Mučenički život 5.000 zatočenih žena na Trikeriju (3)

Piše : Predrag Savić, književnik i advokat

Da bi se razumelo ko su bile žene koje su završile na Paleo Trikeriju, grčkoj verziji Golog Otka za žene,  mora se najpre u nekoliko rečenica objasniti rat koji ih je tamo doveo.  Jer bez tog konteksta i logor i takozvane „izjave pokajanja“ ostaju nerazumljivi.

Grčki građanski rat, koji se u svom glavnom obliku vodio od 1946. do 1949. godine, bio je završni i najkrvaviji čin sukoba koji je započeo još tokom okupacije: na jednoj strani nalazile su se snage grčke države i monarhije, najpre snažno oslonjene na Veliku Britaniju, a zatim na Sjedinjene Američke Države, dok je na drugoj bila Demokratska armija Grčke (DSE), oružani pokret pod presudnim političkim uticajem Komunističke partije Grčke.

Veliki broj njenih pristalica i boraca poticao je iz EAM-a i ELAS-a, najvećeg levičarskog pokreta otpora iz Drugog svetskog rata, pa se posle nemačkog povlačenja nekadašnji antifašistički savez raspao u duboku političku podelu koja je prerasla u građanski rat.

Žene sa Trikerija, međutim, nisu bile jedna vojna ili partijska formacija. Među njima je bilo članica Komunističke partije, bivših pripadnica EAM-a, žena povezanih sa DSE, ali i onih koje su vlasti označile kao „preventivno zatočene“, često zato što su poticale iz porodica gerilaca ili iz krajeva u kojima je gerila imala jako uporište. Savremena Grupa za usmenu istoriju Volosa (OPIVO) prilikom rekonstrukcije logora posebno pominje prostor Afetika kao logor „opasnih komunistkinja“, ali i žene iz takozvanih „gerilskih porodica“, što pokazuje da se ni unutar samog logora sve zatočenice nisu tretirale jednako.

Upravo zato se iza opšteg naziva „političke prognanice“ nalaze sasvim različite biografije: studentkinje, učiteljice, lekarke, farmaceutkinje, novinarke, radnice, seljanke i žene čija je najveća politička „krivica“ mogla biti to što im je muž, brat ili sin bio u gerili.

Jedna od njih bila je Viktorija Teodoru, kasnije poznata grčka pesnikinja. Imala je šesnaest godina kada je ušla u EPON, omladinsku organizaciju povezanu sa EAM-om, a 1947, kao studentkinja Filozofskog fakulteta u Atini, uhapšena je, tri meseca zadržana u službi bezbednosti, a potom poslata u progonstvo — najpre na Hios, zatim na Trikeri i Makronisos. Ove biografske podatke donosi portal Larissanet u tekstu „Zakopane sveske 5.000 prognanih žena na Trikeriju“, uz napomenu da je materijal sačuvala i prikupila Roza Imvrioti, a objavila Viktorija Teodoru.

Njeni zapisi su dragoceni zato što Trikeri ne opisuju iz perspektive kasnijeg istoričara, nego žene koja je tamo živela i koja je znala kako izgleda dan kada hrane nema dovoljno, kada voda postaje dragocenija od svega i kada se ne zna da li sledeće postrojavanje znači običnu prozivku ili novi transport.

Teodoru je zapisala da su 1948. na Trikeriju bile oko pet stotina „preventivno“ zatočenih žena, ali da ih je do februara 1949. ostalo devedeset tri, jer su neke, slomljene uslovima života, bolestima i glađu, potpisivale takozvane „izjave pokajanja“ i bile puštane. Ovaj njen zapis prenosi Larissanet, koji kao izvor navodi knjigu Ženski logori — Hios, Trikeri, Makronisos, Aj Stratis 1948–1954.

Ta „izjava“ bila je mnogo više od administrativnog papira. Od zatočenice se očekivalo da se politički odrekne svog dotadašnjeg uverenja i organizacija sa kojima je bila povezana, a u sistemu političkog „prevaspitavanja“ potpis je postao granica između onih koje su vlasti smatrale „pokajanim“ i onih koje su nazivane „nepokajanim“ ili „nepopravljivim“. Upravo su mnoge od ovih drugih u januaru 1950. prebačene na Makronisos, mesto koje je već bilo sinonim za mnogo grublji sistem vojnog disciplinovanja i političkog lomljenja.

O tome koliko je logor već 1949. bio militarizovan govori i istorijski pregled koji je objavio „Rizospastis“: žene su u početku smeštane u manastirske kelije, a kada ih je postalo previše, najveći deo je živeo u šatorima oko manastira; logor su čuvali vojnici, dok je svakodnevni život organizovan po modelu vojnih jedinica.Čuvari su bili okrutni, a događala su se i silovanja, veli jedan dobro upućeni Dimitris, prnzionisani oficir .

Viktorija Teodoru, navodi da je prva velika grupa od oko 1.200 žena krenula sa Hiosa na Trikeri 4. aprila 1949, a da je do septembra broj zatočenih, zajedno sa decom, dostigao oko 4.700.

Sam manastir postao je administrativno središte tog sistema. U svedočenju Viktorije Teodoru, koje je objavljeno u knjizi Ženski logori, a u celini ili velikim delovima preneto na portalu Arheion Politismou, stoji da je jedno i po krilo gornjih, bolje očuvanih manastirskih kelija koristila komanda kao svoje kancelarije. Isti zapis navodi i da je logorom u periodu 1947–1949. komandovao pukovnik označen inicijalima I. K., koga Teodoru opisuje kao veoma strogog i surovog čoveka, dok su stražu činili vojnici, među kojima su bili i takozvani „pokajnici“ sa Makronisosa. Ovaj podatak preuzet je sa portala Arheion Politismou, koji izričito navodi da je osnovni izvor knjiga Ženski logori, objavljena 2006. godine.

Ali najvažniji dokument o Trikeriju nisu ni naredbe komande ni statistički izveštaji, već lični zapisi logorašica.

Žene su pisale u školske sveske ono što im se događalo.Pisale su znajući da bi im rukopisi, ako budu pronađeni, mogli biti oduzeti, a one strogo kažnjene. Zato su sveske skrivane, čitane među samim zatočenicama, dopunjavane i čuvane kao nešto mnogo dragocenije od običnog dnevnika.

Prema tekstu „Rizospastisa“ o knjizi Ženski logori, Roza Imvrioti je 1973. godine predala Viktoriji Teodoru devet takvih svezaka, koje su žene napisale na Hiosu, Trikeriju i Makronisosu. Prema istom izvoru, sveske su januara 1950, neposredno pre prebacivanja mnogih „nepokajanih“ žena na Makronisos, stavljene u limenu posudu i zakopane na ostrvu, a Roza Imvrioti ih je kasnije spasla i sačuvala.

U tim sveskama nalazila su se svedočenja Evangelije Fotaki, Atine Konstantopulu, Stase Kefalidu, Nice Gavrijilidu, Viktorije Teodoru i Afroditi Mavroidi-Pantelesku, dok je Teodoru ostavila više od jedne sveske. „Rizospastis“, predstavljajući novo izdanje knjige 2006, izričito navodi imena tih žena i objašnjava da su ranija izdanja nastala upravo iz devet spasenih rukopisa.

Ta imena vredi pamtiti, jer se tek sa njima broj „pet hiljada“ raspada na pojedinačne živote.

Atina Konstantopulu bila je farmaceutkinja. Njena zbirka fotografija danas je deo ASKI i zahvaljujući njoj imamo originalne snimke žena u šatorima, zatočenica ispred šatora broj 16 i grupe zdravstvenih radnica na Trikeriju. Stasa Kefalidu bila je zubarka, Nica Gavrijilidu studentkinja, Afroditi Mavroidi-Pantelesku novinarka, dok je Roza Imvrioti već pre zatočeništva bila jedno od velikih imena grčke pedagogije. Tako je vlast na isto malo ostrvo smestila žene čiji su životni putevi do tog trenutka imali vrlo malo zajedničkog, osim činjenice da su se našle na pogrešnoj strani građanskog sukoba.

Ni njihov svakodnevni život nije bio sveden samo na čekanje. Teodoru je opisala probušene i oštećene šatore u maslinjacima manastira, toliko niske da je žena morala da savije telo da bi ušla, dok bi posle jakih kiša voda i blato prodrli unutra. Taj opis, preuzet sa portala Arheion Politismou, potiče iz njenog teksta u knjizi Ženski logori.

Fotografska zbirka Arhiva savremene društvene istorije iz Atine ( ASKI) potvrđuje tu drugu stranu života o kojoj su žene pisale. U arhivu se, na primer, čuva originalna fotografija ženskog logora na Trikeriju iz perioda 1948–1954, iz zbirke Froso Milonaku, zavedena pod signaturom Φ.Α.501.03.03.0034. Arhiv je tematski svrstava upravo pod „uslove života političkih prognanika“.

Međutim, možda se mehanizam pritiska  koji ličio onom sa nama bčiskig Golog otoka. To se najjasnije vidi u priči o pismima.

Žene su živele od vesti koje su dolazile od kuće, jer je u građanskom ratu porodica mogla biti razbacana na tri ili četiri strane — neko u gerili, neko u zatvoru, neko u izbeglištvu, neko u selu iz kojeg je stanovništvo evakuisano. Zato pismo nije bilo običan komad hartije, nego jedina veza sa svetom izvan ostrva.

U jednom od najpotresnijih svedočenja o Trikeriju opisan je Božić 1949. godine. Zapis je kasnije objavljen u knjizi Ženski logori, a tekst je preneo „Rizospastis“ u prilogu „Trenuci iz života nepokolebljivih žena klasne borbe na Trikeriju“. Žene su, prema tom svedočenju, usred zime same podizale velike američke šatore u koje je smeštano po četrdeset zatočenica, a pred njima je naložena ogromna vatra u kojoj su gorela pisma njihovih porodica koja im nisu bila uručena, uz obrazloženje da nema ko da ih cenzuriše. Autorka zapisa taj dan naziva „gorkim Božićem 1949.“

Teško je naći bolju sliku načina na koji je funkcionisao pritisak na Trikeriju: ženi nije bilo dovoljno oduzeti slobodu, nego joj je trebalo pokazati da vlast kontroliše i njenu poslednju vezu sa mužem, majkom, bratom ili kućom.

Ipak, upravo iz tih godina stiže i svedočenje da žene nisu pristajale da im čitav život bude sveden na ulogu zatočenica. Ilegalno su čitale su jedna drugoj ono što su napisale i nisu pristajale ulogu kapoa.

Proveravale su činjenice među sobom.

Roza Imvrioti ih je podsticala da beleže ono što vide.

U tekstu Nore Rali objavljenom 2024. godine u „Efimerida ton sintakton“, opisano je kako su žene svoje sveske pisale tajno i zakopavale ih ili skrivale gde god su mogle, kako ih žandarmi ne bi pronašli i oduzeli. Autorka navodi i da su jedna drugoj čitale zapisano kako bi bile sigurne da događaje beleže što objektivnije.

Upravo taj detalj menja način na koji treba čitati „zakopane sveske“. To više nisu samo privatni dnevnici u kojima je svaka žena zapisivala sopstveni bol, nego pokušaj da se, još dok logor postoji, stvori kolektivni dokument o onome što se događa.

Žene su očigledno znale da će jednog dana neko pokušati da ispriča istoriju Trikerija.

I želele su da u toj istoriji ostane i njihova verzija.

Među onima koje su ostavile najsnažnija svedočenja bila je i Roza Imvrioti. Kada je u januaru 1950. počelo prebacivanje žena na Makronisos, njeno ime našlo se na spisku. „Rizospastis“, prenoseći njeno svedočenje iz knjige Ženski logori, opisuje dolazak visokih vojnih i žandarmerijskih starešina na Trikeri, prozivanje žena određenih za transport i trenutak kada je prozvana i ona. Jedan general joj je, prema tom zapisu, doviknuo da više neće živeti.

Imvrioti nije bila mlada devojka koju je sistem tek pokušavao da zaplaši. Bila je iskusna pedagoškinja i intelektualka, žena koja je već imala izgrađen javni i politički identitet, pa upravo zbog toga njeno prisustvo među zatočenicama ima posebnu težinu. U logoru nije samo podnosila sopstveno zatočeništvo, nego je podsticala druge žene da pišu i pomogla da njihovi zapisi prežive.

A onda je došao Makronisos.

U zimu 1949/1950. veliki broj žena sa Trikerija prebačen je na to ostrvo. „Rizospastis“ u jednom istorijskom tekstu navodi da je u decembru 1949. sa Trikerija prebačeno oko 1.200 prognanica, dok svedočenja i drugi izvori govore o prebacivanjima koja su nastavljena u januaru.

Za mnoge je Makronisos značio novu i težu fazu pritiska da potpišu političku izjavu.

U avgustu 1950. deo žena vraćen je na ostrvo. „Rizospastis“ u reportaži o Paleo Trikeriju navodi da se vratilo oko pet stotina žena, koje su odbile da ponovo uđu u stari logor, pa su oko mesec dana živele na otvorenom, sve dok posle jednog velikog pljuska nisu ušle u prazne manastirske prostorije.

To kružno kretanje — Hios, Trikeri, Makronisos, ponovo Trikeri, a za neke potom i Aj Stratis — jedan je od razloga što se u grčkoj usmenoj istoriji govori o svojevrsnom „mučeničkom trouglu“ ženskog izgnanstva. OPIVO je upravo tako predstavio Trikeri prilikom memorijalnog skupa u julu 2026, povezujući ga sa Hiosom i Makronisosom.

Kada se sve to danas čita, najlakše bi bilo pretvoriti priču u crno-belu političku legendu, u kojoj su svi na jednoj strani samo heroji, a svi na drugoj samo zločinci. Ali istorija građanskog rata je složenija od partijskih memorijala, i upravo zato su svedočenja žena toliko važna: ona ne traže od nas da prihvatimo njihovu ideologiju, nego da čujemo šta im se dogodilo.

Njihovi zapisi govore o gladovanju, bolovima, postrojavanjima, cenzuri pisama, prinudi i strahu, ali govore i o drugom obliku otpora — o tome da čovek pokuša da ostane čovek kada sistem od njega traži da se odrekne sopstvenog identiteta.

Zato su „zakopane sveske“ možda najvažniji dokaz o surovosti .

Sveske napisana na ostrvu u vreme kada žene još ne znaju šta će imj se sutra dogoditi imaju veliku dokaznu snagu.

I zato ću u sledećem delu o ženama Trikerija nastaviti upravo tim putem — sa konkretnim imenima, zapisima i izjavama, uvek uz navođenje knjige, arhivskog fonda, dokumentarnog filma ili grčkog portala sa kojeg je svedočenje preuzeto.

A priču o deci koja su sa majkama živela na Trikeriju, učionici pod maslinama, gladi i malim grobovima koje je Viktorija Teodoru opisala u zapisu iz oktobra 1950. godine, ostavljam za poseban, četvrti nastavak.

Jer to je potresna priča koja zaslužuje da se ispriča sama.

Naslovna fotografija: Kelije u prizemlju manastirskog zdanja u koje su smeštane logorašice, današnji izgled