Srbin koji je crtao granice Ruskog carstva

PRIČE IZ AZBUČNIKA: Grof Sava Vladislavić Raguzinski

Piše: Slaviša Pavlović

Kada se u malom mestu Jasenik, nadomak Gacka, 1668. godine, u tadašnjem Osmanlijskom carstvu, rodio sin kneza Luke Vladislavića, verovatno niko nije verovao da će taj dečak Sava Vladislavić biti jedan od najuspešnijih diplomata svih vremena.

Njegova porodica ušla je u sukob sa begovima iz porodice Čengić pa su morali da beže iz Jasenika još dok je Sava bio dečak. Nastanili su se u Dubrovniku gde je mogao da odrasta u miru neometan ustancima i stalnim ratovima između srpske raje i Turaka. Završio je mornarsku školu, a pošto je bio jedan od najboljih učenika, školovanje je nastavio u Španiji, a potom i Francuskoj, gde je stekao izuzetno znanje iz ekonomije, ali i znanje jezika koji će mu u budućnosti biti potrebni.

Vrlo mlad, odlučuje da se bavi trgovačkim poslom. Put ga vodi u Carigrad, osmanlijsku prestonicu, gde se posredstvom pravoslavne crkve upoznaje sa značajnim trgovcima, moreplovcima i avanturistima. Uspešno trguje po Bliskom Istoku, gradeći veze i uticaj, koji se nije lako i brzo sticao, naročito među ljudima pravoslavne vere koji dolaze sa Balkana.

Pošto je bio vešt trgovac, znao je da se novcem od Turaka sve može kupiti, pa je za Jerusalimskog patrijarha, koji je bio vođa Ruske crkve, pribavio mnoge i značajne informacije za Rusiju. Tada ga patrijarh upoznaje sa uticajnim ljudima iz Rusije, među kojima treba pomenuti grofa Petra Tolstoja, koji je predak mnogo poznatijeg barda svetske književnosti Lava Tolstoja.

U saradnji sa Tolstojem, Sava uspeva da nabavi tekst ugovora Porte sa Francuskom, Venecijom, Engleskom i Austrijom, što je doprinelo stišavanju tenzija između Rusije i Turske, koje su ubrzo uspostavile mir. Međutim, Sava, iako u Turskoj, nikada nije zaboravio svoje detinjstvo ni svoje poreklo. Sanjao je o oslobođenju slovenskih naroda na Balkanu.

Zbog svog trgovačkoj uticaja i delovanja za Jerusalimsku patrijaršiju (organizovao državni udar u Turskoj i smenio sultana), patrijarh ga preporučuje ruskom caru kao savetnika i diplomatu za tajne misije, pa Vladislavić ubrzo putuje u carsku Rusiju gde lično upoznaje cara. Tada se setio svojih korena i zamolio čuvenog Petra Velikog da pomogne opismenjavanju svoje slovenske braće. Te 1702. godine, u Sremske Karlovce stiže prvi bukvar i gramatika i osniva se prva srpska moderna škola, a Habzburzi na zahtev ruskog cara dozvoljavaju otvaranje škole na srpskom jeziku. Od tada, pa do danas, Sremski Karlovci će biti jedan od centara srpske pismenosti i duhovnosti.

Pošto se Dubrovnik tada nazivao Raguzin, Sava svom imenu dodaje prezime Raguzinski, pa je danas u Rusiji poznat kao grof Sava Vladislavić Raguzinski. Interesantno da je život ovog neobičnog Srbina povezan sa još jednim piscem. Prilikom svoje posete Etiopiji otkupio je roba po imenu Ibrahim Hanibal i odveo ga u Rusiju. Ovaj čovek se kasnije oženio Ruskinjom, sa njom dobio ćerku koja je rodila Aleksandra Sergejeviča Puškina, jednog od najvećih ruskih pesnika.

Zahvaljujući obaveštajnim zaslugama, po dogovoru sa carem Rusije, osniva Rusku obaveštajnu službu i počinje da se bavi obaveštajnim radom, krijući se iza zanimanja trgovac i diplomata. Na poklon dobija posed u Ukrajini, potom u Moskvi, a zatim i u Sankt Petersburgu.

Jedan od najvećih uspeha bile su informacije koje je pribavio u periodu između 1708/09. godine, kada je započeo rat između Švedske i Rusije. Car ga postavljana mesto vođe intendantske službe Ruske vojske, koju je više nego uspešno vodio, pa Rusija ostvaruje veliku pobedu. Od tog trenutka, postaje jedan od najznačajnijih ljudi Ruskog carstva. Ponovo odlazi u Carigrad gde pregovara o uslovima mira sa Turskom, pa na mirovnom sporazumu iz 1711. godine stoji potpis ovog neobičnog čoveka.

Ipak, svaki rat između Turske i Rusije, Sava je koristio da zatraži od cara pomoć za porobljene Srbe. Godine 1711. godine doživljava svoj najveći i može se reći jedini neuspeh. Odlazi u Crnu Goru, gde počinje pripreme ustanka zajedno sa knezom Danilom, kome je obezbedio novac za oružje. Pobuna je počela na Vidovdan. Verovao je da će ustanak podići sve Srbe na noge i tako srušiti već oslabljenu Otomansku imperiju. Ovaj ustanak je ugušen u krvi, uz veliku osvetu Numan-paše Ćuprilića. Neobičan podatak iz tog vremena predstavlja činjenica da se tada govorilo kako su svi monasi, koji putuju od Rusije do Srbije, zapravo Savini ljudi, obaveštajci i špijuni.

U tom periodu je i svoju majku odveo iz Dubrovnika u Rusiju, a koliko je bio značajan za cara govore i arhivi koji opisuju upoznavanje majke Save Vladislavića sa carem Petrom Velikim. Pošto je bio oženjen Venecijankom, imao je izuzetne kontakte sa Vatikanom, pa se sa papom, u ime Rusije, dogovorio da potpiše konkordat. Potpisivanje konkordata sprečio je naredni papa, koji je nakon iznenadne smrti prethodnog, odustao od dogovora.

U arhivama, koje se i danas čuvaju, postoji pismo grofa Tolstoja koje je uputio Petru Velikom. On navodi da Turci znaju da je Raguzinski obaveštajac i da radi protiv njih, a o Savi govori da je znalac, pobožan i sav predat zadatoj reči. Formirao je takozvani i danas u Rusiji poznat Crni kabinet. To je preteča nekadašnjeg KGB-a ili sadašnjeg FSB-a. Članovi kabineta su bili isključivo ugledne i lojalne ličnosti Rusije, kao i špijuni koji su radili za Rusiju.

Njegov sledeći zadatak i najveći do tada, bila je nepoznata zemlja Kina. Stalni i povremeni ratovi između Kine i Rusije morali su biti rešeni, dok granica vekovima nije uspostavljena. Sa Kinezima, u tom periodu nije bilo pregovora, osim u trgovini, pa Vladislavić putuje kroz Kinu, upoznaje ovu zemlju, trgujući i šireći svoj trgovački uticaj. Uporedo sa tim, bavi se obaveštajnim radom, mnogo piše, sagledavajući Kinu i Mongoliju čak i sa kulturnog i sociološkog aspekta, pa njegovi spisi iz tog vremena, osim obaveštajnog imaju ogromnu literarnu vrednost. Interesantno je da je čak analizirao sociološke razlike između Kineza i Mongola, podstaknut pobedom Mongolije u ratu protiv Kine, iako je tada Mongolija imala samo pet miliona stanovnika, za razliku od Kine koja je imala čak četrdeset puta više.

Tek 1728. godine, dolazi do razgraničenja Kine i Rusije. Međutim, ovakav poduhvat pratili su problemi, jer čak niko u Rusiji nije verovao da može doći do dogovora sa Kinezima, nazivajući to „bacanjem novca na ulici.“ Pregovori su bili teški, ali je Sava odlučio da povuče pravu liniju između ove dve zemlje. Kineski vladar se složio, ali je i ispunio molbu neobičnog diplomate koji je tražio da se izgradi pravoslavna crkva u Pekingu. Ova granica, koju je Sava nacrtao i danas predstavlja liniju razgraničenja dve velike države.

Po povratku u Sankt Petersburg dočekan je sa ogromnim poštovanjem, a interesantno da je tada nastala i danas poznata i često upotrebljavana ruska poslovica „Ko ne baca novac na ulicu, neće ga i nikad naći“. U Sibiru je osnovao grad Kjahta, koji danas ima oko 20 000 stanovnika. U gradu je izgradio pravoslavnu crkvu Svetog Save srpskog Nemanjića.

Preminuo je 1735. godine u Sankt Peterburgu. Sahranjen je u takozvanom ruskom Panteonu, crkvi Svetog Aleksandra Nevskog, gde su se sahranjivali članovi carske porodice i najzaslužniji ruski građani. Pored njega, kasnije je sahranjen Aleksandar Suvorov, čuveni ruski vojskovođa, koji nikad nije bio poražen, poznat po izreci „Što teže na obuci, to lakše u borbi.“

Interesantno da njegov stric Duka, umesto u Dubrovnik sa njegovim ocem, otišao u Trebinje. Njegovi potomci prezivaju se Dučić, a najpoznatiji predstavnik ove porodice sigurno je pesnik Jovan Dučić, a i odličan diplomata, po ugledu na dalekog pretka.