Tamo Daleko
Portal za negovanje veza
rasejanja i otadžbine
|
Tajna istorija Srbije – Strogo poverljivo, dr Marko Lopušina
KULTURA · NAJNOVIJE VESTI

Prodata kuća Sime Matavulja

16. maj 2020. · Tamo daleko

Dvorište rodne kuća Sime Matavulja, znamenitog srpskog pisca iz Dalmacije i prvog predsednika Saveza književnika Srbije, u šibenskoj težačkoj četvrti Varoš ovih je dana zatrpano različitim otpadom ispod kojeg se moglo pronaći i neodređen broj ličnih pisama, ali i piščevih dnevničkih beleški.

Културни магазин: Симо Матавуљ, Милорад Митровић • Радио ~ Светигора ~Portalu Novosti.hr potvrdio to etnolog Jadran Kale, kazavši da je kuća, koju su potomci porodice Matavulj godinama prodavali, odnedavno i službeno dobila novog vlasnika, inače osobu iz Šibenika. Ovakvim scenarijem završava svaka ideja i dugogodišnje zalaganje našeg sugovornika po kojoj bi kuća uz pomoć Grada dobila višenamenski kreativni centar, ali i muzejski deo koji bi svedočio o istoriji grada jer je osamdesetih godina 19. veka u njoj započela pionirska industrijalizacija Šibenika – tačnije proizvodnja likera i narodnog veziva koju je pokrenula Simeona Šima Matavulj, piščeva majka. Ovde je prizvedena i čuvena šibenska kapa.

-Osim tih pisanih dokumenata koje nam je ustupio novi vlasnik, pronašao sam tek nešto tkanih uzoraka, očigledno vezanih u vreme  Matavuljevih. Vlasnik je pronašao još neke eksponate pa očekujem njegov poziv. Koleginica iz Arhiva pronašla je urbanističke nacrte vezane uz uređenje šibenske gimnazije i okoline jer je piščev brat Đuro Matavulj bio među inicijatorima izgradnje te obrazovne ustanove. Pronašla je i potvrdu autorskog honorara za pozorišno izvođenje ‘Bakonje fra Brne’ iz 1950-ih godina – rekao je Kale.

Sva dokumentacija koju tek čeka indeksiranje biće pohranjena u gradskom muzeju, gde je već odranije uspostavljen arhivski fond porodice Matavulj i gde su na legalan način, uz blagoslov tadašnjih vlasnika, ubrzo nakon Drugog svetskog rata sačuvani drugi predmeti iz piščeve kuće poput stilskog nameštaja. Sećanje na Simu Matavulja ipak bi moglo ostati na jednom od zidova kuća na kojem se nalazi spomen-ploča koja svedoči o piščevom rođenju. Za uređenje kuće bilo je zainteresovano i Srpsko narodno vijeće, ali je prodana privatnom vlasniku.

 

3 reagovanja na “Prodata kuća Sime Matavulja”

  1. Znači, Rimokatolička crkva je pravilno zaključila – Srbi katolici bi mogli uticati na Ruse i ruske državne i crkvene organe, da se obezbede pogodnosti za delovanje katoličkih sveštenika u Rusiji. Sa Srbima katolicima bi Rusi bili trpeljiviji, nego s katolicima iz drugih nacija. U okviru plana za angažovanje Srba katolika u Rusiji, u Vatikanu su znali, da se srpski narodni jezik prilično razlikuje od ruskog jezika, a da su starosrpski i staroruski (u Srednjem veku) bili mnogo bliži. U ovoj usporedbi, u Rimu su shvatili da se ruski savremeni jezik manje udaljio od svog srednjevekovnog oblika, dok se srpski značajno razvio, udaljivši se od srednjevekovnog starosrpskog. A da bi ruski vernici što lakše razumeli srpske katoličke sveštenike i druge katoličke posrednike, bilo je korisno da Srbi govore jezik koji će biti razumljiviji ruskom stanovništvu sedamnaestog, osamnaestog i devetnaestog stoleća. Zato je Vatikan nastojao, da se u srpskoj literaturi ovih stoleća koristi srednjevekovni srpski jezik (starosrpski, staroslovenski, crkvenoslovenski, crkvenosrpski – kako ga sve filolozi ne zovu), jer je bliži ruskom od onoga kojim je srpski narod govorio. Naravno, ovu jedva primetnu latinsku podvalu, srpski intelektualci nisu uočili, pa su prihvatali ovaj predlog. Činilo im se, da je to nacionalni interes, jer je koristilo da Rusi i Srbi govore istovetan jezik, ili dva jezika s neznatnom međusobnom razlikom. To bi moglo da dovede do zaključka – da su Rusi i Srbi pripadnici iste nacije i da su obavezni da se zajednički bore za oslobađanje srpskih zemalja u Turskoj, Mletačkoj Republici i Austriji.
    Srbi, kao i obično, nisu prozreli namere Vatikana – da će mu biti poluga za širenje katoličke vere u Rusiji.
    Najpoznatiji Srbin katolik – s ulogom širenja katolicizma u Rusiji je Đurađ (Juraj) Križanić Srbljanin iz sedamnaestog stoleća (1618-1683). Rođen je u Krajini, u selu Lipniku, sa srednjeg toka reke Une. Hrvatska istoriografija se upinje da dokaže njegovu pripadnost hrvatskoj naciji, a da je, samo iz propagandnih razloga, preuzeo nadimak Srbljanin. No, on je Srbin, jer Hrvati nisu nikad živeli u Krajini – ni u slivu reke Une. Tu se nikad nije govorio ni hrvatski jezik („kajkavski dijalekt“). Latinski dokumenti ga predstavljaju kao Srbina i beleže da je bio misionar – svakako, rimokatolički: „Missionario alli Valachi di monte Feltrio“, što znači: „Srpski (vlaški) misionar iz Žumberka“. Kada hrvatski pisci nisu mogli dokazati, da je Križanić Hrvat, iskonstruisali su priču – da je poljskog porekla. Vidi se, može poznata osoba biti sve, ali Srbin – nikako. Križanić je završio Isusovačku gimnaziju u Zagrebu i magistrirao filozofiju na Univerzitetu u Gracu – 1638. godine. Nastavio je sa studijama teologije u Bolonji i Rimu i doktorirao je na „Grčkom kolegijumu“, koji su pohađali samo pripadnici srpskog pravoslavnog naroda, a bili su predviđeni za katoličku propagandu među pravoslavnim vernicima – što je Križanić činio u Rusiji. Da bi osporio ovaj očigledni trag Križanićeve srpske pripadnosti, Hrvat – J. Šidak zapisuje:
    „Križanićev ulazak u spomenuti kolegij, inače, namenjen pripadnicima Istočne crkve, usledio je na osnovu njegove molbe, da se priprema za misionarski rad u Rusiji“.

    Odgovori

  2. „Grčki kolegij“ je završio i Rafael Levaković, jedan od najistrajnijih vatikanskih misionara za katoličenje pravoslavnih Srba, što upućuje na zaključak da je, kao i Križanić, bio iz srpske pravoslavne porodice. U jednu ruku, kaže dr Nikola Žutić, Levaković je bio duhovni otac Juraja Križanića. Prenosio mu je iskustvo o katoličenju Srba, koje je Križanić trebalo da primeni na (Srbima srodne) pravoslavne Ruse. O Križanićevoj katoličkoj misiji u Rusiji, postoje pouzdani podaci, jer je Križanić zadatak – primljen od Svete Stolice – objasnio u Promemoriji, upućenoj Kongregaciji za propagandu vere. Najvažniji podatak u njoj je (s današnje tačke gledišta) Križanićev predlog da on, prilikom rada na uniji Ruske pravoslavne i Rimokatoličke crkve, posveti pažnju svom književnom radu, obećavajući – da će, na osnovu njega, obezbediti naklonost ruskog cara za sprovođenje unije (potčinjavanja Ruske pravoslavne crkve rimokatoličkom papi). Za taj književni poduhvat je predvideo izradu „slovenske gramatike“, koja je trebalo da pruži Južnim Slovenima istovetan književni jezik – sličan ruskom književnom jeziku. Naravno, reč je o srpskom jeziku – iz prethodnih stoleća, koji je bio blizak ruskom tog vremena. Hrvatski istoričar (katolik) Vatroslav Jagić je primetio, da je duhovni otac te ideje bio franjevac Rafael Levaković, jer je on, pre Križanića, rusificirao srpske glagoljske tekstove. Od tada, počinje vatikanska borba protiv savremenog (savremenog – za to vreme) srpskog jezika, koji se, razvojem na osnovu gramatičkih pravila, udaljio od svojih srednjevekovnih odlika. Križanić nam je otkrio (1641), da prihvatanje Levakovićeve rusifikacije srpskog jezika doprinosi „ispravljanju pokvarenog narodnog (srpskog) jezika“.
    Srbi u 17. stoleću nisu imali svoju državu, osim Dubrovnika, koji je bio slabašan – da bi nametao politički i jezički program Srbima u Mletačkoj Republici, Austriji i Turskoj. Srpsku jezičku politiku mogao je da osmisli jedino Vatikan, jer su njegove odluke sprovodile katoličke države: Mletačka Republika i Habsburška Monarhija (Austrija). Nećemo pogrešiti, kad zaključimo, da su, u okviru vatikanskog jezičkog programa za Srbe, državni organi Austrije i Mletačke Republike prihvatali i vatikansku rusifikaciju srpskog jezika – da bi se srpski katolički emisari, pomoću takvog jezika, lako sporazumevali s ruskim pravoslavnim vernicima.

    Odgovori

  3. Veoma je zanimljivo, da vidimo zašto je Austrija pomagala reformu srpskog jezika Vuka Stefanovića Karadžića, kad je ranije, po uputstvu iz Vatikana, bila za ujednačavanje srpskog književnog jezika s ruskim? Odgovor je jednostavan. Mada je Austrija, poput drugih katoličkih država, činila sve da pokatoliči što više pravoslavnih vernika među Slovenima (Srbima, Bugarima, Rusinima, Rusima…), njoj je, početkom 19. stoleća, jasno – da je Rusija najmoćnija država Evrope. Ruska vojska je pobedila Napoleona i umarširala u Pariz! Praktično, Rusija je postala mogući austrijski neprijatelj broj 1. Zato je Austrija strahovala od identifikacije Srba s Rusima – a to bi se ostvarilo ako bi dva naroda imala istovetan književni jezik, kako je to bilo davno planirano u Vatikanu. Austrija se presabrala. Bilo joj je najvažnije – da ukloni moguću opasnost od srpsko-ruskog saveza. Da ponovimo, taj savez bi mogao da bude i posledica shvatanja – da su Srbi i Rusi jedan narod, jer ih je na to upućivao i istovetan književni jezik. Rat s Rusijom, uz masovni srpski ustanak protiv Austrije, uništio bi Habsburško Carstvo. Znači, Beču je bilo važnije da otkloni savez (ili etničko i državno ujedinjenje) Rusa i Srba, nego da pomogne ograničeno prevođenje pravoslavnih Rusa u katoličku veru. Pravilno je procenjeno u Beču – ako Rusi i Srbi imaju različite jezike (a u narodu su ih već imali), onda će Rusi i Srbi ostati u međusobnim vezama na bratskom nivou – kako su se sve slovenske nacije (manjeviše) međusobno prepoznavale. Srbi su Ruse smatrali braćom, a to nije za Austriju bilo tako opasno – kako bi to bilo, da su se Srbi u Austriji smatrali delom velike ruske etničke zajednice.
    Imale su slovenske nacije različitu istoriju i različite jezike, pa je za Austriju bilo pogodno da te razlike ostanu i između Srba i Rusa, da se one ne izbrišu – ranije planiranom rusifikacijom srpskog jezika.

    Odgovori

Komentari

Vaše mišljenje nam je važno. Ostavite komentar i uključite se u razgovor.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Još sa portala
VAŠA PRIČAMesto za vašu pričuPošaljite nam priču, fotografiju ili sećanje iz rasejanja.Pišite redakciji →