Njino prođe, a mi pretekosmo

Ovo je priča o Vojislavu Milovanoviću koju je potpisniku ovih redova ispričala njegova sestra monahinja Julija 

Piše: Nemanja Dević, istoričar

Zapiši i ti ili zapamti, ideš po tim arhivama, pa možda negde nađeš i njegovo ime, priča mi sestra o svom bratu, upokojenom 1945.

Sada ima godina toliko da bi mu, onda kada je nastradao, mogla biti baka. Monahinja Julija, rođena 1936, najstarija je u manastirskom estrinstvu.

“Godine su mnoge a leđa nejaka“, ali je urođena bistrina nepomućena, uz svu mudrost stečenu za bezmalo 70 godina života u manastiru.

“Ja nisam učila školu“, govori uz osmeh, svesna da je njena pismenost neuporedivo veća u odnosu na našu potvrđenu diplomama u kožnim svitcima.

Dugo se znamo, ali ovu porodičnu priču priča mi prvi put, o Vaskrsu. Možda slučajno, a možda i zato jer su porodice “narodnih neprijatelja“ naučene da o svojim tragedijama ćute, da ne prizovu još veće nevolje. I tako je trajalo decenijama. Njen brat se zvao Vojislav Milovanović i poticao je iz jednog sela kod Osečine. Porodica je bila brojna, čini mi se da je u njoj poteklo bar šestoro dece. Bio je mlad u ratno vreme, ali su 1944. njegovi drugovi došli da ga upozore da bi možda trebalo da se skloni pred komunistima.

Gladovao da bi postio

“A on je bio vernik, bio je hrišćanin, kad je pošao rekli su mi da je pravio neke krstiće od drveta i poneo ih je sa sobom. Otišli su nekud u Bosnu, pred komunistima. On je teško hodao, imao je problema sa nogama. I kažu oni što su bili sa njime da je slabo jeo, čak su ga i nudili kad bi bilo nekog mesa, a on nije hteo da jede.“

Zato što je bio post?

“Pa zato što je bio post, dabome. Do kraja je ostao takav.

Pokojni otac je išao te ga je našao u jednom mestu tamo u Bosni i kazao mu je da beži, ali on mu je kazao:

‘Tata, ja to ne mogu’. Ja se njega slabo sećam jer sam bila mala kad je otišao, ali brat mi je pričao da je on bio miran i da je bio najbolji od sve dece. I takav je on i poginuo. Nije mogao on mnogo kroz te bosanske planine. A znali su da im je pouzdan i da on neće da izneveri, pa su mu dali da nosi jedan kofer sa arhivom. Eh, kako li se namučio dok nije izdahnuo“, i sad uzdiše starica u crnoj rizi.

Brat se dugo vodio kao nestao. Nikad nije došla vest o vremenu i mestu njegove pogibije. Kao ni za 15.000 drugih Čičinih vojnika, koji su nestali u Bosanskoj golgoti – od borbi sa partizanima i ustašama, od iznemoglosti i tifusa, do masovne pogibije i streljanja po zarobljavanju na Zelengori u maju 1945. Dugo su ih u zavičaju porodice čekale da se pojave na kapiji, i da zagrle majke koje za njima nikad nisu obukle crninu. Udba je, suprotno, puštala priče da su oni izbegli u inostranstvo, da su viđeni ili u Trstu ili u Londonu ili u Americi, i da za svoje više ne mare.

U porodici Milovanović isto tako se prvih godina verovalo da je mladi Vojislav možda preživeo rat, ali je nada s vremenom počela da se gasi. Majka je prva počela da nagovara oca da pokojnom sinu treba da spreme daću. Otac je dugo odbijao, ali je na kraju i on pristao. I pošto su mu prvi put odslužili parastos i zapalili sveću za dušu, mladi Vojislav se iste noći pojavio majci u snu, i samo joj, pre nego što će opet iščeznuti, kazao:

Majci se javio u snu

“Jao, mama!“

Od završetka Drugog svetskog rata prolazi osam decenija i gotovo da više nema svedoka koji su, bar iz druge ruke, proživeli i čuli ponešto o ratnim događajima. To ostvara prostor za razne interpretacije, a u ovom slučaju za negiranje ili relativizovanje žrtava komunizma. Retko će se u literaturi naći slika o mladiću koji umire od gladi ali ne krši pravila posta, ili koji put golgote odlazi sa drvenim krstićima, koje usput deli saborcima, a potom verovatno mnoštvo njih zadržava u ruci i u momentima izdahnuća…

Njihove bližnje niko nije snimao, retko ko je o njima i pisao, ili čak pitao. Ali zato nam ostaje obaveza da zabeležimo bar pokoju crticu o hiljadama i hiljadama neznanih junaka.

Mati Julija za kraj priča o tome kako se situacija promenila u njenom kraju.

“One stare komunjare su izumrle, a njihova deca sad dolaze kod nas u crkvu. Ima dece dobre, koja nam deklamuju za Svetog Savu, a njihovi dedovi nisu hteli da čuju za Svetog Savu. Slava Bogu“, govori smireno i sa osmehom koji se ne skida sa usana.

Podseti me to na priču Nedića iz Lelića, takođe mnogostradalne porodice pod komunističkim režimom. Dugo su nam domaćini, u poseti pre nekoliko godina, govorili o stradanju njihovih očeva, stričeva i dedova. A onda je jedan od njih, dok mu se brk nasmejao u levo, izgovorio rečenicu koja bi mogla da bude naslov dokumentarnog filma:

“Njino prođe, a mi pretekosmo.“

Tekst preuzet sa Fejsbujka