Čiji j naš jezik?

Piše: Biljana Kovačević

Bila sam mnogo puta na Petrovaradinskoj tvrđavi, i nikad za vreme Egzita. Ne idem cestama koje me ne privlače, valjda je tako sa svima, jednostavno ‒ ovaj festival nije po mojoj meri, pa ne bih pisala o njemu da nisam čula kako je pre nekoliko godina tamo upriličen razgovor o jednoj nefestivalskoj temi, a ona je predstavljena kao retka, nepopularna ili zabranjena. Čiji je naš jezik?

Organizator tribine očigledno je imao na umu sintagmu Snježane Kordić, lingviste iz Hrvatske, koja već neko vreme govori o ‒ takozvanom ‒ policentričnom jeziku: srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorskom i predlaže da se neprijatna situacija reši tako što će jezik svako nazvati kako želi, u skladu s tim gde živi, ne bi li se višedecenijske rasprave zavek rešile u korist svakog ili svih. Ova teza koja se morala čuti nadomak Novog Sada ‒ da nije važno kako se jezik zove, već ko njime govori ‒ podrazumeva sledeću premisu iz koje se formiraju logički zaključci: prvo nastane čovek, rodi se i poraste, a onda izabere kojim će jezikom govoriti, drugim rečima ‒ stariji je čovek od jezika kojim govori, njemu je nad jezikom dato preimućstvo, on jezik svojata kako želi, jer jezik je sredstvo komunikacije, pa u skladu s tim bira i njegovo ime. Atribut naš znači da jezik nije samo moj, već deo zajednice koja se njime služi, a kojoj i ja pripadam.

U ovakvom logičkom sistemu nema mesta zamerci. Naizgled. Pogotovo ako se pročita ko su bili sagovornici Snježane Kordić na Egzitu ‒ uglavnom javne ličnosti koje se sa njome slažu i koje su je, sasvim očekivano, podržale u izlaganjima, jer je jedina među pozvanima i kompetentna da o ovoj temi govori. Dakle, najavljena tribina o delikatnom jezičkom pitanju bila je parada istomišljenika koji su pored bučnih bina ‒ svako na svoj način ‒ uzvikivali, pretpostavljam, kako nije važno kako se zove jezik kojim govorimo, važno je ko smo ‒ mi.

Međutim, organizator ovog skupa nije pozvao lingviste drugih orijentacija zato što bi oni svojom pričom egzitovski koncept preinačili ili bar ne bi dozvolili da se čuje samo jedan glas. Drugi i drugačiji glas bi rekao ono što je odavno utvrđeno: čoveku je biološki dato da ovlada nekim jezikom, a kojim će, zavisi od kulturne sredine u kojoj se nalazi. Zbog toga ‒ takva je kulturna sredina starija od pojedinca koji se u njoj rađa i ona diktira njegov jezički put. Čovek može jezičku sredinu da menja, da se seli i ovlada drugim jezicima, što je izraz njegove slobodne volje, ali ne može da utiče na menjanje jezičke sredine, jer bi to značilo da remeti njene utvrđene norme koje omogućavaju da ona kao takva ‒ postoji.

Nazvati jezik novim imenom znači podariti mu novi identitet, jer čemu onda promena imena, ako sve ostaje isto? Ako se pak menja identitet bilo čega ‒ ovde jezika ‒ izvesno je kako s njime neko ima problem, ili mu smeta što kao takav postoji. Biva jasno da je sintagma naš jezik, izvajana nežno i dobronamerno, proizvod jednog drugog inženjeringa čiji je zadatak da politički dekomponovani jezik ‒ srpski jezik ‒ politički neutrališe, kako bi on bio, tako preuređen, manje bolan za one koji njime govore. Pretpostavka je, dakle, da se politički i ideološki problemi između naših naroda mogu rešiti definisanjem novog jezika iz kojeg će se odstraniti svi identitetski ili lični viškovi, a koji će poslužiti pomirenju suprotstavljenih strana.

Naš jezik ‒ ko pažljivo čita ‒ veoma podseća na jugoslovensku ideju, u kojoj su južnoslovenski narodi bili ujedinjeni kako bi svaki ostvario svoja prava, ne ugrožavajući druge. Ipak, da nam neko ovih dana prvi put o Jugoslaviji pripoveda, mogli bismo mu i poverovati. No kako znamo krvavi epilog, čini mi se da ova jezička ideja nalikuje toj ‒ u novoj jezičkoj zajednici svako će biti uvažen, kako bi konačno iz nje bio isključen onaj kojem ona ‒ po genealogiji ‒ najviše pripada.

Na kraju se nadam da su se na Egzitu te godine bolje čuli muzičari. Ozbiljnim lingvističkim raspravama ‒ ako za njima i ima potrebe ‒ tamo nije mesto.