Kako nas je video Minimaks?
Nenadmašni radio i TV voditelj, aforističar, humorista, zabavljač, pesnik, pisac. Sve to u sebi je nosio Milovan Ilić Minimaks, Kragujevčanin, nesvršeni student Pravnog fakulteta, koga je strast prema novinartsvu prvo odvela u list „Jež“, a početkom 60-tih godina prošlog veka i u Radio Beograd.
Postao je poznat kao voditelj radio programa „Minimaks“, koji se na Radio Beogradu emitovao sedamdesetih godina prošlog veka subotom pre podne od 8 do 12 sati. „Minimaks“ je bila jedna od prvih emisija u kojoj je bilo dosta zabavne muzike, a njegova krilatica iz najave emisije je bila „minimum govora maksimum muzike“. Bio je jedan od prvih nekonvencionalnih voditelja koji je pored klasične najave ubacivao viceve, doskočice i džinglove.
Sa emisijama „Sutra je petak“ i „Tačno u podne“, poznatijom pod nazivom „Tup-tup“, koju je vodio 22 godine, postigao je veliki uspeh. Nakon ukidanja nekih njegovih radio emisija, karijeru nastavlja na Radio-televiziji Srbije, gde je vodio emisiju „Od glave do pete“.
Kada je i ona ukinuta, od 1990. godine jedno vreme na TV Politika vodio je zabavnu emisiju pod nazivom „Minimaksovizija“. Svoje emisije („Minimaksovizija“, „Maksovizija“, „Nedelja kod Minimaksa“ i „Fonto“) radio je za TV Pink i Palmu. Po prvi put je predstavio javnosti brojne narodne pevačice i pevače, a najpoznatije od njih su Lepa Brena i Svetlana Ceca Ražnatović. Godine 2001. postaje voditelj emisije Grand šou sa Tamarom Raonić Popović.
Kroz njegove emisije prošao je veliki broj srpskih pevača, muzičara, glumaca, političara i drugih javnih ličnosti. Za svakog gosta Minimaks se temeljno i detaljno pripremao koristeći svoju obimnu novinsku dokumentaciju. Autor je nekoliko knjiga aforizama i pesama, kao i mnogobrojnih kolumni u raznim listovima. Prve dve knjige aforizama koje je napisao su „Sitna razmišljanja“ (1967) i „Iz malog mozga“ (1988).
Predavao je jedno vreme na kursu za voditelje narodnog univerziteta „Božidar Adžija“ u Beogradu. Odlikovan je Ordenom rada sa zlatnim vencem.
Krajem 2004. urađeno mu je presađivanje jetre na Univerzitetskoj klinici u Padovi. Preminuo je 9. februara 2005. u Padovi, posle duge i teške bolesti.
Iako nas je napustio pre 14 godina njegovi aformizmi ili bolje reći minimaksovizmi aktuleni su i danas. Evo samo malog opusa onoga što nam je ostavio ovaj nesvakidašnji čovek i majstor svog zanata:
Ne znam da li će nas Evropa primiti, ali Afrika nas je već stavila na listu čekanja.
Godišnjica Kosovske bitke biće proslavljena čim se bitka završi.
Rad je stvorio čoveka, a čovek – Praznik rada.
Rekli smo istorijsko NE. Možda bismo rekli još nešto da smo znali strane jezike.
Vešt komunista od dva crvena kartona napravi partijsku knjižicu.
Mi smo mala i siromašna zemlja: nama su i kraljevi na privremenom radu u inostranstvu.
Primiće nas na Evropsko tržište čim popravimo kantar.
U odnosu na međuljudske odnose, hrana nam i nije mnogo zatrovana.
Dok su ostali pratili modne trendove, mi smo decenijama nosili jedno te isto – štafetu.
Da je živ, Dostojevski bi se opredelio za malu privredu: otvorio bi fabriku – idiota.
Otkako gladuju, Srbi su siti svega.
Ovoliki neuspesi. Pa, to još nikome nije uspelo!
Ono što nam nisu mogli Hitler i Staljin, postigli smo sami.
Više se ne smatram Srbinom. A ni manje.
Bliski istok nam je, na žalost, sve bliži.
Srbi žele da žive u jednoj državi. Švedskoj, recimo.
Razvili smo jedra. Još samo da nabavimo brod i more.
U početku beše Tito, a na kraju – Titanik.
Naša zemlja sve više liči na zajednicu. Prvobitnu.
Gledam šta se radi oko mene… Ništa se ne radi.
Evropo, ne možeš ti toliko da se ujediniš koliko mi možemo da se razjedinimo.
Bili smo zemlja čuda: sad smo samo čudo.
U pravu ste, mada bi logičnije bilo da ste u zatvoru.
Nije tragično što smo u blatu do guše,
već što smo iskaljali nove opanke.
Slepo smo ga sledili.
Kad smo otvorili oči – sledili smo se.
Čoveku su bile potrebne noge
sve dok nije izmišljen daljinski upravljač.
Nije istina da mi radimo jedni protiv drugih:
mi smo lenštine.
Vidimo mi da je to prst sudbine.
Videli bismo još bolje da nam ga niste gurnuli u oko.
Dilema: da li da obijem banku ili da osnujem stranku?!
Mi smo otvorena zemlja: nama su i lopovi na slobodi.
Čim nabavimo štake, izaći ćemo na svetsku pozornicu.
Svaki narod ima vođu kakvog je zaslužio.
Šta li smo mi Bogu zgrešili?
U zemlji u kojoj nadvlada životinjski nagon bajke postaju basne.
Mnogo je zabrljao:
ne gine mu zatvor ili – neka ambasada.
Bili smo pet vekova pod Turcima.
Pitajte ih kako su preživeli.
Počeću da štrajkujem čim nađem posao.
Pravi ljudi na prava mesta. Ali, gde naći tolike zatvore?!
