Tajna istorija Srbije: Strogo poverljivo!

Nova knjiga na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu

U ovom delu otkrivam kako je Broz prevario Čerčila, Kenedija i ceo svet, kako je Sloba obmanuo Vašington, zašto su Sovjeti ubili Đinđića i kako je mafija bacila Srbiju u blato

Piše: Marko Lopušina

Svake godine susrećem se sa novim saznanjima o sudbini srpskog naroda i istoriji otadžbine Srbije. Ta nova saznanja pokazuju mi da sve što smo učili u srednjoj školi i na fakultetu o sudbonosnim događajima u našoj nacionalnoj istoriji, nije bilo baš tako u stvarnom životu.  U knjigama važnih istoričara mlađe generacije, na primer, saznao sam da legendarni srpski junak Miloš Obilić uopšte nije postojao.

I da zvona Nort Dama, odnosno crkve Presvete Bogorodice u Parizu nisu zvonila povodom pobede Srba nad Turcima na Kosovu polju. A da su nam komunistićku državu Jugoslaviji darivali Viston Čerčil i Englezi. Tito je sa odobrenjem Staljina dobijao naoružanje od Engleza avionima da bi digao ustanak i vezao 4 nemačke divizije, da ne napadnu i okupiraju London. Čerčil je potom Tita častio pravom da ima svoju državu. To je i našim udžbenicima istorije prećutano, sakriveno I zavijenu u državnu tajnu.

Slična tajnovitost čuvala je i istinu o Srbima i Turcima, koji nas nisu pobedili, ali sun as okupirali. Posle Kosovskog boja 1389. godine, koji je završen nerešeno, bez pobednika, i Srbima, i Turcima je odgovarala priča o vitezu Milošu, koji je na prevaru u turskom šatoru ubio sultana Murata. Naime, Srbi su želeli da opišu svoju pobedu ubistvom turskog cara Murata.

Mit o Milošu Obiliću

A Turci su želeli da umanje svoj vojnički neuspeh na Kosovu polju, jer nisu potukli sve srpske vojnike, pričom da je Srbin na prevaru ubio njihovog vladara. Ta priča, negovana decenijama sa srpske i turske strane, prerasla je u legendu, a onda i u zvaničnu nacionalnu istoriju.

Beogradski istoričar mlađe generacije u turskim arhivima nije našao nijedan dokaz o postojanju srpskog viteza Miloša Obilića. U Vojnom muzeju Turske nije našao dokumenta, niti izložbu o Kosovskom boju kao slavnoj pobedi Osmanskoc carstva. Obilića nema ni u dokumentima koja je Turska dala Arhivu Srbije. Ali zato postoje dokazi i istorijske činjenice da je Murat poginio u borbi sa nekolicinom srpskih vitezova na Kosovu polju. Kada sam na Fejbuku objavio ovu istorijsku istinu dobio sam stotinu pretnji od Srba, koji se predstavljaju kao zdravi nacionalisti, da rušim istinu o junačkom srpskom narodu.

Šta se dešava?

Za mnoge Srbe bitka na Kosovu polju 1389. godine još traje. Nismo vojnički poraženi, ali jesmo politički. Vojska cara Lazare se povuka iz Kosovskog boja, velmože su bile nesložne, a turske dahije su ušle u Srbiju, preuzele vlast i vladale pet vekova. U legendama i posebno u političkim govorima naših vođa Kosovo i Methoja nisu izgubljeni ni danas. Dokaz za to je legenda o Milošu Obiliću, simbolu srpskog naroda „u srcu Srbije“.

Druga istina koja me iznenadila, jer o njoj nismo učili, a ni javno govorili, stigla je iz SAD, gde je navodno u konkurenciji za Oskara, u kategoriji dokumentarnih filmova, prikazana politička drama o Jugoslovenskom kosmičkom program, o predsedniku Titu i Amerikancima.

Broz prevario Amerikance

„Hjustone imamo problem“ naziv je filma, i stručnih napisa u američkim časopisima, koji objašnjavaju kako je Josip Broz, predsednik Jugoslavije prodao Jugoslovenski kosmički program predsedniku Džonu Kenediju, koji nije radio.

Kada su otkrili da ih je Tito prevario Amerikanci su mu se surovo osvetili. Godinama su od Broza tražili da vrati novac koji je uzeo za taj program. Ugasili su mu Pokret nesvrstanih i sveli ga na svog poslušnika. Kad je Tito umro američki zvaničnici mu nisu došli na sahranu. Prvi čovek Bele kuće u Beograd i u Kuću cveća je poslao svoju majku.

Američka osveta se dogodila i Slobodanu Miloševiću, koji je, takođe, obmanuo Vašington, ali sa Programom ubrzane trenzicije SRJ, koji je obećao, a nije izveo. SAD su srpskog vožda Slobu kaznile odvođenjem u Haški tribunal, gde je u ševeningenskom pritvoru umro.

Paradoks je da srpski narod i danas misli da su Tito i Sloba bili sjajni saradnici, čak prijatelji sa vladarima iz Bele kuće. Strogo poverljiva dokumenta i svedočenja, tajna istorija njihovih odnosa govore nešto sasvim drugo. Broz i Milošević sklonjeni su iz politike i iz života voljom „prijateljske“ Amerike.

Jedini treći srpski vladar, premijer Zoran Đinđić, negovao je prijateljske odnose sa Amerikancima, ali su vladari na istoku Evrope i u EU te odnose drugačije tumačili. Premijer srpski Zoran Đinđić nasilno je uklonjen ispred svoj kabineta Vlade Srbije 2003. godine, jer Sovjeti, frakcija unutar nove Ruske federacije, nije odobravala njegovu unutrašnju i spoljnu politiku.

Mafija i država

To nisu odobravali ni članovi antidemokratskog klana u Srbiji. I Rusi u Moskvi i Srbi u Beogradu strepeli su da će premijer Zoran Đinđić da ubrzanom tranzicijom Srbiju odvede na Zapad, a njih u prošlost. Metkom srpske mafije Đinđić je uklonjen iz života „da ne bi Srbiju predao Zapadu“. To je tajna koju mi otkrivaju ozbiljni i ugledni ljudi iz Moskve i Beograda.

Kao nagradu za svoje delo srpska mafija je dobila državu Srbiju kao nekretninu kojom je vladao Zemunski klan. Srbija je u to vreme bila heroinska zemlja i država u blatu.

Ovi i drugi istorijski paradoksi, svrstani u strogo poverljiva dokumenta i priče, koje sam saznavao od aktera i svedoka moderne istorije, naveli su me na zaključak da postoji prava, zvanična i udžbenička istorija srpskog naroda, ali i da postoji nezvanična, tajna istorija našeg naroda i zemlje Srbije. Prvu istoriju čitaju i veruju u nju jedni Srbi, a drugu istoriju i veruju u nju drugi Srbi. Tako stradaju i istina, i istorija, i naš narod.

Kroz priče mojih sagovornika, kroz moja saznanja i mog profesionalnog života, bio sam u prilici da premeravam ove dve strane istorijske medalje Srbije. Ova knjiga će nas navesti na razmišljanje o srpskim istinama i srpski legendama, sa kojima svi zajedno živimo i danas.