EKSKLUZIVNO: Ruski talas koji je promenio Srbiju (2)
Posle snažnog odjeka koji je knjiga Predraga Peđe Savića već izazvala u javnosti, portal Tamo daleko donosi kompletnu, proširenu verziju velikog dokumentarnog serijala zasnovanog na knjizi „Gospodar knjiga: Uloga Anatolija Ivanovića, belog Rusa, u stvaranju srpskih velikana“. Danas objavljujemo drugi nastavak.
Sudbina Anatolija Ivanovića ne može se razumeti bez šireg okvira bele ruske emigracije i ličnosti generala Petra Nikolajeviča Vrangela — čoveka koji je postao simbol izgnane Rusije. Upravo se u tom istorijskom lomnom trenutku ukrštaju vojnička biografija mladog oficira Anatolija Prickera i veliki egzodus Bele armije.
Prema podacima iz knjige, Anatolij je kao oficir već od 1918. bio u Dobrovoljačkoj armiji u odredu pukovnika Mihaila Gordejeviča Drozdovskog i učestvovao u čuvenom pohodu Jaši—Don. U tom korpusu stiče ratno iskustvo koje će obeležiti čitav njegov kasniji život. U borbama za Rostov upoznao je generala Antona Vasiljeviča Turkula, sa kojim će, kako knjiga pokazuje, ostati u vezi i u emigraciji.
Ključni istorijski preokret nastaje 1920. godine. Posle ostavke generala Antona Denikina, vrhovnu komandu nad ostacima Bele armije na Krimu preuzima baron Petar Nikolajevič Vrangel. Njegova vlast u Sevastopolju pokušava da uvede red i disciplinu, pa čak i umerene reforme — agrarnu reformu i ukidanje pojedinih feudalnih propisa — u pokušaju da se stvori temelj novog ruskog društva.
Posle proboja Perekopa u novembru 1920, Vrangel izdaje naredbu o evakuaciji. Upravo u tom dramatičnom povlačenju počinje veliki egzodus. Knjiga izričito beleži da je u jesen 1920. godine, kada su poslednje jedinice Bele armije napuštale Krim, među njima bio i junker Anatolij Pricker Ivanovič, koji je sa generalom Vrangelom krenuo u izgnanstvo. Sudbina ga najpre vodi u Novi Sad, potom u Sombor, a zatim u Beograd, gde će započeti novu životnu i kulturnu misiju.
Ruska emigracija posle Prvog svetskog rata predstavljala je ogromnu i još uvek nedovoljno osvetljenu pojavu. Posle sloma Bele armije u Kraljevinu SHS stiglo je između 40.000 i 45.000 izbeglica, od kojih je oko 32.000 ostalo trajno. Taj ljudski korpus nije bio masa bez identiteta, već sloj visokoobrazovanih ljudi koji su u novoj sredini nastavili profesionalni i naučni rad.
U nauci su se istakli Vladimir Farmakovski, Georgije Ostrogorski, Vladimir Laskarev, Evgenije Spektorski i Aleksandar Solovjev; u arhitekturi Nikolaj Krasnov, Georgije Samojlov i Roman Verhovski; u medicini Aleksandar Ignjatovski i Aleksej Ščerbakov; u kulturi i umetnosti Konstantin Baljmont, Žorž Skrigin i Stepan Kolesnikov. Taj talas visokoobrazovanih izbeglica dubinski je uticao na modernizaciju univerziteta, umetnosti, arhitekture i izdavaštva u Srbiji između dva rata.
Kraljevina SHS postala je jedno od glavnih utočišta tog rasejanja. Srbija, razorena ratom i bez dovoljno stručnog kadra, primala je ruske oficire, inženjere, arhitekte, geometre, učitelje, lekare i vojnike i uključivala ih u državnu službu, prosvetu i privredu. Prema podacima koje navodi štampa tog vremena, oko 4.000 Rusa bilo je zaposleno u graničnoj službi, u prvom talasu angažovano je oko 12.000 izbeglica, a potom je dogovoreno još 30.000–35.000 ljudi na infrastrukturnim radovima.
Ruski emigranti radili su na izgradnji puteva širom zemlje — od Bosilegrada preko Vranja, Kraljeva, Kosovske Mitrovice, Debra, Gornjeg Milanovca, Čačka i Užica, pa sve do Titela, Orlovca i Ljubljane. Pored državne službe, mnogi su pokretali privatne poslove: fotografsku radnju Vasilija Fomiča u Sremskim Karlovcima, radnju Polikara Krajičova u Trsteniku i galanterijsku radnju „Čika Rus“ u Vrnjačkoj Banji.
Istoričar Aleksej K. Jelačič zapisao je da je sa Rusima u Kraljevini „živeo veoma intenzivan ruski život“ i da se nigde u svetu nisu tako odomaćili kao u Jugoslaviji. Čak je jedan satirični list dvadesetih godina ironično nazvao državu „Kraljevstvom Srba, Hrvata, Slovenaca i ruskih izbeglica“, što plastično oslikava razmere tog prisustva.
Sam Vrangel, rođen 27. avgusta 1878. u Novom Aleksandrovsku, ostao je u emigraciji centralna figura belog pokreta. Njegova smrt 25. aprila 1928. godine u Briselu doživljena je među ruskim izbeglicama kao simboličan kraj jedne epohe i gašenje poslednje nade u povratak stare Rusije.
Za Anatolija Ivanovića pripadnost tom krugu nije bila formalna. Knjiga pokazuje da nikada nije izgubio kontakt sa belogardejskim sredinama. U svojim izdanjima, kasnije poznatim pod imenom„Panorama“, beležio je vesti o ruskim kozacima, oficirima i intelektualcima koji su našli utočište u Kraljevini SHS, a pojedine emigrantske organizacije i finansijski je pomagao. Upravo te stare ratne i emigrantske veze, kako knjiga naglašava, bile su u vreme Drugog svetskog rata spasonosne za Anatolija.
Tokom okupacije Anatolij se skrivao, svestan da se nalazi u nemačkim evidencijama. Najdramatičniji porodični trenutak nastupio je kada je njegov sin Aleksandar dospeo u logor na Banjici. Prema svedočenjima koja knjiga donosi, Ivanović je uz velike rizike i uz pomoć svojih veza uspeo da izdejstvuje njegovo izbavljenje iz logora — epizodu koja spada u najpotresnije stranice porodične hronike.
Njegov put — od drozdovačkog oficira i Vrangelovog izgnanika do beogradskog „gospodara knjiga“ — predstavlja jednu od najupečatljivijih ličnih transformacija unutar bele emigracije u Kraljevini Jugoslaviji i uverljiv primer kako je ruska emigracija, primljena iz pravoslavne i slovenske bliskosti, Srbiji uzvratila znanjem, radom i kulturnim stvaralaštvom.
U sledećem nastavku biće reči o tome kako je u Beogradu nastala „Narodna prosveta“, kako je podignuta najmodernija štamparija svoga doba i na koji način je izgrađena izdavačka imperija koja će trajno obeležiti srpsku kulturu.
Naslovna fotografija: Poznati beli Rusi – Krivošin, Šatilov i general Vrangler (u sredini) sa kojim je Anatolije Ivanović krenuo u izgnanstvo
(Nastaviće se)
