Da li je to Kina Srbima uvela vize?

Zvanični Peking, simbol čeličnog prijateljstva sa srpskom državom i narodom, uveo je nenadano graničnu kontrolu i takse za ulazak Srba

Piše: Marko Lopušina

-Ne možete da uđete u Kinu ako nemate njihovu vizu. Ona se izdaje „on lajn“ kada popunite obavezni formular u koji ubacujete tražene lične podatake.

-Odkud sad to. Pregledao sam arhivu, kupio avionsku kartu, rezervisao hotel i niko mi nije rekao da moram da ima kinesku ulaznu vizu? – pitao sam totalno iznenađen svoju sagovornicu na aerodromu „Nikola Tesla“ u Beogradu.

-Viza je uvedena nedavno i naša javnost nije dobro obaveštena o tome – kratko mi je objasnila službenica Aerodroma „Nikola Tesla“ dok sam u vadio kartu za ulazak u avion kompanije „Katar er“ za Peking.

Uhvatila me je panika, jer sam saznao dva sata pre poletanja za Peking preko Dohe, da moram da popunjavam vizni formular svojim ličnim podacima i da platim vizu za ulazak u Kinu. Zvao sam telefonom Ambasadu Kine u Beogradu, ali mi je dežurna kineska konzulka na srpskom rekla:

-Viza je nedavno uvedena i ona nije u našoj nadležnosti. Vizu ne morata sada u Beogradu da vadite. Možete je dobiti na aerodromu kada sletite u Peking – reče i spusti mi slušalicu.

Pomislio sam da je čelično prijatejstvo Srbije i Kine napuklo, čim nama Srbima zvanični Peking traži da popunjavamo kineski formular sa svojim ličnim podacima, da bi nas srpske prijatelje Vlada Kine prooveravala i razmišljala da li da nas pusti ili ne da uđemo kao tuirsti u njihovu ogromnu zemlju.

Sto dolara Kinezima

Obratio sam se AI i veštačka intlegencija mi je saopštila da Kina izdaje ulazne vize strancima za 20 američkih dolara u roku od tri dana i za 50 američkih dolara odmah. Platili smo 100 američkih dolara ulazak u prijateljsku Kinu. Naša čelična prijateljica Vlada Kine skinula je preko svoje Ambasade u Srbiji odgovornost za uvođenje viza prijateljima Srbima i svu odgovornost prebacila na kinesku graničnu policiju.

Kada smo platili nas dvoje 100 dolaa odmah smo dobili ulaznu vizu za Kinu. Na kineski aerodromu Danksing iz Dohe stigli smo sa katarskim avionom. Dovezao je više od 300 putnika, većinom Kineza. Među njima bilo je desetak stranaca i nas dvoje čeličnih kineskih prijatelja iz Srbije. Granični policajac nas je pogledao letimice, video je vizu u našem mobilnom telefonu i propustio nas da prođemo graničnu kontrolu, da nas potom fotografiše granična policija i uđemo u Kinu.

U Pekingu smo boravili 12 dana. Odseli smo u hotelu u centru grada, blizu glavne trgovačke Wangfujing avenije, prepune stranih robnih kuća, kineskih prodavnica, restorana, hotela i banaka. Ali i prepune kineskim policajcima, javnim i tajnim. Prvi sede u staklenim kućicama kao osmatračnicama na narod i goste. A drugi se prave nevidljivi, iako tiho šetkaju. Kako smo izgledom nas dvoje iz Srbije privlačili pažnju Kineza i ćutke otkrivali da smo stranci, tako su nam se obraćali obični Kinezi, građani, ali i Kinezi muvatori i ulični prevaranti, tako i policajci. Za 12 dana boravka legitimisani smo i fotografisami šest puta.

Zabranjeni prostori

To se prvo dogodilo kada smo šetajući krenuli da posetimo i vidimo čuveni Trg Tianmen, na kome su se dešavale kineske revolucije i na kome je sedište Vlade Kine, parlamenta Kine, Zabranjenog istorijskog grada sa kineskim ministarstvima. Ovaj prostor je ograđen metalnim preprekama, policijskim rentgenima i propustima, kao i uniformisanim stražarima.

Pristojna mlada policajka nam je na engleskom objasnila da ne možemo kao privatno lice da uđemo na trg i da nam je potreban državni vodič. Objasnili smo joj da imamo vodiča i zakazanu turu sutradan, ali da smo došli da vidimo gde je Kuća čaja, mesto okupljanja turista i vodiča. Nije ga bilo na turističkoj karti , ni na GSP planu grada Pekinga.

-Kuća čaja je blizu, ali ne možete tamo – odgovorila nam je policajka i vratila pasoše koje je kopirala.

Ovakva situacija se ponovila i kada smo pešice stigli do parka i do ulaza u Zabranjeni grad. Vladu Kine čuvali su obični pozornici, ali i policajci ispod suncobrana, pa i vojnici, koji su mahali da ih ne fotografišemo. Ova dva istorijska mesta smo posetili narednih dana uz pomoć državnog vodiča.

Imali smo i posebnu turu za Kineski zid, koji je udaljen 70 km od Pekinga, opet uz stroge mere kontrole ovog zabranjenog prostora za strance. Ta kontrola je bila mekana. Mislim da se kontrola na Kineskom zidu više odnosila na neuslovnost ovog svetskog zdanja, jer to je jedan tesan granični bedem, nago li zbog potreba državne bezbednosti Kine.

        Slobodno za penzionere

Doduše, ostala četiri gradska velika parka i Letnju palatu posetili smo besplatno i slobodno kao starci, jer imamo preko 70 godina. Iskoristili smo to kinesko pravilo za građane i strance da posetimo i šetamo kroz ogroman park Zabranjenog grada. U parku je bilo malo stranaca, jako mnogo Kineza iz neke do 34 provincije, koje država dovodi da posete prestonicu. Stariji Kinezi su nas zapitkivali o Titu, Jugoslaviji i Mao Cesungu, a mlađi o Novaku i Jokiću.

U parku je bilo mnogo divnih Kineskinja u narodnim nošnjama i mladenaca, koji se fotografišu za gradske javne panoe i za prodaju slika sa lepim licima i osmesima mladih Kineza i Kineskinja.

Vreme u Pekingu je bilo sunčano i toplo. Primetio sam da Kineskinje ne vole sunce, da pokrivaju lice posebno napravljanim maskama ili američkim kačketima. Zašto?

-Kineskinje pokrivaju lice, ruke, telo da ne pocrne, jer žele da sačuvaju svoj beli ten. Belo lice je u Kini odraz čistote tela i duše, simbol kineske tradicije javnog pokazivanja i odraz ljudske lepote, koja je važan deo kutlurne baštine Kineza – rekla mi je Hou Hong, mlada prodavačica čaja, koja nije bila pokrivena.

                 Uznemirujuće upozorenje

Osam dana kasnije od vremena našeg legalnog ulaska sa vizom u Kinu, u mobilnom telefonu nam se pojavilao upozorenje Grada Pekinga i policije da moja supruga mora da reši svoj boravišni status. Upozorenje je stiglo preko njene imejl adrese na mandarinskom znakovnom jeziku i na engleskom. Ličilo je na policijsku pretnju – da ako se ne prijavi za 30 dana da će biti uhapšena.

Potražili smo pomoć na Recepciji našeg hotela u Pekingu, kako bismo registrovali ovaj slučaj i kako bismo dobili zvanično objašnjenje. Hotel je državna firma i njegovi službanici su državni činovnicia. Prvo smo ih pitali da li su oni policiji i gradskoj vladi Pekinga dali imejl adresu moje supruge, jer smo se prilikom rezervacije hotela dopsivali preko Bukinga imejlom.

-Ne, nismo mi dali vaš imejl. Policija ga je uzela sa formulara koji ste popunili da biste dobili ulazak u Kinu – rečeno nam je krakto.

I pojašnjeno:

– Ne brinite, ovo je cirkularno pismo Vlade grada Pekinga strancima o pravima stranih godtiju i imigranata. Hvala što ste nam ga pokazali. Nemate razloge za brigu i nemate nikavu obavezu prema gradu Pekingu i državi Kini. Ne bojte se kineksi policajci ne nose pištolje – rekao nam je šef Recepcije našeg hotela.

Nije nas smirio, jer smo samo dan ranije na velikoj trgovačkoj Wangfujing aveniji, blizu hotela bili legitimisani od državnog policajca, verovatno iz tajne službe Kine. Pregledao nam je pasoše. Ispitivao nas je. Bio je ljubazan ali strog.

Što je našim čeličnim prijateljima Kinezima to sve bilo potrebno kada smo već bili registrovani na granici prilikom ulaza, pa u hotelu prilikom dolaska, pa prilikom kupovine turističkih tura. Kine jeste komunistička zemlja sa kapitalističkim sistemom, ali se u svakoj prilici taj komunizam pokazuje kao treniranje strogoće, dok se kapitalizam vidi na skupim stranim robnim kućama, skupim automobilima i novim simbolim Kine – ogromnim džipovma na struju.

Dok smo šetali po Pekingu obraćali su nam se nepoznati mladi ljudi da nam budu privatni vodiči:

-Ja sam nastvnica. Želim da vas pozovem na izložbu mojih slika!

-Hvala, hvala !

Jedna Kneskinja nam je nudila da kupimo od nje ručni pozlaženi sat. Pokazao sam joj svoj sat i rekao:

-Ovaj kineski sat sam kupio u Beogradu za 5 dolara!

Takav razgovor smo morali da vodimo više puta, jer su neki taksisti hteli da nas obmane. I naplate više vožnju, koja je u Pekingu, inače, jako jeftina. Pored državnog i Ubedr (Didi) taksija, u kineskoj prestonici koja ima 30.000 taksija, ima i lažnih i divljih.

Peking je poredivan, liči na Njuork, a Kinezi su fin narod. Uvođenjem viza za strane posetioce Kina samo radi svoj posao, a da građene Srbije nije o tome javno informisala.

Naslovna fotografija: Autor ovog putopisa i čuvar Zabranjenog grada pod suncobranom