Pisao Titu, teško ga optužio, a evo šta mu se desilo

Petar Milatović Ostroški, srpski pisac, pesnik, satiričar, publicista, koji od 1983. godina radi i stvara u Beču, poznat je po svojim britkim mislima o oholosti svetskih moćnika, odnosu Srba prema otadžbini, izazovima iseljeništva, nacionalnim izdajama, nesposobnim vladama i još mnogo čemu.

U svežem sećanju srpskoj, pa i svetskoj javnosti su njegovi vatreni govori na srpskom i nemačkom jeziku ispred austrijskog parlamenta u Beču, američke ambasade, sedištsa Oebsa, zatim u Njujorku, Vašingtonu, Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, Švajcarskoj, širom  daleke Australije… Ukupno je održao 1300 govora od 1990. do 2006. godine o nepravdi prema srpskom narodu.

Objavio je više od 50 knjiga, a poslednjih godina intezivno se bavi istraživanjem o srpskom nacionalnom blagu, koje se nalazi u bečkim arhivima i bibliotekama o čemu je nedavno štampao kapitalno delo. Oduvek je bio budni hroničar našeg usnulog društva, a prvi put na sebe je skrenuo pažnju 1970. godine hrabrim i za to vreme suludim potezom da se direktnim pismom obrati neprikosnovenom i nedodirljivom vođi jugoslovenjsnkih naroda Josipu Berozu Titu, u kome ga najdriektnije optužuje za smrt svoje porodice.

Došli smo do ovog pisma i čitajući ga zapitali se kako je Petar Milatović Ostroški ostao živ posle onoga što je u njemu izrekao. Zato smo ga kontaktirali i pitali da li zna da li je pismo došlo do Broza i da li je zbog toga imao problema?

-Nisam imao problema, naprotiv, mogu da kažem da je urodilo plodom. Posle nekog vremena dobio sam odgovor iz Brozovog kabineta koji je potpisao general Vuletić. U njemu piše: „Poštovani Milatoviću, Dobili smo vaše pismo koje ste uputili predsedniku SFRJ, upoznali ga sa sadržinom i po njegovom savetu poslali smo pismo predsedniku opštine Danilovgrad Veselinu Đuranoviću da vaš problem reši i o tome da nas o tome neposredno obavesti. Načelnik kabineta J. B. T., Vuletić, general“. Verovali ili ne posle nedelju dana dobio sam posao – kaže Milatovć za portal „Tamo Daleko“.

Komunisti su pod Titovom komandom počinili mnogo zla, ali u Vašem slučaju, reklo bi se da su postupili pametno i humano, kažemo našem sagovorniku.

-Taj komunistički režim je bio sto puta pametniji od ovih današnjih i to je sušta istina. Broz je tada bio svestan da mi je familija likvidirana po nalogu Moše Pijade i Milovana Đilasa, pa moja rukavica u lice ga je prinudila da bude „human“. Kasnije na dočeku Nove godine u Petrovcu na moru pitao je šta je sa onim mladim i popularnim pesnikom Milatovićem koji mi je pisao. Rekli su mu da sam iz familije na suprotnom taboru. Tada je rekao: Hrabar je, šteta što nije naš – ispričao nam je Petar Milatović Ostroški, čovek koji je ipak bio prinuđen da 1983. godine ode iz jugoslovenskog komunističkog raja.

Na vrhuncu tog poretka on je imao hrabrosti da ga nazove paklom. Svih ovih godina bori se za istinu o Srbiji i srpskom narodu zbog čega ga napadaju i o njemu bezočno lažu.

Evo šta je sve napisao u pismu Josipu Brozu Titu pre pola veka, tačnije 12. maja 1970. godine:

„Predsedniče SFRJ,

U ličnoj nemogućnosti da Vas drukčije oslovim obraćam Vam se kao predsedniku države.

Razlog mog obraćanja Vama je taj što sam iscrpeo sve niže instance, pa s obzirom da ste Vi alfa i omega u ovakvoj državi, logično je da se Vama obratim, što sada činim.

Potičem iz familije koju su Vaši poklisari zavili u crno 1941. godine. Naime, tada su mog dedu Petra Jovanova Milatovića, učitelja, ubili današnji prvoborci i narodni heroji: Vidoje-Keša Đurović, Miloš Pelević, Sreten Pelević, Neđeljko-Neđo Bogićević, Savo Savović, Marko Radonjić, Vojislav Đurović, Dušan Ivanović na pola noći iz zasede na kućnom pragu. Hrabro, nema šta! Kasnije su ubili Petrovu ženu Ljubicu, moju babu, opljačkali zlato iz kuće koja je u to vreme ličila na dvorac i za svaki slučaj ubili su nezgodne svedoke, moje stričeve Mrkoja i Vlastimira, posle čega su kuću opustošili i tek sutradan, na kamenom počijevalu iznad moje rodne kuće, glasno su kolektivno konstatovali da je ostao „još jedan Petrov sin Slobodan, još jedno buržujsko pašče koje treba umlatiti“! Čuvši te reči moj otac je tada otišao iz šipražja gde je bio skriven pravo kod Baja Stanišića u Viniće.

Sa Stanišićevom četom učestvovao je u oslobađanju Danilograda od italijanskog okupatora 13. jula 1841. godine i posle Ostroške tragedije 1942. godine moj otac se priključio jedinicama Pavla Đurišića sa kojim je proveo ceo ratni period do Pavlovog zarobljavanja na prevaru na Lijevče Polju i likvidacije u Jasenovcu, posle se čega je moj otac, sa jedinicom u kojoj se nalazio Mitropolit Joanikije, odstupio do Zidanog Mosta gde je uhapšen u maju 1945. godine i osuđen na trogodišnju robiju, jer je bio maloletan kad se priključio nacionalnim oslobodilačkim jedinicama sa kojima ste i Vi sarađivali do 2. novembra 1941. godine kada je odlučeno da se u jeku Drugog svetskog rata nametne građanski rat u Srbiji i Crnoj Gori; ali ne i u Sloveniji i Hrvatskoj.

(Da ovde zastanem: sa ovim pismom rizikujem da budem ubijen, ali u tom slučaju ću ući u istoriju kao pravednik koji se u nametnutom miru priključio svim nevinim pravednicima iz vremena nametnutog rata, a protiv mrtvih pravednika sutrašnja borba je uzaludna, ma koliko bila silna represija!)

Da nastavim dalje. Moj otac je posle zarobljavanja na Zidanom Mostu 1945. godine osuđen na trogodišnju robiju jer je bio maloletan kad se priključio nacionalnim odredima pod komandom Baja Stanišića i Pavla Đurišića. Posle odležane robije oženio se 1948. godine i ja sam rođen 2. novembra 1949. godine. Odmah posle rođenja otac me krstio u Manastiru u Ostrogu, odakle potiču svi moji Milatovići koji su znali da odbrane Ostrog od Turaka golim rukama! Posle krštenja sina u Ostrogu moj otac je uhapšen jer je navodno provocirao narodnu vlast.

Provodeći detinjstvo među pet hiljada dedinih knjiga (partizanima dedine knjige nisu bile interesantne kao dedino i pradedino zlato), mislio sam da će polazak u školu biti melem za moju dečaku dušu posle misteriznih smrti dva brata i sestre koji su u roku od samo 11 meseci iznenada umirala iako su pucali od zdravlja! Možda sam ja preživeo samo zato što sam bio najstariji i najokretniji i što sam redovno svežim prutićima ubijao svaku zmiju koju sam video u dvorištu, ali to nisu radili moja braća i sestra kad su zmije, u mom odsustvu, išle prema podmetnutim činijama sa mlekom u našem dvorištu.

Polazak u školu za mene je bilo oduševljenje i razočarenje istovremeno. Oduševljenje zato što sam na svako učiteljičino pitanje odgovarao i pre nego ga je ona postavila. Razočarenje sam doživeo 15. marta 1957. godine. Naime, tog prolećnog dana u školi „Milosav Koljenšić“ u Slapu na Zeti kod Danilovgrada držana je komemoracija i govornici su govorili kako je „umro najveći naš revolucionar“. Čuvši te reči glasno sam upitao: – Učiteljice, je li to umro Tito? – jer ja sam od svih izvan moje kuće slušao da ste upravo vi „najveći naš revolucionar“! Tada mi je u tom trenutku direktor škole rekao: – Ti si danas završio sa školom, neka sjutra dođe tvoj otac Slobo u školu! Dakle, isključen sam iz škole u prvom razredu osnovne škole 15. marta 1957. godine i kasnije sam saznao da niste Vi umrli nego da je umro Moša Pijade u Parizu.

Kasnije me otac upisao u drugu osnovnu školu i kasnije sam da bih dobio prelaznu ocenu morao, kao četnički sin, da pokažem znanje petičara. Prošao sam sve faze redovnog obrazovanja i posle srednjoškolskog nameravam da studiram. Međutim, da bih studirao moram da imam izvor prihoda. S obzirom na moje poreklo ne pada mi na pamet da uzalud tražim stipendiju, već hoću da radim i da se svojim radom dalje školujem.

Gde sam god konkurisao dobijao sam negativan odgovor. Za dve godine dobio sam 420 negativnih odgovora, a od tih 420 negativnih odgovora ravno 250 je obrazloženo tvrdnjom da sam „društveno-politički nepodoban“! Kao da sam ja birao u kakvoj ću familiji da se rodim: partizanskoj ili četničkoj!

Ovde se otvara krucijalno pitanje: Želi li se na ovaj način jedan mlad čovek pretvoriti u protivnika. Ja nemam nameru nikome da budem protivnik na bazi negativne destrukcije, ali u svako doba hoću svakome da budem rival na bazi pozitivističkih stremljenja, pa ako neko želi da me gurne u tabor protivnika na bazi negativističke destrukcije, ja ću morati da prihvatim nametnutu sudbinu.

Sada ste shvatili suštinu mog obraćanja Vama. Tražim radno mesto u svojoj struci u državi kako bih poštenim radom izdržavao sebe, finansirao svoje studiranje, zasnovao kasnije porodicu.

Ne tražim nikakvu milostinju ni od koga, niti mi dolikuje da bilo kada od bilo koga zatražim bilo kakvu milostinju. Tražim samo ono što mi Ustavu i Zakonu pripada, a to je pravo na rad. Dakle, gospodine predsedniče SFRJ, od Vas tražim da mi omogućite ustavno i zakonsko pravo da radim kad mi svi to pravo uskraćuju.

Na kraju, od mog skromnog džeparca, zarađenog na sezonskim privatnim poslovima po crnogorskom primorju, kupio sam sebi kovčeg i kompletnu pogrebnu opremu kako bi otac i majka imali u čemu da me sahrane u slučaju da budem ubijen posle ovog pisma koje samo Vama šaljem i nikome više, ali kopiju zadržavam u mojoj književnoj arhivi, pa u slučaju da nasilno umrem potomstva će znati ko je naručilac moje smrti, kao i što ja znam ko mi je pobio familiju 1941. godine.

Srdačan pozdrav,
Petar Milatović, od oca Slobodana i majke Desanke (rođene Radunović), selo Veleta, 81415 Slap na Zeti, Crna Gora

Danilovgrad, 12. maj 1970. godine

Autobiografija
Imao sam sreću i nesreću da se rodim 2. novembra 1949. godine u familiji koja je doživela stradanje 1941. godine, o čemu svedoče stravične činjenice u periodičnoj publikaciji „Pakao ili komunizam u Crnoj Gori“, čiji se originali čuvaju u Hilandaru i u njoj sam saznao imena ubica mog dede Petra (učitelja), babe Ljubice (domaćice) stričeva Mrkoja i Vlastimira koji su tada bili gimnazijalci, a u tom dokumentu, štampanom na Cetinju 1943. godine u štampariji „Obod“, nalaze se imena ubica moje familije: Sretena Pelevića, Neđeljka-Neđa Bogićevića, Sava Savovića, Marka Radonjića, Vojislava Đurovića, Dušana Ivanovića, koji su mučki, iz zasede, zverski ubili svoje komšije i nekadašnje hranioce. Nikada ni u snu nisam pomislio da se svetim zlopočiniocima, ali sam im uvek na javi poželeo da dugo žive u sramoti, kao što ih nikada nisam patološki mrzeo, kao oni mene, ali sam ih oduvek duboko prezirao!