Ljubav i duh u krugu „Narodne prosvete“ (6)

Izdavačka kuća Anatolija Ivanovića bila je živo kulturno središte u kojem su se preplitali lični odnosi, prevodilački podvizi i velike filozofske i književne ambicije jednog vremena o čemu svedoči i ljubavna priča  Desanke Maksimović i Sergeja Slastikova, ali i Anice Savić Rebac i Hasana Rebca

Posle snažnog odjeka koji je  knjiga Predraga Peđe Savića već izazvala u javnosti, portal Tamo daleko donosi kompletnu, proširenu verziju velikog dokumentarnog serijala zasnovanog na  knjizi „Gospodar  knjiga: Uloga Anatolija Ivanovića, belog Rusa, u stvaranju srpskih velikana“. Danas objavljujemo šesti nastavak.

U istoriji „Narodne prosvete“ nisu se štampale samo knjige — u njenim uredničkim sobama ispisivale su se i velike lične i duhovne priče srpske i ruske intelektualne elite. Među njima posebno mesto zauzimaju bliskost Desanke Maksimović i ruskog emigranta Sergeja Slastikova, kao i tragična sudbina jedne od najobrazovanijih Srpkinja XX veka, Anice Savić Rebac.

Upravo kroz njihove živote jasno se vidi da je izdavačka imperija Anatolija Ivanovića bila mnogo više od poslovnog poduhvata — bila je živo kulturno žarište u kojem su se ukrštali prevodilački podvizi, velike intelektualne ambicije i sudbinske ljudske veze.

„Narodna prosveta“, izdavačka kuća koju je u Beogradu posle Prvog svetskog rata osnovao ruski emigrant Anatolij Ivanović, bila je mnogo više od štamparije i knjižarskog preduzeća. Ona je postala kulturni most između ruske emigracije i srpske književnosti, mesto na kojem su se ukrštale sudbine, jezici i nacije. U njenim prostorijama, među rukopisima, prevodima i knjigama, nastala je i jedna od najzanimljivijih kulturnih i ličnih priča međuratnog Beograda — bliskost Desanke Maksimović i Sergeja Slastikova.

Desanka Maksimović (1898–1993), rođena u Rabrovici kod Valjeva, školovala se u Valjevu i Beogradu, da bi potom diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu na grupi za jugoslovensku književnost i opštu istoriju. Usavršavala se i u Parizu. Već dvadesetih godina postala je jedno od najprepoznatljivijih pesničkih imena srpske književnosti. U krugu „Narodne prosvete“ nije bila samo pesnikinja nego i aktivni prevodilac ruske književnosti.

U velikoj ediciji iz 1933. godine učestvovala je u prevođenju dela Fjodora M. Dostojevskog:

— „Izabrana dela“, knjiga XIII „Novele“ — sa ruskog preveli Desanka Maksimović, Branka Kovačević i Jovan Maksimović

— „Izabrana dela“, knjiga XXV „Ujkin san i druge pripovetke“ — sa ruskog prevele Desanka Maksimović i Branislava Kovačević

Sergej Slastikov (1892–1967), ruski emigrant, pesnik, profesor i prevodilac, pripadao je obrazovanom talasu bele emigracije koji je posle revolucije utočište našao u Kraljevini SHS. Po dolasku u Beograd uključio se u prosvetni i prevodilački rad i brzo postao jedan od pouzdanih saradnika „Narodne prosvete“. U okviru iste edicije zabeleženo je njegovo učešće u prevodu:

— F. M. Dostojevski, „Politički napisi“ — sa ruskog preveli Sergije Slastikov i Nikola Ljuljka

Pored toga, Slastikov se pojavljuje kao jedan od glavnih prevodilaca u seriji I. S. Turgenjeva:

— „Sabrana dela“, knjiga XIII „Čudan slučaj“

— „Sabrana dela“, knjiga XV „Časovnik i druge pripovetke“ — sa ruskog preveli dr Dimitrije Đurović, Sergije Slastikov, Branislava Bojović, Zorka M. Velimirović i Jovan Maksimović

Knjiga naglašava da su njih dvoje zajedno učestvovali u velikom poduhvatu prenošenja ruske književnosti na srpski jezik pod uredništvom Isidore Sekulić. Njihova profesionalna bliskost vremenom je prerasla u duboko duhovno i životno povezivanje.

Posebno snažan i simbolički značaj ima činjenica da su Desanka Maksimović i Sergej Slastikov sahranjeni u zajedničkom grobu u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela, u neposrednoj blizini grobova porodice Nenadović. Taj zajednički večni počinak, kako se u knjizi naglašava, ostao je trajni znak njihove bliskosti koja je nadživela i vreme i ideološke lomove XX veka.

Posebno mesto u tom intelektualnom krugu pripadalo je Anici Savić Rebac (1892–1953) — jednoj od najobrazovanijih Srpkinja svoga vremena, klasičnom filologu, esejisti i prevodiocu izuzetne erudicije. Njena veza sa „Narodnom prosvetom“ predstavljala je jedno od ključnih poglavlja njenog života i intelektualnog delovanja.

Za ovu kuću ona nije bila samo prevodilac već i ozbiljan filozofski autoritet. U okviru izdavačkog programa objavila je svoja značajna dela:

— „Helenizam i renesansa“ (Beograd: Narodna prosveta, 1924)

— „Platonska estetika“ (Beograd: Narodna prosveta, 1932)

Pored sopstvenih filozofskih studija, delovala je i kao tumač evropske moderne. Njen predgovor „Tomas Man i problem umetnika“, objavljen u knjizi Tomas Man: Izabrana dela (1929), predstavljao je mnogo više od uvodnog teksta — bio je most između nemačke moderne i srpske čitalačke publike.

Zahvaljujući njoj, „Narodna prosveta“ dobila je duhovnu širinu i filozofsku dubinu, dok je ona u okviru kuće oblikovala sopstveni estetički i misaoni izraz.

Posebnu dimenziju njenom životu dao je brak sa Hasanom Rebcom, orijentalistom i intelektualcem širokog obrazovanja, čije je poznavanje istočnih jezika bilo visoko cenjeno u beogradskom naučnom krugu.

Tragični završetak njene životne priče duboko je povezan sa sudbinom njenog supruga. Posle Hasanove smrti, Anica je, kako se beleži, donela svesnu odluku da okonča život, dosledno svojim filozofskim uverenjima o dostojanstvu i slobodi duha. Njena smrt 1953. godine bila je, u tom smislu, tragičan epilog jednog izuzetnog intelektualnog i duhovnog partnerstva.

Kroz sudbine Desanke i Slastikova, kao i Anice i Hasana Rebca, jasno se vidi da „Narodna prosveta“ nije bila samo izdavačka kuća. Ona je bila živo kulturno središte u kojem su se preplitali lični odnosi, prevodilački podvizi i velike filozofske i književne ambicije jednog vremena.

(Nastaviće se)