Srbija je moj život!
-Kada dolazim na posao prvo skuvam kafu u srpskoj električnoj džezvi, udišem njenu aromu koja me jako podseća na Srbiju… i zamišljam kako bih živela tamo u kućici sa krovom od crvenog crepa, preko zime ložila peć, a ujutru pila kafu sa komšijama… Možda će tako i biti kad se jednom penzionišem.
Viktorija je od detinjstva slušala puno o Srbiji i, može se reći, odrasla sa pričama o Srbima.
-Moj ujak je bio u mirovnom kontingentu UN i 90-ih godina je obišao celu Jugoslaviju, obučavao policiju, video strašne stari, ali pričao samo o lepom: kako je Srbija prelepa, kakvi su Srbi prekrasni i kako vole Ruse. A zatim se oženio sa Srpkinjom koja mi je rekla da neću moći da naučim srpski jezik jer je on mnogo težak. Ali za Ruse ne postoji nemoguća misija, i danas se smejemo kada se prisetimo njenih reči, jer ja sam sprski, naravno, naučila.
A kada je prvi put dospela na Balkan, rodila se ljubav za čitav život.
– Prvi put sam doputovala sa roditeljima u Sarajevo odmah posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Tamo me je začudila zabrana da se hoda po travi, i ne da se ta trava ne bi gazila, već da se ne nagazi na minu.
Sa 18 godina sam prvi put otputovala u Beograd na kurs jezika, a zatim sam dolazila preko razmene studenata. Želela sam da vidim sve i jednom sam se uputila na Balkan autostopom. To je bila 2006. godina. U Rusiji ne bih imala hrabrosti za nešto slično, a tu nisam ni sumnjala da je ideja odlična, jer za mene je u Srbiji veoma mirno i znam da mi se ništa loše neće dogoditi, da neću ostati sama na ulici i bez hrane.
Srbi znaju da se druže, mi brzo postajemo bliski kao rođeci. Kupovala sam autobuske karte u jedan pravac, išla gde još nisam bila, a zatim sam razmišljala kako da se vratim ili kuda da nastavim put. Slušala sam šta mi ljudi govore i to je bilo nezaboravno putovanje. Želela bih da ga ponovim! Obožavam stare restorane i kafane koje postoje decenijama, a u jednom su mi rekli: Izvinite, možda vam se nešto nije dopalo. Znate, mi smo početnici, kafana nema ni sto godina! Volim da se vraćam na takva mesta kroz neko vreme. A kada dolazim u Srbiju prvo punim plućima udišem srpski vazduh, uživam u suncu i kupujem sebi sladoled ili kiflu!
Naravno da je ljubav ruske žene prema Srbiji nemoguća bez Kosmeta, koji je u određenom smislu promenio Viktorijin život. Ona je učinila da desetine kosovskih studenata vide Rusiju.
– Dugo sam maštala da dođem na Kosovu i uspelo mi je to 2011, a otad sam čest gost. Naravno da na granci ništa ne prolazi glatko, ali biti Rus na Kosovu je posebna privilegija. Zato se trudim da vratim makar mali deo dobrog koje osećam prema sebi. Naš univerzitet ima ugovor o saradnji sa Prištinskim, naši studenti idu na Kosovo, a kosovski Srbi dolaze kod nas u Belgorod. Svake godine imamo oko 50 studenata sa Kosova. Saznali smo da oni odavno nemaju lektore ruskog jezika, i evo već tri godine kod njih dolaze naši profesori koji drže časove ruskog, seminare, dovoze knjige, i jednostavno dolaze da se druže. Njima tamo nije lako, ali to je važan posao.
A naš Srpski resursni centar je prava mala Srbija u Belgorodu. Srbi se ovde osećaju kao kod kuće, a naši studenti umesto da idu u zapadnu Evropu nastavljaju školovanje u Srbiji, gde ih očekuje kulturni šok, gde ne trebaju vize i gde je život jeftin, a to je važno za mlade ljude. Kad se jednom sprijateljiš sa Srbima, to je druženje koje traje čitav život. Mi smo već imali nekoliko rusko-srpskih svadbi na kojima sam ja bila kuma a zatim krstila decu!
Viktorija ne može da zamisli život bez Srbije i verovatno je sudbina što živi u ruskom gradu čije ime tako podseća na Beograd. U Belgorod često dolaze Srbi iz Beograda, a festival „Srpski dani u Černozemlju“ je već tradicija u ovom regionu.
-Srbija je moj život. Često me pitaju da li sam se udala za Srbina? Odgovaram da ja volim sve Srbe i da ne mogu da izaberem jednog. Moje je srce puno Srbije!
Dobro je što se sada u Rusiji mogu kupiti neke srpske namirnice, ali mi uvek donosimo iz Srbije kafu, naš strateški proizvod. Volim plazmu, čaj od zove, posebno domaći. Donosim alevu papriku, spremamo kod kuće jela od pasulja i šopsku salatu. Čak i ako nisam u Srbiji, ona je svejedno uvek sa mnom.
Inače, moj je ujak učio srpski sa pesmama Balaševića, a ja sa Bajagom. Sada, na žalost, ne mogu tako često da putujem. Jedno vreme sam radila preko leta kao vodič i ubedila sam jednog turistu iz Novog Zelanda da je Srbija najbolja zemlja na svetu. Prešli smo rentakarom 3600 km za 7 dana kroz Srbiju, BiH, Crnu Goru, Makedoniju i Albaniju! Za volanom sam bila ja, a on je držao oči široko otvorene i bio očaran Balkanom! Ja bih i sama živela u Srbiji ali zasad shvatam da od mene ima više koristi kada u Belgorodu otkrivam Srbiju drugim ljudima.
Trenutno imam novu maštu: planiram da na leto krenem u Srbiju kolima. U mom životu još toga nije bilo. Očekujem s nestrpljenjem nova otkrića!
Svako, pa i delimično kopiranje materijala Russia Beyond bez pismene dozvole i linka na originalni tekst objavljen na veb-sajtu Russia Beyond tretira se kao grubo kršenje zakona o autorskim pravima Ruske Federacije. Russia Beyond i medijski holding RT zadržavaju pravo reagovanja na slične protivpravne radnje i pokretanja sudskog postupka.
Izvor: Russia Beyond
