Како је Капор писао о мукама Американаца са српским изразима

Нико боље од легендарног Моме Капора није знао да дочара муке Американаца да разумеју српске изразе. Ево како је писао о томе:

Сироти наши преводиоци! Kолико ли је тек њима тешко када покушају да преведу непреводиво. Пише ми један из Америке:

Један други ме пита у писму, шта то значи да је малишан био „пљунути отац”? Kо му је и зашто испљувао тату? Да ли се код нас пљују очеви и којом приликом?

Са изразом „спава к´о заклан”, имао сам највише неприлика. Kако превести на цивилизовани језик, да неко тако добро и слатко спава, као да су га преклали? Да ли смо се кроз историју толико дуго клали да нам је покољ већ ушао у метафоричне снове?

Преводиоце занима још и то зашто су за нас толико удаљена баш „шпанска села“ (То су за мене шпанска села), кад има много удаљенијих, као што су, на пример, новозеландска или перуанска?

Добро је да се нису сетили да ме питају шта значи „растури га к´о Бугарин ћурку“ или због чега се неко „смеје к´о луд на брашно“? Шта има смешно у брашну? Да ли код вас у пекарама раде лудаци?

Ипак лакше ми је да одговорим на питање о речима и изразима него о стварима у овој земљи које ни ја, заиста, не умем да објасним.

Укратко, да се послужим речима једне новокомпоноване песме:

Не плачи ми на кућноме прагу, да ми врата не повуку влагу…