Kazani, glad i grobovi bez imena (5)

Piše: Predrag Savić, književnik i advokat

Kada se danas uđe kroz kapiju manastira Blagovesti Presvete Bogorodice na Paleo Trikeriju (danas je parohijska crkva) i zakorači u njegovo neobično mirno dvorište, sa starim kamenim hramom, ogromnim drvetom koje pravi hlad, saksijama i zelenilom, teško je zamisliti da su se u jednom razdoblju novije grčke istorije u istim tim manastirskim zdanjima nalazile kancelarije uprave jednog od najpoznatijeg, gotovo monstruoznog  ženskog logora, a da su se oko manastira prostirali šatori i prostori u kojima su živele hiljade žena i njihova deca.

Upravo zbog toga potrebno je razjasniti jednu važnu stvar koja se u tekstovima o Trikeriju ponekad gubi: crkva nije upravljala logorom, nije odlučivalo ko će biti zatočen, nije određivalo režim života žena i nije bilo logorska vlast. Država je manastir i prostor oko njega upotrebila za smeštaj prognanika, a logorom su upravljale državne, žandarmerijske i vojne strukture. Manastirske kelije i druge prostorije  zauzela je logorsks uprava, dok je sam hramovska crkva nastavila da postoji unutar prostora koji je dobio potpuno drugu namenu.

Viktorija Teodoru, pesnikinja i politička prognanica čija su svedočenja kasnije objavljena u knjizi Ženski logori — Hios, Trikeri, Makronisos, Aj Stratis 1948–1954, zapisala je da su crkvene ostave i manastirske prostorije bile korišćene za potrebe logora, dok je „jedno i po krilo gornjih kelija“, zato što su bile čvršće i pogodnije, uprava koristila kao svoje kancelarije.

Teodoru je ostavila i opis komandanta logora. Prema njenom svedočenju, u periodu 1947–1949. na čelu logora nalazio se pukovnik koga u dostupnom zapisu označava inicijalima I. K, a koga pamti kao veoma strogog i surovog čoveka. Stražu su obezbeđivali državni organi i vojnici, a u kasnijoj fazi Trikeri je sve neposrednije uključivan u sistem političkog „prevaspitavanja“ čiji je najozloglašeniji simbol bio Makronisos.

Logor oko manastirskog kompleksa

I današnja Grupa za usmenu istoriju Volosa (OPIVO) koja je prikupljala svedočenja i organizovala memorijalne posete Paleo Trikeriju,  ukazuje upravo na prostorije u kojima su se nalazile kancelarije uprave i mehanizmi kontrole logora.

To znači da izraz „logor u manastiru“, iako slikovit, može da dovede čitaoca u zabludu. Tačnije je reći da je državni logor organizovan na ostrvu i oko manastirskog kompleksa, pri čemu je državna logorska uprava koristila i same manastirske prostorije.

To razgraničenje je važno i zbog onoga o čemu smo pisali u prethodnom nastavku: manastir je istovremeno ostao mesto u čijoj crkvi se čuvala čudotvorna ikona Panagije Trikeriotise, a u lokalnom predanju ostalo je zapamćeno da su zatočenice, naročito u vremenima nestašice vode, preživljavale uz Božiji pomoć.

Od 15. novembra 1949. godine, prema grčkim izvorima, režim je postao još stroži, jer je Trikeri sve neposrednije stavljan pod vojnu kontrolu i povezivan sa sistemom „prevaspitavanja“ na Makronisosu. Žene više nije trebalo samo izolovati od društva; od njih se tražilo političko odricanje, potpisivanje takozvanih izjava pokajanja i distanciranje od komunističkog pokreta. O toj promeni režima pišu grčki izvori posvećeni ženskim logorima i svedočenjima prognanica.

Ali ako želimo da razumemo kako se zaista živelo na Trikeriju, manje nam govore administrativni nazivi i naredbe, a mnogo više fotografije koje su preživele logor.

Među njima su možda najupečatljivije fotografije velikih kazana.

Arhiv savremene društvene istorije  (ASKI ) čuva fotografije nastale 8. marta 1951. godine na kojima zatočenice nose drva za logorsku kuhinju i pripremaju hranu u ogromnim kazanima. Na tim snimcima nema ničega što bi podsećalo na kuhinju kakvu danas podrazumevamo pod tom rečju: pred ženama su veliki metalni sudovi namenjeni kolektivnoj ishrani stotina, pa i hiljada ljudi, a oko njih žene koje same obavljaju poslove neophodne da bi logor uopšte mogao da funkcioniše.

Te kazane treba gledati zajedno sa drugim sačuvanim fotografijama — istovarom kaika ( barki) i prenošenjem zaliha.

Na malom ostrvu bez velikih obradivih površina i proizvodnje sposobne da prehrani nekoliko hiljada ljudi, gotovo sve što je bilo neophodno za život moralo je stizati morem. Kaik je pristajao bi uz obalu, namirnice su istovarane, a zatim je trebalo sve to preneti do logorskog prostora i manastira. I taj posao obavljale su same zatočenice.

Na jednoj od fotografija iz arhivske zbirke vidimo žene koje čekaju istovar kaika; na drugoj prenose zalihe; na trećoj nose drva; na sledećoj stoje pored kazana.

Viktorija Teodoru je u svojim beleškama hranu i vodu pominjala kao jednu od stalnih muka. Pisala je o malim količinama hleba, jednostavnoj hrani, mahunarkama i fizičkim poslovima koje su žene morale da obavljaju bez obzira na to koliko su bile iscrpljene. Njeno svedočenje, sačuvano zahvaljujući Rozi Imvrioti i kasnije objavljeno u Ženskim logorima, opisuje i dane kada je stizanje broda značilo da žene moraju da istovare i prenesu ono što je dovezeno. Delove tog svedočenja danas prenosi Arheion Politismou.

Nisu imale ni vode ni za piće

Još veći problem bila je voda za piće. Žene su čekale pored oskudnih bunara, ponekad od ranog jutra, dok se na dnu ponovo ne sakupi dovoljno vode da se zahvati. Na ostrvu okruženom morem voda je, paradoksalno, mogla biti dragocenija od hrane, naročito kada bi slana voda prodrla u izvore i bunare. Upravo se sa tim poklapa i ono što stanovnici Trikerija pamte i prenose — da je u kritičnim trenucima voda ženama davana i iz manastira.

Žene, međutim, nisu samo čekale sledeći obrok i sledeću prozivku. Unutar logora stvorile su sopstveni paralelni život.  Organizovale su medicinsku pomoć, nastavu, popravku odeće i obuće, predavanja i kulturne aktivnosti. ASKI čuva fotografiju radionice na manastirskom tremu iz 1949. godine, kao i snimke medicinskih radnica i druge građe koja pokazuje koliko je organizacija samih zatočenica bila važna za preživljavanje.

Kada je Grčki građanski rat 1949. vojno završen, logor na Trikeriju nije odmah nestao. To je jedna od činjenica koje najbolje pokazuju da logor nije bio samo proizvod ratne nužde, nego deo šireg sistema političke represije koji je nastavio da postoji i posle prestanka borbi.

U januaru 1950. godine veliki broj žena prebačen je sa Trikerija na Makronisos, gde je sistem političkog „prevaspitavanja“ bio mnogo suroviji. One koje nisu prihvatile da potpišu izjave pokajanja i odricanja od svojih političkih uverenja kasnije su ponovo vraćane na Trikeri. Istorijski repozitorijum Project ΑΣΕλΙΣ, pozivajući se na istraživanje istoričara Polimerisa Voglisa, navodi da su „nepokajane“ žene vraćane već u leto 1950. godine.

Posebno je upečatljiva priča o približno pet stotina žena koje su se avgusta 1950. vratile sa Makronisosa. „Rizospastis“ beleži da su odbile da ponovo uđu u stari logor i da su gotovo mesec dana živele na otvorenom, sve dok ih veliki pljusak nije primorao da potraže zaklon, posle čega su ušle u prazne manastirske prostorije.

Postepeno puštanje žena potom je nastavljeno. Na spomen-ploči koju smo fotografisali na samom zidu manastira danas piše da je na Trikeriju „od 1948. do 1953. živelo pet hiljada žena političkih prognanica“.

Prema jednom od grčkih izvora, proces oslobađanja okončan je aprila 1953. godine, kada je poslednjih devetnaest žena koje nisu potpisale izjave pokajanja prebačeno na Aj Stratis.

Ugašen 1953. godine

U pojedinim arhivskim katalozima Trikeri se kao mesto političkog izgnanstva vodi do 1954.  Najpreciznije je reći da je veliki ženski logor na Trikeriju faktički prestao da postoji 1953. godine, kako stoji i na današnjoj spomen-ploči, dok pojedini izvori širi administrativni period postojanja mesta izgnanstva vode do 1954.

Žene su se vraćale u zemlju koja je iz građanskog rata izašla duboko podeljena. Neke su izgubile muževe, braću ili decu, neke godine života, školovanja i rada, mnogima je zdravlje bilo narušeno, a politička stigma nije nestala onog dana kada su se ukrcale na brod i napustile Trikeri.

Neke su zakopavale sveske da ih stražari ne pronađu. I upravo zahvaljujući njima danas imamo svedočenja Viktorije Teodoru, Roze Imvrioti i drugih žena, fotografije Atine Konstantopulu i Froso Milonaku, kao i mnogo kasnije snimljena kazivanja preživelih zatočenica.

OPIVO je zbog toga Trikeri nazvao mestom sećanja, traume, ćutanja i preispitivanja. Ipak, posle našeg boravka na ostrvu jedno pitanje mi je ostalo bez odgovora. Nedaleko od manastira pokazali su nam malo groblje. Fotografisao sam ga, ali tada nisam video  da li su pred nama zaista sačuvani grobovi žena i dece koji su umrli u vreme logora ili obično ostrvsko groblje koje sa logorom nema neposredne veze.

Sada, posle upoređivanja fotografija koje sam tamo napravio sa grčkim svedočenjima, odgovor je mešto precizniji. Predpostavka je da se na tom prostoru zaista se nalazilo groblje logora. Ali ono što danas vidimo nisu sačuvani grobovi iz 1948, 1949. ili 1950. godine.

Na mojim fotografijama vidi se malo, uređeno pravoslavno groblje, sa mermernim okvirima, belim oblutcima, kandilima, vazama i cvećem. Na jednoj nadgrobnoj ploči natpis je dovoljno jasan da se može pročitati:

„ΘΕΟΔΩΡΟΣ ΚΩΝΣΤΑΝΤΙΝΙΔΗΣ — ΕΤΩΝ 92 — ΑΠΕΒ. 8-7-2020“

odnosno:

„Teodoros Konstantinidis, 92 godine, preminuo 8. jula 2020.“

Na čelu groba nalazi se mala zastakljena kućica sa religioznim motivom, pored nje kandilo, vaze i cveće, dok je površina groba prekrivena belim kamenčićima. Ostali grobovi koji su ušli u kadar takođe deluju kao uređeniji i noviji pravoslavni grobovi. Oko njih je i puno poskidanih  nadgrobnih pliča.

A onda sam pronašao opis, valjda, istog mesta iz oktobra 1950. godine. Napisala ga je Viktorija Teodoru.

U njenom zapisu, kasnije objavljenom u knjizi Ženski logori, stoji da se „izvan manastira, nekoliko metara od glavne kapije“ nalazilo malo groblje za umrle prognanike Trikerija.

To gotovo odgovara položaju mesta koje su nam pokazali. Ali groblje koje je Teodoru gledala nije izgledalo kao ovo koje sam fotografisao.

Ona ga opisuje kao mali četvorougaoni prostor sa svega pet-šest svežih zemljanih humki, koje bi posle prvih jesenjih kiša ozelenele i gotovo se stopile sa okolnim poljem. Stariji prognanici su, zapisala je, na tom mestu posadili oleander i postavili izrezbareni krst od maslinovog drveta, dok su manji drveni krstovi na grobovima već propadali od kiše i sunca, a imena i mesta porekla pokojnika jedva su se mogla pročitati.

A onda Viktorija Teodoru ostavlja rečenicu koja nam danas, više od sedam decenija kasnije, objašnjava zašto među mermernim grobovima nismo pronašli grob male Elefterije, njene sestre ili druge dece koja su umrla u logoru:

„Grobovi male dece uopšte se ne razaznaju.“

žZapisala je to 1950. godine. dok je još logor postojao.

Posle kiše, pisala je, samo su mala udubljenja ispunjena vodom pokazivala gde se neki od tih grobova nalaze, a kada bi došlo proleće na njima su prve nicale bulke i kamilica. Nekoliko koraka od tih malih humki nalazili su se šatori, a živa deca zatočenica igrala su se u blizini, ponekad tražeći zaklon iza velikog oleandra i drvenog krsta. Zapis Viktorije Teodoru iz knjige Ženski logori danas prenose Larissanet i drugi grčki portali koji su objavili delove „zakopanih svezaka“.

Tu se ovaj nastavak neizbežno vraća na priču iz prethodnog. U septembru 1949. jedna slovenogovoreća Makedonka porodila se u manastirskom podrumu i rodila bliznakinje. Jedna je umrla posle dva dana. Drugu su devojke iz donjeg logora krstile i dale joj ime Elefterija — Sloboda. Umrla je nedelju dana kasnije.

U sačuvanom korpusu svedočenja priča o njihovoj smrti neposredno je povezana sa opisom malog groblja, pa je sasvim opravdano pretpostaviti da su takva deca sahranjivana upravo na tom prostoru. Ono što, međutim, ne možemo da kažemo jeste gde se danas nalazi grob male Elefterije ili bilo kog drugog konkretnog deteta. Za to nemamo ni jedan jedini  dokaz.

Naprotiv, Teodoru nam je još 1950. ostavila upozorenje da se njihovi grobovi već tada više nisu razaznavali. Posle više od sedamdeset godina gotovo sve materijalno što je pripadalo logoru nestalo je. Ostalo je samo desetak nerenoviranih manastirskih kelija u prizemlju koje pokazuju da je tu nekad tu bio surovi  logor.

Naslovna fotografija: Logorašice i deca pored kazana

Kraj