EKSKLUZIVNO: Kako je Isidora Sekulić zbog Đilasa spalila remek delo o Njegošu (4)

Znamenita Srpkinja bila je glavni stub „Narodne prosvete“ Anatolija Ivanovića, ali u poznim godinama suočila se sa duhovnom torturom Milovana Đilasa zbog knjige o crnogorskom vladiki 

Posle snažnog odjeka koji je  knjiga Predraga Peđe Savića već izazvala u javnosti, portal Tamo daleko donosi kompletnu, proširenu verziju velikog dokumentarnog serijala zasnovanog na knjizi „Gospodar knjiga: Uloga Anatolija Ivanovića, belog Rusa, u stvaranju srpskih velikana“. Danas objavljujemo četvrti nastavak.

Uspon „Narodne prosvete“ nije bio samo industrijski i izdavački poduhvat. Njegova prava snaga ležala je u krugu intelektualaca koji su se okupili oko Anatolija Ivanovića. U samom središtu tog kruga nalazila se Isidora Sekulić — figura koja je, po oceni savremenika, predstavljala savest srpske kulture.

Rođena 16. februara 1877. godine u Mošorinu u Bačkoj, u porodici skromnih učitelja, Isidora Sekulić prošla je obrazovni put koji je već sam po sebi bio izuzetan za ženu njenog vremena. Osnovnu školu završila je u Varadinu, Učiteljsku školu u Somboru, Viši pedagogijum u Pešti, a doktorirala u Berlinu. Govorila je devet jezika — latinski, grčki, francuski, nemački, norveški, engleski, ruski, italijanski i češki — i temeljno poznavala evropsku književnost, filozofiju i umetnost.

U mladosti se udala za poljskog lekara Emila Stremickog, ali je posle njegove rane smrti život posvetila književnosti i naučnom radu. Bila je prva žena profesionalni pisac u Srbiji, prva predsednica Udruženja književnika Srbije, jedan od osnivača jugoslovenskog PEN-a i član Srpske akademije nauka i umetnosti.

U okviru „Narodne prosvete“ Isidora Sekulić nije bila tek počasno ime. Ona je, kako knjiga pokazuje, bila temeljni urednički autoritet kuće i desna ruka Anatolija Prickera. Vodila je uređivačke poslove, birala saradnike, prevodioce i pisce i oko sebe okupila elitu: Desanku Maksimović, Sergija Slastikova, Branku Kovačević, Nikolu Ljuljku, Jovana Maksimovića, Zorku Velimirović, Dimitrija Đurovića i druge.

Njen uticaj nije bio formalan. Delova la je kao urednik, recenzent i kulturni orijentir kuće, pod čijim je uticajem izrađen plan edicija koji je obuhvatao više stotina naslova.

Posebno je značajno njeno učešće u „Biblioteci stranih pisaca“. Kao urednica priredila je više tomova Dostojevskog, među njima i „Slabo srce“, obezbeđujući jedinstvenu jezičku disciplinu serije. Svi prevodi prolazili su kroz njenu strogu filološku kontrolu, jer je — kako se u knjizi naglašava — svako slovo moralo biti u skladu sa duhom srpskog jezika.

Na više svezaka izdanja „F. M. Dostojevski — Izabrana dela“ izričito je navedeno: „Za štampu priredila Isidora Sekulić.“

Pored uredničkog rada, Isidora je u okviru izdavačkog programa učestvovala i kao autor predgovora i prevodilac, naročito u izdanjima namenjenim široj čitalačkoj publici. U „Maloj narodnoj biblioteci“ objavljivani su njeni prevodi moralističkih eseja, putopisa i kulturno-istorijskih tekstova, čime je neposredno uticala na formiranje čitalačkog ukusa međuratne Srbije.

Njena saradnja sa Anatolijem Ivanovićem predstavljala je jedno od najplodnijih poglavlja kulturne istorije Kraljevine SHS. On je u njoj video intelektualni i moralni oslonac, a ona je u njegovom poduhvatu prepoznala retku izdavačku viziju.

Posebno dramatično poglavlje njene pozne biografije vezano je za sudbinu druge knjige o Njegošu. Posle ideoloških napada i, kako knjiga beleži, „Đilasove orkestrirane duhovne torture“, Isidora je u rezignaciji spalila rukopis druge knjige o Njegošu — čin koji je ostao jedan od najpotresnijih simbola duhovnog pritiska u posleratnoj kulturi.

Savremenici su zapamtili njenu gorku i potresnu rečenicu:

„Gospodin Đilas je uzeo sekiru i ubio jednu staricu.“

Posle tog udara povukla se u samoću na Topčiderskom brdu, okružena rukopisima, knjigama i ikonama, sve više okrenuta unutrašnjem duhovnom životu.

Isidora Sekulić umrla je 5. aprila 1958. godine, u dubokoj starosti i dostojanstvu. Za „Narodnu prosvetu“ njeno prisustvo značilo je mnogo više od formalnog autoriteta: ona je bila intelektualna vertikala čitavog poduhvata.

U sledećem nastavku biće reči o ličnosti koju knjiga označava kao „najobrazovanijeg Srbina XX veka“ i o vezama tog kruga sa Bogdanom Popovićem i izdavačkom misijom „Narodne prosvete“.

(Nastaviće se)