Kada si dobar čovek nije bitno koje si vere!

Evo još jedne priče putopisca i avanturiste Dragana Šibalića iz Libana, gde je u selu Hamat upoznao meštanina Jusufa, koji ga je ugostio kao rod rođeni

Piše i putuje:  Dragan Šibalić

I po ko zna koji put pokazalo se da kad me zadesi neka prepreka, poteškoća ili loše vreme — od toga se obavezno rodi dobra priča.

Tako je bilo i danas. Probudio sam se u pet, dok je još bilo mračno. Narednih sat i po pisao sam u šatoru, a kada sam izašao, dočekao me je prelep, mirni pogled na Sredozemno more. Bio je to oproštaj od mora, jer sam krenuo ka unutrašnjosti Libana, prema planinama i vodopadu Baatara.

Tek tada sam shvatio da sam prespavao u vojnoj zoni — čim sam se odmakao, na telefonu se pojavio internet. Čekala me je strma uzbrdica, i već posle tri kilometra našao sam se u selu Hamat.

Svratio sam u jednu skromnu prodavničicu da kupim vodu i nešto slatko. Vlasnik, Jusuf, i njegov brat odmah su me zadržali zapitkujući me, a ponudili su mi i stolicu da sednem. Ja sam odlučio da iskoristim priliku i na Fejsbuku objavim priču i slike od prethodnog dana. Oni mi sipaju čaj, a zatim i kafu. Kome da objašnjavam da je ne pijem?

„Ćuti, Dragane, i pij“, rekoh samome sebi.

I onda poče kiša. Sve jača. Bicikl sam ubacio unutar prodavnice. Kad je već takva situacija, uzeo sam da punim baterije na telefonima, a za to vreme pričao sa Jusufom — malo na engleskom, malo uz pomoć Gugl prevodioca. Bitno je da smo se razumeli.

Kaže da je iz Sirije i da od 2012. živi u ovom selu. Ovde živi bolje: nema rata, ima više novca. Ali žena i četvoro dece su mu ostali u Homsu, zbog škole. Prvih nekoliko godina i oni su bili sa njim ovde…

Vreme je prolazilo, a kiša stala tek oko podne. Jusuf mi predloži:

„Ostani večeras kod mene, pa sutra nastavi dalje. Biće lepše vreme.“

Pristao sam. Želeo sam da vidim kako ljudi ovde žive, a kad mi je rekao da ćemo obići selo i okolinu, znao sam da će ostatak dana biti više nego zanimljiv.

„A imaš li ti vremena?“, morao sam da ga pitam.

„Ne brini se, imam!“„

Onda samo da nešto ispravim na biciklu i idemo.

Danima mi creva od menjača bodu oči, izuvijana oko volana i nategnuta. Siguran sam bio da sam pogrešno sklopio bicikl na aerodromu. Prijatelju Mato Kovačević , koji mi je poklonio ovaj bicikl — i zahvaljujući kome imam najbolji bicikl za duga putovanja — poslao sam sliku. Ubrzo mi je odgovorio:

„Ne ide to tako, pogrešno je. Biće dobro ako nisu creva pukla…

Zato sam skinuo kočnice, volan izrotirao na suprotnu stranu i namestio kako treba. I tek onda s Jusufom krenuo u šetnju. Zaključao je prodavnicu i pošao sa mnom. Krenuli smo takvim tempom kao da nas neko juri. Usput su me oduševile ogromne kuće — prave palate, kao da šetam Dedinjem.

Saznao sam da u ovom selu žive pravoslavni hrišćani. Svi rade u inostranstvu: Brazilu, Kanadi, Australiji, Americi… U selu su ostali uglavnom stariji i poneko mlađi. Dece gotovo da nema. Sirijci, Pakistanci, Bangladešani su radna snaga…Prolazili smo kroz plantaže maslina i drvorede bora, a posle otprilike četiri kilometra pred nama se ukazao manastir.

Ali, Jusuf me je prvo odveo do obližnjeg vidikovca, odakle smo imali neverovatan pogled na Sredozemno more i okolne planine. Zatim smo ušli u grčki pravoslavni manastir Gospe od Nurije (Sajdet el Nurije). Jusuf mi je rekao da ovde dolaze i muslimani.

Svo vreme su nebom nadletali avioni, čule su se eksplozije, topovska paljba…

„Šta je ovo?“ pitao sam.

Odmahnuo je rukom:

„Nije ništa, vojna vežba.

Manastir Gospe od Svetlosti duboko je ukorenjen u libanskoj istoriji i tradiciji. Legenda kaže da su ga u 4. veku sagradila dva mornara koji su se, zahvaljujući pojavi Device Marije kao svetla na moru, spasili od oluje. Manastir je obnovljen u 17. veku, a čudotvorna ikona Bogorodice vekovima se poštuje zbog navodnog svetlucanja koje je navodilo zalutale brodove na sigurnost. Unutra smo videli monahinju kako tiho čita molitvu — trenutak mira usred vreve spoljašnjeg sveta.

Ali to nije bilo sve. Prepešačili smo još nekoliko kilometara do drugog vidikovca, pa sišli do kamene crkve Rođenja Presvete Bogorodice (Sajdet el Herčije), uklesane u stenu. Verovatno nekadašnja isposnica. Još jedno prelepo, skriveno mesto koje bez Jusufa verovatno nikada ne bih video.Crkva stoji u prirodnoj pećini, a sa njenog praga pruža se živopisan pogled na more — mesto za tišinu i razmišljanje.

Razgovor se okrenuo ka Siriji. Rekao sam Jusufu da planiram i tamo da odem.

„Sve zavisi od regije i trenutne situacije,“ reče. „Danas je dobro, sutra možda ne“.

Objasnio mi je da je Sirija, kao nekada Jugoslavija, faktički podeljena na više delova.

„Za sve su krivi Britanci,“ oštro je dodao.„Nekada sam imao lep život tamo,“ reče, i u njegovom glasu osetila se težina odvojenosti od porodice i domovine.

Najsmešnije mi je bilo kada je uporedio Arape i Irance. Za Irance je rekao da su vredni i radni ljudi, dok je za Arape rekao da samo misle na žene. I da ih imaju po tri – četiri…

Posle sigurno petnaestak kilometara peške, vratili smo se u selo.  Jusuf je spremio večeru, pa smo u prodavnici sedeli do kasno uveče, razmenjujući priče. Kada sam zadremao otišli smo do kuće gde stanuje, i odmah legao.

Tako je dan koji je počeo u mraku, kiši i neizvesnosti, postao jedan od najbogatijih susreta na putu — susret sa ljudskošću koja prevazilazi veru i granice, i sa lepotom koja čeka da bude otkrivena uz vođstvo onog ko je domaćin. Zapamtite i ove Jusufove reči:

,,Kada si dobar čovek, nije bitno koje si vere!“