U logoru na Trikeriju „prevaspitavali“ i decu

Piše: Predrag Savić, književnik i advokat

Postoji jedan prizor sa Trikerija koji je, možda više od svih podataka o broju zatočenica, šatorima, postrojavanjima i političkim „izjavama pokajanja“, u stanju da objasni svu surovost ženskog logora na ovom malom ostrvu: među hiljadama žena koje su od 1948. godine dovođene pod stražom bilo je i dece, ponekad sasvim male, koja nisu pripadala ni Komunističkoj partiji, ni EAM-u, ni ELAS-u, ni Demokratskoj armiji Grčke, nisu vodila nikakav rat i nisu mogla imati nikakvu političku odgovornost, nego su na Trikeri stizala jednostavno zato što su njihove majke bile prognane.

Koliko ih je tačno bilo, izvori ne navode uvek jednako. U pojedinim zapisima pominje se više od stotinu, u drugim oko 150, dok „Rizospastis“, pišući o Trikeriju i pozivajući se na građu o logoru, za septembar 1949. godine navodi čak 235 dece uz oko pet hiljada žena, ali je mnogo važnije od sporenja oko statistike to što postoje fotografije te dece, svedočenja žena koje su se o njima starale, uspomene učiteljice koja ih je podučavala pod maslinama i zapisi Viktorije Teodoru o onim najnesrećnijim mališanima koji nisu preživeli.

Grupa za usmenu istoriju Volosa  (OPIVO), koja je u julu 2026. na Paleo Trikeriju ponovo okupila preživele, njihove potomke i istraživače, prikazala je dokumentarni film novinara Nikosa Aslanidisa „Οι γυναίκες της εξορίας“ — „Žene izgnanstva“, u kojem su same bivše zatočenice govorile o životu na ostrvu. OPIVO u izveštaju sa tog skupa izričito navodi da su žene, pored sopstvene nemaštine i stradanja, pokazivale snagu, dostojanstvo i solidarnost prema maloletnoj deci koja su pratila svoje majke jer nije postojao drugi član porodice koji bi mogao da ih zaštiti.

To je jedna od onih rečenica koje treba čitati polako, jer otkriva da na Trikeriju nisu postojale dve odvojene priče, jedna o ženama i druga o deci. Majka je svoj ionako nedovoljan obrok delila sa detetom, žena koja je satima čekala vodu morala je da je donese i za njega, bolesna majka nije mogla da prestane da bude majka zato što je postala politička zatočenica, a žene koje nisu imale sopstvenu decu često su preuzimale brigu o tuđoj.

Ali postoji još jedan deo ove priče koji je u grčkim prikazima Trikerija dugo ostajao u senci opšte oznake „komunističke prognanice“.

Među ženama su bile i hiljade žena iz grčke Makedonije slovenskog jezika i slovenskog porekla, koje grčki zapisi tog vremena i kasnija literatura najčešće nazivaju „Σλαβομακεδόνισσες“ ( Slavomakedonke).

Viktorija Teodoru je to vrlo precizno zapisala. U njenom svedočenju, objavljenom u knjizi Ženski logori, a danas prenetom na portalu Larissanet, stoji da su u maju 1949. „počele da pristižu Slavomakedonke, u grupama, po pet stotina i više u svakom transportu“, i da ih se tokom leta na Trikeriju, zajedno sa decom, okupilo između 1.700 i 2.000. Isti podatak prenose Faros tou Thermaikou, I for Interview i drugi grčki portali koji su objavljivali Teodorin zapis iz „zakopanih svezaka“.

To nije mala grupa unutar logora, nego ogroman deo njegove populacije.

Te žene su pristizale iz severne Grčke, iz Makedonije zahvaćene završnim i najžešćim fazama građanskog rata, a njihovo prisustvo na Trikeriju dodatno pokazuje koliko je pogrešno sve zatočenice staviti pod jednu političku etiketu. Među slovenogovorećim Makedonkama (naziv koji redovno upotrebljaju Grci) bilo je žena koje su bile povezane sa levičarskim organizacijama i DSE, ali veliki broj žena u sistemu  logora nije bio zatvoren na osnovu dokazane individualne političke ili vojne aktivnosti.

Teodoru posebno piše o kategoriji „preventivno zatočenih“, žena koje su vlasti internirale zbog porodičnih veza, sredine iz koje su dolazile ili sumnje da su povezane sa gerilom, a ne zato što je svakoj od njih dokazano članstvo u Komunističkoj partiji ili učešće u oružanoj borbi.

Zato nije tačno reći da su sve žene Trikerija bile komunistkinje, kao što nije moguće tvrditi ni da sve Slavomakedonke to nisu bile. Istorijski najpreciznije je reći da je među njima bilo politički aktivnih komunistkinja i pripadnica levičarskog pokreta, ali i žena koje nisu bile članice KKE niti borci, već su se na ostrvu našle u talasima kolektivnih i preventivnih internacija stanovništva iz područja građanskog rata.

I upravo među tim slovenogovorećim ženama nalazimo jednu od najpotresnijih priča koja nam istovremeno otkriva i nešto što političke podele često potpuno zaklone — veru.

U septembru 1949. godine jedna Slavomakedonka, čije ime u tekstu koji nam je dostupan nije navedeno, bila je pred porođajem. Do poslednjih dana trudnoće, zapisala je Viktorija Teodoru, morala je da ide na radne obaveze, noseći svoju nemoć „sa nekim čudnim ponosom“. Porodila se na zemljanom podu jednog podruma manastira, gotovo neprimećena, i rodila bliznakinje.

Jedna beba umrla je posle dva dana. Drugu su devojke iz donjeg logora krstile. Dale su joj ime: Elefterija (Sloboda). I ona je umrla nedelju dana kasnije.

Ovaj događaj zapisan je u korpusu svedočenja žena sa Trikerija koji je ušao u knjigu Ženski logori, a tekst danas prenosi Larissanet: „Jedno dete je umrlo za dva dana, a drugo su neke devojke iz donjeg logora krstile imenom Elefterija. Umrlo je i ono nedelju dana kasnije.“ Isti zapis objavljen je i na portalima Atexnos i LarissaPress.

Taj jedan detalj — krštenje deteta u logoru — važan je za razumevanje života žena na Trikeriju.

On nam ne dozvoljava da sve prognanice predstavimo kao vernice, niti bi to bilo tačno. Među njima je bilo ubeđenih komunistkinja, ateistkinja, žena različitih ideoloških i ličnih pogleda. Ali isto tako ruši pojednostavljenu predstavu da su sve bile ideološki istovetne i da u logoru nije bilo mesta za veru. Devojke koje su krstile malu Elefteriju učinile su to u samom prostoru manastira, u jednom od najtežih trenutaka logorskog života, dok je njena majka, slovenogovoreća Makedonka, gledala kako joj jedno dete već umire, a drugo pokušavaju da spasu.

Istorija slovenskog stanovništva grčke Makedonije dodatno objašnjava zašto versko osećanje među tim ženama bilo jako. Slovenogovoreće stanovništvo Makedonije bilo je vekovima duboko ukorenjeno u pravoslavnoj hrišćanskoj tradiciji; pitanja nacionalnog identiteta, jezika i političke pripadnosti menjala su se i bila predmet oštrih sukoba, ali pravoslavna vera nije bila u suprotnosti sa slovenskim jezikom stanovništva. Istoričari balkanskih identiteta upravo ukazuju da su slovenogovoreći pravoslavni hrišćani Makedonije dugo bili deo složenog sveta u kojem na kraju Kiminterna odigrala ključnu ulogu u formiranju nacije i jezika.

Zato među Slavomakedonkama na Trikeriju nisu morale postojati samo dve mogućnosti — komunistkinja ili vernica. Jedna žena mogla je biti pravoslavna hrišćanka i istovremeno podržavati levicu; druga je mogla biti pobožna seljanka bez ikakvog partijskog članstva, ali zatočena zato što joj je muž ili sin bio u gerili; treća je mogla biti politički aktivna i nereligiozna. Upravo je ta raznolikost ono što se gubi kada se svih pet hiljada žena naknadno svede na jednu ideološku oznaku.

Učiteljica Viktorija Coni je mnogo godina kasnije, u dokumentarnom filmu „Žene izgnanstva“, govorila upravo o mališanima koje je na Trikeriju podučavala ispod maslina. Nije bilo školske zgrade, nije bilo učionica kakve poznajemo, ali su žene organizovale nastavu tamo gde su mogle. Ono što je Coni posebno zapamtila, međutim, nije bila improvizovana škola nego glad: kako njeno svedočenje prenosi portal OPIVO, za malu decu nije bilo predviđeno posebno sledovanje hrane.

To je značilo da je komad hleba koji je dobila majka istovremeno bio i obrok njenog deteta. Najpotresniju sliku dece ostavila je, ipak, pesnikinja Viktorija Teodoru, koja nije pisala kao istoričar posle mnogo decenija, nego kao žena koja je prošla Hios, Trikeri i Makronisos i koja je ono što gleda pokušavala da sačuva u zapisu. Njena pisana svedočenja iz ženskog logora ušla su u korpus čuvenih „zakopanih svezaka“, materijala koji je sačuvala i prikupila Roza Imvrioti, a koji je kasnije objavila Teodoru.

U jednoj belešci, označenoj mestom i vremenom — „Trikeri, oktobar 1950.“ — Teodoru je pisala o malim grobovima. Nije ih opisivala velikim rečima, niti pokušavala da od njih napravi simbol. Upravo je zato njen zapis tako težak, gotovo pa mučan. Posle kiše, beležila je, mali grobovi se više jedva razaznaju, u udubljenjima se zadržava voda, a kada dođe proleće na njima prvo niknu bulke i kamilica. Nedaleko od tih mesta nalazili su se šatori, a druga deca su se igrala u blizini.

Zapis je preživeo logor, kasnije je objavljen u knjizi Ženski logori, a preneli su ga grčki portali posvećeni istoriji Trikerija i „zakopanim sveskama“. Arhivski fond Viktorije Teodoru danas u ASKI potvrđuje da se u njemu čuvaju sveske osam prognanih žena sa Trikerija i Hiosa iz perioda 1949–1951, rukopisi protesta i memoranduma koje je sačuvala Roza Imvrioti i Teodorine originalne pesme nastale na Trikeriju i Makronisosu.

Da deca nisu samo motiv u sećanjima žena potvrđuju i fotografije. U Arhivu savremene društvene istorije  (ASKI )sačuvani su originalni snimci dece prognanih žena na Trikeriju, a na jednoj od fotografija identifikovana je i učiteljica Nica Dangli. U istom arhivu nalaze se fotografije zdravstvenih radnica zatočenih na ostrvu, snimljene septembra 1951. godine, što potvrđuje i ono što su meštani Trikerija godinama pričali — da su same zatočenice, među kojima je bilo medicinski obrazovanih žena, organizovale veliki deo brige o bolesnima.

U toj priči o preživljavanju postoji, međutim, još jedna dimenzija  – vere koju bi bilo pogrešno izostaviti samo zato što je ne možemo izmeriti brojevima ili svesti na arhivsku statistiku.

Ženski logor nastao je oko manastira u kojem se već više od jednog veka čuvala čudotvorna ikona Bogorodice Trikeriotise, a za stanovnike ostrva i verni narod ona nije prestala da bude zaštitnica zato što je državna vlast oko njenog manastira postavila monstroznun stražu i šatore.

U lokalnom predanju koje sam slušao prilikom svojih dolazaka na Paleo Trikeri posebno se pamti da je manastir pomagao zatočenicama kada je na ostrvu ponestajalo vode i da su, kada bi morska voda prodrla u malobrojne bunare, žene vodu dobijale i iz manastira. I u samom zapisu Viktorije Teodoru voda se pojavljuje kao jedna od najvećih svakodnevnih muka: ona je zabeležila da su žene u zoru silazile do gotovo presušenih bunara i satima čekale da se na dnu sakupi voda. Njen tekst iz knjige Ženski logori prenosi portal Larissanet.

Meštani i vernici tu pomoć više sile nisu doživljavali samo kao praktičnu činjenicu. Za njih se ona uklapala u mnogo stariju priču o Bogorodici koja štiti one koji joj pribegavaju, pa se i danas na ostrvu može čuti uverenje da su Bogorodica Trikeriotisa i njen manastir pomogli da mnoge žene i deca prežive godine gladi, žeđi, bolesti i izolacije.

Priča o krštenju male Elefterije pokazuje da vera nije postojala samo u sećanju današnjih meštana na logor, nego da hrišćanski obred nalazimo i u samom svedočenju o životu zatočenica iz 1949. godine.

Nije moguće utvrditi šta je svaka od tih žena verovala, ali možemo reći da je u logoru, među komunistkinjama, levičarkama, „preventivno“ zatočenim seljankama i hiljadama slovenogovorećih Makedonki, postojala i vera koja je preživela bodljikavu žicu: dete je kršteno, dobilo je ime, a žene koje su to učinile očigledno su u trenutku života i smrti posegnule za hrišćanskim obredom.

Tu treba biti pošten prema izvorima: u dosad pregledanim „zakopanim sveskama“ nisam pronašao rečenicu kojom bi Viktorija Teodoru ili Roza Imvrioti izričito tvrdile da ih je „čudom spasla Bogorodica“, pa im takve reči ne treba pripisivati. Među prognanicama je bilo žena različitih uverenja, a samim tim ni njihov odnos prema veri nije mogao biti isti.

Boravak Slavenomakedonki dovoljno govori da treba korigovati   pojednostavljenu sliku prema kojoj je Trikeri bio samo logor ideološki istovetnih komunistkinja bez verskog osećanja.

U njemu je bilo komunistkinja koje su svoje uverenje branile po cenu zatočeništva, ali i žena koje nisu bile partijski aktivisti; bilo je Grkinja različitog socijalnog porekla i ogromne grupe slovenogovorećih žena iz Makedonije; bilo je žena koje su snagu nalazile u političkoj solidarnosti, onih koje su je nalazile u pesmi i obrazovanju, ali i žena kojima hrišćanska vera očigledno nije bila strana.

U usmenom sećanju ostrva sačuvano je i da su pojedine zatočenice u manastiru i pred Bogorodicom nalazile utehu, dok su vernici pomoć koju je manastir pružao ženama i deci tumačili kao nastavak vekovne zaštite Trikeriotise.

Koliko je takvo razumevanje Bogorodice i danas živo najbolje pokazuje knjižica koju sam dobio na Trikeriju i čije fotografije ovde prvi put objavljujem.

Na njenoj naslovnoj strani stoji:

ΠΑΡΑΚΛΗΤΙΚΟΣ ΚΑΝΩΝ ΕΙΣ ΤΗΝ ΠΑΝΑΓΙΑΝ ΤΩΝ ΤΡΙΚΕΡΩΝ (Molebni kanon Presvetoj Bogorodici Trikerskoj)

Odmah ispod piše da se njen praznični sabor služi 10. septembra, na dan kada je 1825. godine pronađena njena poštovana i čudotvorna ikona, a kao autor himnografskog teksta navedena je igumanija i monahinja-himnograf Isidora. Knjižica, dakle, nije turistički prospekt, nego bogoslužbeni tekst.

Još je zanimljivija uvodna reč koju je potpisao mitropolit dimitrijadski Ignjatije, jer je napisana povodom obeležavanja dve stotine godina od čudesnog pronalaska svete i čudotvorne ikone Bogorodice na Paleo Trikeriju, a u njoj se neposredno pominje i monah Damjan.

U prevodu jednog dela tog teksta mitropolit Ignjatije piše:

„Ovaj sveti događaj iz 1825. godine nije samo istorijska prekretnica za lokalnu Crkvu Dimitrijade, nego i neprestano svedočanstvo trajnog prisustva Bogorodice, koja štiti i ukrepljuje svakog čoveka koji sa verom pribegava njenom svetom liku.“

Ovaj prevod nije preuzet sa nekog portala, nego je napravljen neposredno sa grčkog teksta na fotografiji knjižice koju sam doneo sa Trikerija.

Mitropolit zatim pravi zanimljivu istorijsku paralelu sa još jednom od najpoznatijih grčkih Bogorodičinih ikona, onom sa Tinosa, čiji je pronalazak prethodio Trikeriotisi za samo dve godine. On piše da je pronalazak ikone sa Trikerija, „samo dve godine posle pronalaska čudotvorne ikone Bogorodice na Tinosu“, postao „izvor ukrepljenja za Grke koji su se borili za slobodu i riznica utehe i vere za čitave generacije Trikeriota“.

A onda dolazi deo koji, posle čitanja svedočenja žena i dece iz logora, dobija sasvim novo značenje:

„Majka Božija nije prestajala da priklanja svoje uho mukama, suzama, molitvama i slavoslovlju vernog naroda koji pribegava njenoj svemoćnoj zaštiti.“

I ta rečenica je neposredan prevod teksta mitropolita Ignjatija. Mitropolit na kraju upućuje molitvu da „Bogorodica Trikeriotisa i ubuduće čuva svoj sveti manastir i verni narod cele naše Mitropolije i da naše korake vodi putem spasenja“.

Kada se taj tekst čita u manastiru, on se prirodno odnosi na dva veka hodočasnika koji su ovamo dolazili sa svojim bolestima, strahovima, porodičnim nesrećama i nadama. Ali kada se pročita posle svedočenja o ženama koje su upravo oko tog manastira živele u šatorima, čekale vodu i delile hranu sa decom, reči o „mukama, suzama i molitvama“ gotovo neizbežno dobijaju i drugo značenje.

Ne zato što bismo danas smeli da stavljamo molitvu u usta svakoj od pet hiljada žena. Nego zato što su se dve potpuno različite istorije dogodile na istom mestu.

U jednoj je Trikeriotisa čudotvorna Bogorodica kojoj narod dolazi dva veka. U drugoj su oko njenog manastira žene i deca pokušavali da prežive, a mnogi veruju da im je u tome pomogla sama Bogorodica.

A ponekad su se te dve priče dodirivale kroz nešto sasvim konkretno — čašu vode, krov, manastirsku prostoriju, zdravstvenu pomoć, krštenje novorođenog deteta ili trenutak u kojem je nekome bilo potrebno da veruje da njegova nesreća ipak nije poslednja reč.

Možda je zbog toga posebno zanimljiv i sam početak Molebnog kanona Bogorodici Trikerskoj. Posle naslova i napomene o prazniku 10. septembra sledi drevni 142. psalam, u kojem se čovek u nevolji obraća Bogu:

„Gospode, usliši molitvu moju, čuj moljenje moje po istini svojoj, usliši me po pravdi svojoj… Jer neprijatelj goni dušu moju, unizio je do zemlje život moj… Pružih Tebi ruke svoje; duša je moja pred Tobom kao zemlja bezvodna.“

U kontekstu Trikerija naročito snažno zvuči upravo poslednja slika — „kao zemlja bezvodna“. Jer voda na ostrvu nije bila bogoslužbena metaforA već pitanje pukog preživljavanja.

Viktorija Teodoru je zapisala kako su žene u zoru odlazile do presušenih bunara i čekale satima da se voda ponovo sakupi na dnu; žene su je potom nosile za kuhinju i čišćenje manastirskih prostora, a nedostatak vode bio je jedna od stalnih muka logora. Njen zapis, sačuvan u korpusu „zakopanih svezaka“ i kasnije objavljen u knjizi Ženski logori, prenosi portal Larissanet.

Zato je gotovo nemoguće stajati danas u manastiru, čitati reči psalma „duša je moja kao zemlja bezvodna“ i ne pomisliti na žene koje su nekoliko metara dalje čekale vodu za sebe i svoju decu.

A ta deca su, uprkos svemu, pokušavala da žive kao deca. Učila su pod maslinama, igrala se oko šatora, žene su im šile i popravljale odeću, a kada je bilo moguće organizovale su im nastavu.

OPIVO je, posle razgovora sa preživelim zatočenicama i ljudima koji su kao deca živeli sa majkama u izgnanstvu, Trikeri nazvao složenim „mestom sećanja — traume, opravdanja, ćutanja i preispitivanja“, naglašavajući da različita sećanja žena ne poništavaju jedna druga, nego zajedno stvaraju višeglasnu sliku prošlosti..

Eleni Tokmakidu je u dokumentarnom filmu „Žene izgnanstva“ rekla da je svakodnevno pevanje davalo ženama snagu i hrabrost, a ona je toliko često pevala Attikovu „Paparunu“ da su je druge zatočenice prozvale upravo tim imenom. Njeno svedočenje prenosi OPIVO.

A jedno novorođeno dete slovenogovoreće Makedonke bilo je kršteno u samom logoru i dobilo ime Sloboda. Vera može  pomoći da se  razume kako su pojedine žene izdržale ono što je izgledalo neizdrživo.

Jer život u logoru nisu održavale samo kalorije i voda, mada su i jedno i drugo bili presudni. Održavale su ga i lekarke koje su lečile druge žene, učiteljice koje su decu okupljale pod maslinama, one koje su pevale, one koje su pisale i krile sveske, one koje su delile obrok i, za one koje su verovale, molitva Bogorodici čija se mala ikona nalazila u hramu oko kojeg se sve to događalo.

Zato je priča o Trikeriju neobična i zbog jednog paradoksa koji se ne može zaobići: manastir je istovremeno bio svetinja kojoj je narod vekovima dolazio po utehu i prostor koji je državna vlast uključila u sistem političkog zatočeništva. Crkva nije upravljala logorom, ali se logor nalazio oko crkve; Bogorodičina ikona nije bila deo političkog sistema koji je žene ovamo doveo, ali se nalazila nekoliko desetina metara od šatora u kojima su one živele.

A na zidu tog manastira danas stoji ploča:

„Ovde, na ovom ostrvu Trikeri, od 1948. do 1953. godine živelo je pet hiljada žena političkih prognanica.“

Ispod nje druga:

„Vaše sećanje zauvek je urezano u vreme.“

Nekoliko koraka dalje, u hramu, i danas se služi Molebni kanon Bogorodici Trikerskoj i čitaju reči da Majka Božija „ne prestaje da priklanja uho mukama, suzama i molitvama“ onih koji joj pribegavaju. Na istom mestu ostala su, dakle, dva svedočanstva. Jedno je uklesano u kamen,a drugo je napisano kao molitva.

U logoru su bile žene  koje su govorile  žene različite jezike,  imale različito poreklo, i različit odnosa prema veri. I pored njih — deca.

Neki od tih mališana vratili su se sa majkama kući i decenijama kasnije ponovo došli na Trikeri da pokažu gde su kao deca živeli. Neki su preživeli zahvaljujući majkama, drugim zatočenicama, improvizovanoj zdravstvenoj službi i solidarnosti koja je postojala čak i kada gotovo ničega drugog nije bilo. Za verne Trikeriote i za one zatočenice koje su u molitvi tražile utehu, nad svim tim ostala je i zaštita Panagije Trikeriotise.

Neka deca se, nikada nisu vratila sa ostrva. Među njima su bile i dve male kćeri slovenogovoreće Makedonke, rođene na zemljanom podu manastirskog podruma u septembru 1949, od kojih je jedna živela dva dana, a druga, krštena imenom Elefterija — Sloboda, samo nedelju.

Njihovi mali grobovi, kao i grobovi druge dece koje je Viktorija Teodoru gledala u oktobru 1950. godine, vremenom su gotovo nestali u zemlji, među bulkama i kamilicom.

Naslovna fotografija: Deca iz logora na arhivskim snimcima

Fotografije: Petar Savić i Aleksadar Pavlović