Golgota na grčkom „Golom otoku“ (2)

Piše: Predrag Savić, književnik i advokat

Kada se danas malim brodom uđe u luku Paleo Trikerija, teško je i naslutiti da je ovo tiho ostrvo, na kojem tokom cele godine živi tek nekoliko desetina ljudi, a po onome što su mi meštani govorili prilikom ranijih dolazaka ponekad ih ostane i svega petnaestak, bilo jedno od najpoznatijih mesta ženskog političkog izgnanstva u posleratnoj Grčkoj.

Luka je mala, zaklonjena od većih talasa, sa nekoliko kuća i taverni uz samo more, a prostora za vez nema mnogo — istovremeno se u njoj može usidriti tek tridesetak manjih plovila, pa čovek koji ovamo stigne u letnjem danu najpre vidi jedrilice, ribarske čamce, bele fasade, masline koje se spuštaju gotovo do vode i onaj gotovo varljivi mir malog egejskog ostrva, u kojem ništa na prvi pogled ne najavljuje istoriju koja počinje već nekoliko desetina metara od obale.

U malom parku kraj luke stoji spomenik koji tu sliku odjednom menja.

Na kamenom stubu, pored metalne kompozicije sa stilizovanim ženskim figurama, velikim grčkim slovima ispisano je:

ΓΙΑ ΤΙΣ ΑΛΥΓΙΣΤΕΣ ΤΗΣ ΤΑΞΙΚΗΣ ΠΑΛΗΣ (Nepokolebljivim ženama klasne borbe)

U donjem delu nalazi se znak Komunističke partije Grčke — KKE, obeležavanje njenih sto godina i oznaka Centralnog komiteta stranke.

To, dakle, nije spomenik iz vremena samog logora, nego memorijalno obeležje podignuto mnogo decenija kasnije, kada je sećanje na žene Trikerija ponovo počelo da dobija vidljivo mesto u javnosti. Grčki „Rizospastis“ i drugi grčki izvori beleže da je Centralni komitet KKE spomenik otkrio 5. juna 2016. godine, u okviru skupa posvećenog političkim prognanicama, a istom prilikom izveden je i program zasnovan na stvarnim zapisima žena koje su prošle kroz logor.

Stojeći pored tog spomenika, kao antikomunista , ovoga puta sam drugačije gledao i na malu luku i na put koji od nje vodi prema manastiru i patnje logorašics. Ranije sam istim putem išao pre svega kao posetilac čudotvorne Bogorodice Trikeriotise, razmišljajući o monahu Damjanu, o tri divlje masline, o ikoni izvađenoj iz zemlje i „oblaku neiskazivog miomirisa“ koji je, prema grčkom crkvenom predanju, pratio njeno pronalaženje 10. septembra 1825. godine.

Sada je bilo nemoguće ne pomisliti da su istim prostorom nešto više od jednog veka kasnije prolazile hiljade žena koje na Trikeri nisu došle dobrovoljno, niti kao hodočasnice, nego pod stražom, sa zavežljajima u rukama, poneke sa bebama i malom decom, bez znanja koliko će ostati i kada će se vratiti kući.

Spomenik u luci je svojevrstan uvod u drugu istoriju ostrva, onu koja se ne vidi sa mora .

Grčki građanski rat, koji se u svom glavnom obliku vodio od 1946. do 1949. godine, suprotstavio je vladine snage, koje su najpre imale snažnu britansku, a zatim i američku političku, finansijsku i vojnu podršku, i Demokratsku armiju Grčke — DSE, oružanu formaciju tesno povezanu sa Komunističkom partijom Grčke. Koreni sukoba bili su, međutim, stariji i vodili su još u godine okupacije, kada je veliki deo levičarskog otpora protiv Nemaca i Italijana bio okupljen oko EAM-a i njegovog oružanog krila ELAS-a.

Žene koje će biti dovedene na Trikeri nisu, međutim, predstavljale jednoobraznu političku ili vojnu grupu i bilo bi pogrešno svih pet hiljada nazvati pripadnicama komunističke gerile. Među njima je bilo članica KKE, žena koje su tokom okupacije bile aktivne u EAM-u i ELAS-u, žena koje su pomagale Demokratskoj armiji, ali i velikog broja onih čija se stvarna ili pretpostavljena „krivica“ svodila na porodičnu vezu sa borcima levice — bile su njihove majke, žene, sestre ili kćeri — kao i žena iz sela i oblasti koje su vlasti smatrale uporištima gerile.  U svedočenjima zatočenica pojavljuje se i izraz „preventivno zatočene“, upravo za žene koje nisu bile osuđene za konkretno krivično delo, već su uklanjane iz svojih sredina zbog porodičnih i političkih veza.

A sa njima su na ostrvo stizala i deca. Ona nisu pripadala ni KKE, ni EAM-u, ni ELAS-u, ni Demokratskoj armiji. Na Trikeriju su se našla zato što su im majke bile internirane i zato što često nije postojao niko drugi ko bi mogao da se o njima stara.

Od kraja 1946. Trikeri je već korišćen za političke prognanike, u početku i muškarce, dok od 1948. godine sve više postaje mesto ženskog izgnanstva. Veliki transporti stižu tokom 1949, a svedočenja samih žena pokazuju da se njihov broj u različitim periodima menjao. Pesnikinja Viktorija Teodoru, koja je prošla kroz Hios, Trikeri i Makronisos, zapisala je da je početkom aprila 1949. sa Hiosa stiglo oko 1.200 žena, posle čega su pristizale grupe iz Epira, Tesalije, Makedonije, Rumelije i drugih krajeva, pa je do septembra, računajući i decu, na ostrvu bilo oko 4.700 zatočenih. Njeno svedočenje objavljeno je kasnije u knjizi „Στρατόπεδα Γυναικών — Χίος, Τρίκερι, Μακρόνησος, Αϊ-Στράτης 1948–1954“ — „Ženski logori — Hios, Trikeri, Makronisos, Aj Stratis 1948–1954“, a delove tog zapisa preneli su i grčki portali Larissanet, Arheion Politismou i drugi.

Zato broj od oko pet hiljada žena, koji se danas najčešće vezuje za Trikeri, nije izmišljena brojka.  Treba znati da ne znači da je svih pet hiljada u svakom trenutku istovremeno bilo na ostrvu; transportovane su, puštane, prebacivane na Makronisos i ponovo vraćane, pa se broj menjao.

Taj broj, međutim, danas nije zapisan samo u knjigama. Ispisan je i na zidu manastira.

Kada se od luke krene prema manastiru Blagovesti Presvete Bogorodice, stazom koja se postepeno penje kroz maslinjake, prolazi se putem koji su same zatočenice nazivale „Golgota“. Taj naziv nije naknadno smislio istoričar ili novinar, nego su ga koristile žene koje su posle iskrcavanja iz luke uzbrdo nosile svoje stvari i pešačile prema prostoru u kojem su smeštane.

Na kraju tog uspona, uz sam ulaz u manastir, na kamenom zidu nalaze se dve ploče koje sam ovoga puta posebno fotografisao. Na gornjoj je iscrtano lice žene preko kojeg i oko kojeg prolazi bodljikava žica, a na grčkom je ispisano:

ΕΔΩ ΣΕ ΤΟΥΤΟ ΤΟ ΝΗΣΙ ΤΡΙΚΕΡΙ ΕΖΗΣΑΝ ΑΠΟ ΤΟ 1948 ΕΩΣ ΤΟ 1953 ΠΕΝΤΕ ΧΙΛΙΑΔΕΣ ΓΥΝΑΙΚΕΣ ΠΟΛΙΤΙΚΕΣ ΕΞΟΡΙΣΤΕΣ.

U prevodu:

OVDE, NA OVOM OSTRVU TRIKERI, OD 1948. DO 1953. GODINE ŽIVELO JE PET HILJADA ŽENA POLITIČKIH PROGNANICA.

Ispod nje je druga ploča, sa stilizovanim ženskim licem i rečenicom:

Η μνήμη σας χαράχτηκε για πάντα μες στο χρόνο (Vaše sećanje zauvek je urezano u vreme)

Ispod tog natpisa stoji naziv Federacije žena Grčke — Ομοσπονδία Γυναικών Ελλάδας, ΟΓΕ.

Položaj tih ploča za ovu priču je gotovo podjednako važan , jer svaki hodočasnik  koji dolazi da se poklonin pred čudotvornuom ikonom Bogorodice Trikeriotise prolazi i pored svedočanstva da je u tom istom prostoru od 1948. do 1953. živelo hiljade politički prognanih žena.

Sa jedne strane manastir čija se novija istorija vezuje za Damjanovo viđenje, čudotvornu ikonu, miomiris i priče o isceljenjima, a sa druge lice žene iza bodljikave žice i broj — pet hiljada.

Upravo taj prizor me je naveo da se ovoga puta mnogo dublje pozabavim logorom, jer kada sam u ranijim reportažama pisao da je kroz Trikeri prošlo oko pet hiljada žena, taj podatak je bio samo jedan segment šire priče o ostrvu i manastiru; sada me je zanimalo ko su zapravo bile te žene, zbog čega su dovedene, ko je upravljao logorom, gde su spavale, šta su jele, odakle su dobijale vodu, šta se dešavalo sa njihovom decom, kako su lečile bolesne, zašto su od njih tražene takozvane „izjave pokajanja“ i šta se događalo onima koje su odbijale da ih potpišu.

Jedna od najdragocenijih svedokinja je Viktorija Teodoru, čiji lični fond danas čuva Arhiv savremene društvene istorije — ASKI u Atini. Arhivski inventar tog fonda beleži ne samo njene pesme nastale na Trikeriju i Makronisosu, nego i sveske drugih prognanih žena, kao i memorandume i proteste zatočenica koje je sačuvala poznata grčka pedagoškinja Roza Imvrioti.

Teodoru je zapisala da su mnoge žene na ostrvo stizale gotovo bez ičega, samo u odeći u kojoj su uhapšene, a neke sa malom decom u naručju. U vreme velikih transporta manastirske kelije više nisu mogle da prime toliki broj ljudi, pa su oko manastira podizani šatori.

O uslovima u njima Teodoru nije pisala uopšteno.

Zapisala je da su veliki šatori bili namenjeni za dvadesetak ljudi, a da je u njih smeštano po pedeset do pedeset pet žena, da nije bilo pravih ležajeva ni dovoljno dušeka, pa su žene ispod sebe stavljale granje kako ne bi ležale direktno na vlažnoj zemlji, dok su pri jakim kišama voda i blato ulazili u šatore, a kolci popuštali u raskvašenom tlu. Taj Teodorin zapis objavljen je u knjizi „Ženski logori“, a opširne delove na grčkom kasnije je preneo portal Larissanet.

Žene su morale da nabavljaju vodu, istovaraju brodove, nose zalihe, drva, građevinski materijal i obavljaju druge fizičke poslove, a sve to se danas može videti i na originalnim fotografijama koje čuva ASKI: zatočenice koje čekaju da istovare kaik 1948, žene koje nose drva za kuhinju, žene koje kuvaju u velikim kazanima, grupe ispred šatora i žene koje posle povratka sa Makronisosa ponovo rade na Trikeriju. U logoru su, nažalost bila deca. Većina ih dovedena. Neka su tu i rođena.

Arhiv ASKI čuva originalne fotografije pod naslovom „Deca prognanih žena na Trikeriju“, a na jednoj od njih u pozadini je identifikovana učiteljica Nica Dangli. To je fotografski dokaz nečega o čemu su same žene mnogo puta govorile: logor nije bio svet odraslih političkih zatvorenica, nego mesto u kojem su uz njih živela i deca.

Učiteljica Viktorija Coni, govoreći mnogo godina kasnije u dokumentarnom filmu novinara Nikosa Aslanidisa „Žene izgnanstva“, prisetila se kako je decu učila pod maslinama, jer škole nije bilo, ali je u njenom sećanju ostalo i nešto mnogo surovije — za najmlađe, rekla je, nije postojalo posebno sledovanje hrane, pa su majke morale da odvajaju od sopstvenih, ionako malih obroka. Njen iskaz i podatke o dokumentarnom filmu preneo je portal Grupe za usmenu istoriju Volosa  (OPIVO=, koja danas organizuje memorijalne susrete na samom Trikeriju.

Još potresnije je ono što je Viktorija Teodoru zapisala u belešci datovanoj „Trikeri, oktobar 1950.“ Ona je tada opisala male dečje grobove koji su se posle kiša jedva razaznavali, vodu koja se zadržavala u udubljenjima zemlje i bulke i kamilicu koje su na tim mestima nicale u proleće, dok su se druga deca igrala u neposrednoj blizini.

Taj njen zapis kasnije je objavljen u knjizi „Ženski logori“, a preneo ga je i grčki portal Arheion Politismou, koji uz tekst navodi i samu knjigu kao izvor.

I tu dolazimo do onoga što ovaj feljton čini drugačijim od običnog istorijskog pregleda.

Pisale su dok nisu znale koliko će zatočeništvo trajati. Neke čak  nisu znale da li će njihovi zapisi preživeti sledeći pretres. U tim sveskama beležile su glad, bolesti, postrojavanja, imena žena koje su odvođene, vesti o poginulim muževima i sinovima, pritiske da potpišu izjave odricanja, ali i časove, pesme, predavanja, improvizovanu medicinsku službu i pokušaje da život iza žice ne postane samo čekanje.

Deo tih rukopisa postao je poznat kao „zakopane sveske“.

Prema svedočenju o sudbini te građe, koje je kasnije preneo grčki portal Drapetsini, sveske su u januaru 1950, pre prebacivanja velikog broja žena na Makronisos, stavljene u limenu posudu i sakrivene, da bi ih godinama kasnije Roza Imvrioti predala Viktoriji Teodoru. Drugi grčki izvori takođe prenose priču o njihovom skrivanju i spasavanju, dok današnji arhivski inventar ASKI potvrđuje da se u fondu Viktorije Teodoru čuvaju sveske prognanih žena sa Trikerija i Hiosa.

Zato želim da kao novinar, pisac  zakleti antikomunista kiji je rehabilitovao desetine žrtava revolucionarne pravde  pišem o ovom velikom nepravednom stradanju  tih žena.

U mom feljtonu „govoriće“ Viktorija Teodoru, uz jasnu napomenu da je njen zapis objavljen u knjizi „Ženski logori“ i da je konkretan grčki tekst preuzet, na primer, sa portala Larissanet ili Arheion Politismou; govoriće Viktorija Coni, uz napomenu da je njena izjava snimljena u dokumentarnom filmu „Žene izgnanstva“ i da podatak o njoj prenosi OPIVO; govoriće Eleni Tokmakidu, koja se u istom filmu prisećala da su žene pevale kako bi sačuvale snagu; govoriće Vangelio Skevofilaka, koja je mnogo godina kasnije u Atini srela čoveka kojeg je pamtila kao svog mučitelja; govoriće Evangelija Fotaki, čiji su zapisi povezani sa korpusom „zakopanih svezaka“; i govoriće Roza Imvrioti, ne samo kao zatočenica nego i kao žena koja je pomogla da tuđa svedočenja prežive.

Jer između dva memorijalna mesta koja danas vidi posetilac Trikerija — spomenika u malom parku kraj luke i dve ploče uz sam ulaz u manastir — nalazi se daleko više od jednog uspona kroz maslinjake.

Naslovna fotografija:  Autor teksta pored spomenika „Nepokolebljivim ženama klasne borbe“ u malom parku kraj luke Paleo Trikeri