Tamo nisam, a ovde me nema

PISMA IZ ŠVEDSKE (3)

Piše: Goran Malbaša

Otkako je veka i sveta, ljudi se sele. Iz sela u grad, iz grada u grad, iz države u državu. Nikada, stoga, ova rabota nije predstavljala nešto veliko, još manje neobično, i pored hrabrosti koju su morali imati svi koji su rešili da sunce rodnog neba zamene nekim drugim, tuđim. Ipak, sama hrabrost često nije bila dovoljna. Uljuljkanost neznanjem o suštini putovanja, a ne hrabrost, bila je glavni pokretač za mnoge.

Greše svi oni koji misle da će promenom životne sredine rešiti svoje životne probleme. Rešiće neke od njih, ali će na mesto svakog rešenog problema doći novi, koji u domovini nije postojao. Drugim rečima, količina problema će ostati ista, samo će se njihova priroda promeniti. Zašto je to tako? Zato što čovek, gde god da ode, nikada ne može pobeći od pravog uzročnika svih svojih nedaća – sebe samog. Baš poput senke koja ga uvek prati – i kada hoda po asfaltu i kada hoda po travi – ne nestajući nikad i menjajući jedino svoj oblik u zavisnosti od tla po kojim se vuče.

I kao što se čovek oslobađa svoje senke tek onda kada je obasjan svetlošću sa svih strana, tako se oslobađa i svojih muka tek onda kada pronađe svetlost u vlastitom srcu. Put u drugu zemlju više je put ka samom sebi nego promena geografske destinacije. U početku, to se ne vidi. Nova sredina se razlikuje od one koje ste napustili – drugi ljudi, drugi zakoni i običaji, druga klima i standard… ali ste vi ostali isti. A onda, tiho i nenametljivo, nova sredina počinje da vas oblikuje prema sebi, budeći u vama prirode nalik sebi samoj, i gaseći, u isti mah, sve ono što ste do tada bili a što novim okolnostima nikako nije svojstveno, a ni razumljivo.

Samome sebi počinjete da ličite na kalemljenu voćku kojoj je usud dodelio pripadnost jednoj vrsti, jednoj zemlji i jednim korenima, a onda se, taj isti usud, predomislio i okrenuo vas u drugom pravcu, ka nekim drugim plodovima, različitog imena od imena stabla koje je tu nekad zasađeno. Poput jabuke koja rađa na korenima i stablu kruške. Ali to je samo početak. Nejasni damari u duši koje oseća svako ko putuje, vremenom se razbuktavaju u igru kojoj mnogi nikada ne sagledaju kraja.

Prvo se javlja oduševljenje. Opojni dah novog sveta koči misao i rasplamsava dušu, puštajući radost da nesmetano curi iz nje. Blagoslovljeni neznanjem o tamnim i teškim stranama novog sveta, novopridošli osećaju sreću kojoj je teško dati ime, još teže razlog, i koja nema potporu u realnim događajima i činjenicama. Poput droge, nova sredina u početku deluje opojno. A onda se kao oseka opijenost povlači otkrivajući oštre hridi životne realnosti u novom svetu na koje se čovek lako nasuče ako nije opremljen verom, strpljenjem, hrabrošću, borbenošću i spremnošću na žrtvu.

Upoznavanjem nove zemlje čovek upoznaje i sebe samog zbog čega, nekad sa radošću a nekad sa žalošću, posmatra sopstvenu transformaciju i rađanje nekog novog „ja“. Svaki novi izazov, nova je smrt i novo rađanje. Vremenom taj novi „ja“ toliko ojača da na čoveka koji je krenuo na put više ne gleda kao na sebe u prošlosti, već kao na posve drugu osobu. Zatim nastupa novi talas opojne plime, samo što ona sad nije izazvana novim svetom već domovinom. Čovek više nije sposoban da domovinu sagleda realnim očima, već je gleda kao što je nekada gledao novi svet – bajkovito i slatko, bez trunke osude ili makar utemeljene kritike. Novi svet mu se sad čini tuđ, neprikladan i hladan, a domovina kao nekakva davno izgubljena sreća.

Problemi u domovini koju su naterali čoveka na put više ne stanuju u njegovom sećanju pa on vidi samo ono što želi da vidi, istinu ili obmanu, svejedno, bitno je da je slika rodne zemlje lepa i da prija srcu. Samoprekor i kajanje, postaju stanari u putnikovoj duši. Vremenom, neki privremeno a neki zauvek, ljudi se vraćaju u svoju zemlju. Novi svet, ma koliko da je bio velikodušan i gostoljubiv, nikada nije uspeo da do kraja obriše osećaj i etiketu stranca iz putnikovog srca. Začudo, to više ne može ni domovina. Jednom stranac – uvek stranac. Kako u tuđini, tako i u domovini.

Već prvim korakom po rodnoj zemlji opijenost njome počinje da jenjava, stari problemi se bude a novi svet više ne liči na hladnu tuđinu već na nerazumno propuštenu šansu. Novi samoprekor i kajanje se useljavaju u dušu. I tako, život nas muči i brusi. Dokle? Valjda dotle, dok čovek ne prozre ovu igru u kojoj se opijenost, borba, razočaranje, uspeh i neuspeh, radost i tuga… međusobno ruše, sustižu i ciklično smenjuju u njegovom životu.

Domovina i tuđina su samo igrači koji se poigravaju s čovekom, a život selektor koji često menja taktiku ali nikad ne prekida igru. I valjda dotle, dok ne shvatimo da lek za svoje nemire nećemo naći ni u novom svetu ni u zavičaju već u skrivenim odajama sopstvenog srca. Ko u tome uspe, ceo će mu svet biti domovina. Oni drugi, ostaće stranci, zanavek i svugde.

„I bez putovanja čovek može da upozna ceo svet. I bez gledanja kroz prozor čovek može da vidi put neba“
Lao Ce