih junaka, zastani. Podari im tren tišine. Upoznaj one koji umreše časno, proslavljeno, daleko od svoga doma.“

To su reči uklesane na spomenik Srpskog vojnika u Ulmu, na ćirilici, latinici i nemačkom jeziku — da ih svako razume, da svako stane.

Spomenik, dugačak četiri i visok tri metra, predstavlja „usnulog“ srpskog vojnika, u uniformi i sa šajkačom, položenog na kamen. Ali pod tim hladnim kamenom ne spava samo jedan vojnik — pod njim počivaju kosti 142 srpska junaka, ratnika Drinske, Moravske i Timočke divizije, koji su svoj poslednji dah dali u zarobljeništvu, daleko od svojih kuća, svojih ognjišta i svojih najmilijih.

Ovaj spomenik, delo vajara Karla Verlea, podigli su oni koji su preživeli pakao — tri narednika, jedan podnarednik i dva vojnika — da bi barem simbolički vratili svoju braću pod srpski kamen, ako već nisu mogli pod srpsko sunce.

Već skoro dve decenije sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve, Srbi iz Nemačke i predstavnici konzulata u Štutgartu dolaze da im odaju poštu. Da sećanje ne zanemi.

Ipak, jedna žena, Desanka Rajhle iz Ulma, prva je posle rata otkrila ovaj grob — 1946. godine, kada joj je suprug Nemac pokazao spomenik. Ona ga je tiho, stalno, gotovo četiri decenije posećivala. I zapazila ono što najviše boli: da mnogi Srbi nikada nisu ni čuli za ove mučenike.

A oni su nas čekali. Da ih se setimo. Da se nad njihovim imenima ne sklopi večiti zaborav.

Preuzeto sa H mreže od @Damasaoklopom