Da li je Đilasova kritika ubila Isidoru Sekulić?
Piše: Donko Rakočević
Mnogi su voljeli Njegoša, ali niko kao Isidora Sekulić. I ne samo da je voljela Njegoša, voljela je i Crnu Goru, njen narod, a posebno Cetinje kome je posvetila stotinak stranica u „Knjizi o Njegošu“.
Mnogi književni kritičari imali su samo riječi hvale za pomenutu knjigu, ali komunistički cenzor Milovan Đilas je negativno kritikovao njenu knjigu, što je Isidoru toliko pogodilo da je odlučila da spali za štampu pripremljenu drugu knjigu o Njegošu, posle čega je pala u očaj iz koga se nikad nije izvukla.
„Jednog jutra, zove me Isidora Sekulić, s molbom da celi sutrašnji dan provedem s njom“, prisjećala se Leposava Bela Pavlović, čuvena slikarka i profesor Beogradskog univerziteta, u svom poslednjem intervjuu, 2004. godine.
Otišla je u devet uveče kod Isidore na Topčider. Isidora joj je rekla da je završila svoju drugu knjigu o Njegošu, ali i da je pročitala kritiku Milovana Đilasa o prvoj knjizi.
„E, kad je tako kako kaže ovaj velmož, ne vredi više ni raditi ni živeti. Spaliću ovaj nastavak ‘Duboke odanosti Njegošu’“ – rekla joj je Isidora.
Ipak, htjela je da neko čuje šta misli. Uzela je svoje naočare, i jasnim glasom počela da čita. Posle toga je napravila lomaču od svog rukopisa. Potom se obratila Leposavi:
„Uzmite svoje stvari i idite. Nećemo se više videti, osećam to. Mnogo sam vas volela.“
Te noću, susjedi su je zatekli zgrčenu na podu, ispred kaljave peći u koju je ubacivala stranice svoje druge knjige o Njegošu. Ležeći na krevetu, buncala je.
„Putovaćemo dragi moj, znam da ćemo putovati Otići ćemo dalje od svih. Zvezde će nam osvetljavati put. Poznaješ ti dobro zvezdane staze. Radujem se tome…. Putovaćemo dugo, dugo…“
Posle nekoliko dana je umrla.
Na njenom pisaćem stolu nađeno je samo jedno pismo. Pismo je ispunjeno sjećanjima na dane mladosti. To poetsko pismo, sa puno topline, napisao je Milan Kašanin, 31. marta 1958. godine.
Isidora je pred smrt mnoga pisma spalila, ali ovo je ostalo na stolu.
Isidora je putovala, obilazila muzeje, izložbe, slušala koncerte, ali to nije bio cilj njenog putovanja. Sva svoja krstarenja po Evropi ona preduzima da bi se uvjerila kako čovjek sve živi, strada i ipak se održava i biva nekad veliki, uprkos nesrećama koje ga ruše i nose. Ona je pratila smisao sveg postojanja i smisao ljudskog življenja da bi uopšte, sama, mogla živjeti.
Voljela je ljude, i svoj srpski narod, a iznad svih, i iznad svega – Njegoša.
Tekst preuzet sa Fejsbuka
