Guslarske laži o Kosovu i Vučićima

Piše: Dušan Marić

U jesen 2015. godine otišao ja u Radovanje, na krsnu slavu kod jednog prijatelja. Tamo gde smo sekirom sredili najboljeg među nama, Karađorđa. Junački, na spavanju. Među kršnjacima je bio i iguman iz jednog manastira. Čaša po čaša i deseterački se dohvatismo politike i Kosova.

Iguman nam, u poverenju, zavetnim tonom, saopšti da će na proleće početi rat na Kosovu i Metohiji. Uz pomoć Putina i njegovih 10.000 tenkova, koji samo što nisu krenuli negde sa Urala, očas ćemo poraziti NATO a milion i kusur Albanaca proterati preko Prokletija.

Već sedam godina idem na istu slavu i slušam isto igumanovu priču kako će na proleće početi rat na Kosovu. Što je najgore, sve ove godine istu priču gusla i bar pola gostiju koji su prisustvovali onoj prvoj slavi 2015. godine. Ali rat na Kosovu nikako da počne, Putinovi tenkovi se nešto zaglavili kod Harkova i Hersona, ne mogu da odmaknu ni 20 km od Donjecka, a umesto Albanaca koji zamiču na jug preko Prokletija, Srbi zamiču na sever preko Ibra.

E isto tako deset godina, svakog bogovetnog dana, bar nekoliko puta čujem ili pročitam kako će Vučić priznati Kosovo. Gotova stvar. Uzalud mučenik ponavlja da mu to ne pada na pamet, uzalud je u međuvremenu javnom i tajnom diplomatijom uspeo da napravi neverovatan podvig (ravan pobedi Čukaričkog nad Realom u Madridu) i ubedi vlade 20 država da povuku priznanje prištinske države, pomenutoj guslarskoj bolesti nema leka.

Još od 2016. godine pojedine novinarske narikače objavljuju kako je Vučić teško bolestan i kako mu nije ostalo više od nekoliko meseci života. A on sve ove godine i dalje svakog dana radi udarnički kao Alija Sirotanović. I trči s jednog na drugi kraj Srbije više nego što je najveća radilica u istoriji Partizana Nikica Klinčarski trčao sa jednog na drugi dio terena na stadionu JNA.

Isti ti, u istim novinama, često i u istim tekstovima u kojima Vučića sahranjuju, ekskluzivno najavljuju kako će Vučić pobeći iz Srbije. Za mesec dana. U jednom tekstu će pobeći na  ogromne latifundije koje je kupio u Čileu. U drugom ide u Ujedinjene Arapske Emirate. U četvrtom će u Venecuelu, Iran, Rusiju…Više puta je preseljavan i u SAD, jer pobogu, on je od početka čovek Vašingtona koji je doveden na vlast u Beogradu da izda već izdano Kosovo i da onda ide da se brčka u Majamiju i troši milijarde koje je navodno opljačkao od građana Srbije.

U jednom tekstu istog autora, urednika sedmičnog tabloida, to je 10 milijardi dolara, u drugom 20 a u trećem tekstu 50 milijardi dolara. Pa kako kojem čitaocu odgovara.

Svojevremeno je bila moda da u svakom dobrom restoranu u Srbiji radi „bivši Titov kuvar“. Već deset godina moda je da se svaki dobar restoran u Srbiji proglašava za vlasništvo Andreja Vučića. I svaka uspešna kompanija pride.

Koliko je tračarenje „iz pouzdanih izvora“ otišlo daleko svedoči sledeći primer. Sedim proletos sa svojim prijateljima Dejanom Pavkovićem i Dejanom Pisarevićem, potpredsednikom JS,  u etno restoranu na Tari. Na putu za Sarajevo, Kupres i Bugojno, svratili na jagnjetinu. Na poziv vlasnika restorana, Pavkovićevog prijatelja. Posle dve-tri šljivovice, glasno hvalimo i jagnjetinu i restoran. U pola razgovora, prilazi nam gospodin od susednog stola i tihim glasom,  „u poverenju“, pita:

-Momci, znate li vi čiji je ovo restoran?

-Nemamo pojma.

-Andreja Vučića!

-Ma, je li to moguće – pravi se naivan vlasnik restorana.

-Sto posto. Rekli mi ljudi koji znaju.

I tako, ljudi mi rekli. Trla baba lan. Deset godina izmišljanja svega i svačega. I sve je dozvoljeno. Samo nek pobeđujemo ceo svet. Ili nek je  protiv predsednika države i njegovog brata. Izmišljanja rata, bolesti, aviona i kamiona. Ljudska mašta i papir ionako trpe sve. A pravosuđe nam je, bogu hvala, slobodno.

Pre tri dana je bila sveta Petka. Ponovo sam za sofrom u Radovanju  slušao mrtvo ozbiljnog igumana kako, zagrejan rujnim vinom iz podruma Radovanović, za proleće, „čim gora ozeleni“, najavljuje ljuti boj za Kosovo. U kojem ćemo se Albancima osvetiti za Miloša i Lazara.

Leka nema, ludilo neće prestati. Već zamišljam tamo neku 2089. godinu. Osvanuo lep i sunčan Đurđevdan, pa ja izašao da malo protegnem noge po rajskim stazama. Kad ono Tanjug javlja da je počeo rat na Kosovu. Posle nekoliko minuta zvoni mobilni. Iguman iz Radovanja.

-E, moj Mariću. Kažem ja tebi da će na proleće početi rat na Kosovu, a ti mi ne veruješ.