Panić je rođen 20. decembra 1929. u Beogradu, a u svojoj biografiji je navodio da se borio protiv nacističkih okupatora, ali i da je sam, pedesetih godina, uspešno organizovao bekstvo svoje porodice iz komunističke Jugoslavije u SAD gde je stvorio farmaceutski konglomerat u okrugu Orindž u jugozapadnom delu Kalifornije. Tada je nastao ICN Pharmaceuticals, koji će kasnije postati Valeant Pharmaceuticals, a na kraju Bausch Health.
Odlazak najpoznatijeg Srbina u dijaspori
26. септембар 2026. · Zdravko Elez
In Memoriam – Milan Panić (1929 – 2026)
Američki biznismen srpskog porekla Milan Panić preminuo je u 97. godini, objavljeno je na memorijalnoj stranici njemu posvećenoj.
Pamtimo ga kao premijera SR Jugoslavije koji je tu dužnost obavljao od jula 1992. godine do februara 1993. U tom periodu se takođe, kao nezavisni kandidat kog je podržao DEPOS, upušta u izbornu trku protiv Slobodana Miloševića na izborima za predsednika Srbije i osvaja 32 odsto glasova, ali ne uspeva da pobedi. Ipak, ubrzo se vraća svom biznisu u SAD, ali neretko javno kritikuje Miloševića i suprotstavlja se njegovim stavovima.
Iako uspešan biznismen u SAD, na poziv Dobrice Ćosića, književnika i tadašnjeg predsednika SRJ, vratio se u zemlju u kojoj je rođen i prihvatio funkciju premijera. Ali to nije prvi njego upliv u politiku. LA tajms je pisao da je velikodušno poklanjao svoje vreme i novac brojnim američkim političarima – guvernerima, senatorima, pa čak i predsedniku Džimiju Karteru.
„Želim da u zemlju svog rođenja i mladosti donesem demokratiju američkog tipa i tržišnu ekonomiju“, izjavio je te 1992. godine za američke medije. Na ekonomskom planu sprovodiću ubrzanu politiku privatizacije, rekao je za Los Angeles Times Syndicate.
Upitan ko treba da snosi krivicu za ubijanja na Balkanu, odgovorio je tada:
„Nema nikakve sumnje da krivicu snose svi. Najvažnije je da ljudi tamo prestanu da pucaju jedni na druge. Ekstremiste koji ne žele da prestanu da pucaju treba strpati u zatvor, bez obzira na to da li su Srbi, muslimani ili Hrvati.“
Zalagao se za mir na Balkanu, a imao je i fondaciju koja se bavila humanitarnim radom, stipendiranjem u oblasti medicine i obrazovanja, bio je često sponzor kulturnih manifestacija.
Političari treba da budu ljudi koji mogu da naprave bolju ekonomsku zemlju, govorio je Panić. Takođe je rekao da je u Srbijji više izgubio „nego Karađorđevići“.
„Ja sam još u biznisu što znači da to što sam izgubio nije toliko važno. Važno je da više dobijaš nego gubiš“. Smatrao je, osvrćući se na prethodne decenije, da nisu bili u pitanju „pogrešni ljudi“, već pogrešan sistem. I da u Srbiji budućnost bolje izgleda nego prošlost.
Kao dečak otišao u partiazne
Biografski materijali koje je LA tajmsu dostavio Panić navode da je imao samo tri godine kada mu je otac umro. Kao dečak je tokom tridesetih godina u Beogradu uzgajao povrće kako bi pomogao u izdržavanju majke i dve sestre.
„Budio sam se dok je još bio mrak i sedeo na stepenicama ispred kuće“, ispričao je jednom novinaru i dodao: „Majka bi izašla i pitala me: ‘Šta radiš?’ Rekao bih joj da čekam da izađe sunce kako bih mogao da krenem na posao.“
Do 1944. godine, Panić se pridružio grupi gerilaca pod vođstvom Josipa Broza Tita kako bi proterali nemačke snage koje su izvršile invaziju tri godine ranije. Panić je imao samo 14 godina.
Posle Drugog svetskog rata, Panić je upisao Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu, a kasnije se prebacio na biohemiju. Slobodno vreme provodio baveći se biciklizmom. Na kraju je postao šampion Jugoslavije, a bio je i deo jugoslovenskog olimpijskog tima.
Prebegao tokom jednog putovanja sa ekipom 1955. godine, u Austriju, pa je zatim dobio azil u Zapadnoj Nemačkoj. S njim je bila supruga Jelica. Porodica Panić stigla je u Sjedinjene Države 1956. godine, noseći dva kofera i 20 dolara, navodi se.
Krajem pedesetih radio je kao istraživački asistent na odseku za hemiju Univerziteta Južne Kalifornije (USC), pre nego što je 1960. pokrenuo ICN „sa 200 dolara i jednom mašinom za pranje veša“.
ICN pokrenuo 1960. sa 200 dolara
Panić je na ulazu u sedište ICN-a postavio svoj omiljeni citat: „Ko ima zdravlje, ima nadu, a ko ima nadu, ima sve“, navodi LA tajms.
Osim što je od ICN napravio kompaniju koja je poslovala u brojnim zemljama, prema pisanju ovog medija, konglomerat se našao u središtu kontroverze – velikim delom zbog Panićevih preuranjenih tvrdnji početkom 1987. godine da je jedan od lekova kompanije, ribavirin, efikasan u lečenju AIDS-a. Te godine Panić je čelnika američke Uprave za hranu i lekove (FDA) nazvao „idiotom od komesara“ i rekao da ga federalne agencije progone.
„Tokom svih svojih zrelih godina pokušavao sam da pronađem lekove koji će pomoći ljudima“, rekao je za Tajms u intervjuu objavljenom te godine. „Razapinju me, a ja ne mogu da verujem… Sve što mogu da kažem jeste: ‘Bože, oprosti im, jer ne znaju šta čine.’“
Komisija za hartije od vrednosti (SEC) tužila je Panića 1991. u slučaju prevare sa hartijama od vrednosti, tvrdeći da je svesno obmanjivao javnost u vezi sa ribavirinom. Tri godine ranije, federalna velika porota započela je istragu povodom navoda da je ICN nezakonito nudio ribavirin na prodaju kao lek za AIDS bez odobrenja vlasti.
Panić i ICN brzo su postigli nagodbu u postupku koji je pokrenuo SEC – ne priznajući niti negirajući da su počinili bilo kakav prekršaj – potpisivanjem sporazuma kojim su se obavezali da ubuduće neće kršiti propise o hartijama od vrednosti. Krivična istraga obustavljena je 1991. u zamenu za građansku nagodbu od 600.000 dolara, iako ni kompanija ni Panić nisu priznali bilo kakvu krivicu, navodi LA tajms. Deo obolelih od AIDS-a osećao se tada prevarenim, deo ga je ipak doživljavao kao heroja zato što se borio da im ribavirin bude dostupan, dodaje se u tekstu.
Related
Još sa portala
