Ремек дела од индустријског отпада 

Мирољуб Мики Кршанин, надалеко познати привредник и уметник

Пише: Предраг Савић

Има људи који, чега год се лате, праве велика дела, а један од њих је свакако Мирољуб Мики Кршанин, човек који је успео да наизглед неспојиве светове индустрије и уметности претвори у две стране исте стваралачке биографије.

Као машински инжењер и конструктор, после година проведених у „Утва алуминијуму“, са братом Драганом је 1990. године основао панчевачки „Техномаркет“, компанију која је израсла у велики пословни систем чији се алуминијумски профили дистрибуирају и уграђују у чак 44 земље света.  За пословне успехе проглашаван је и за привредника године, али Кршанинова друга, уметничка биографија данас је готово подједнако упечатљива као и она индустријска.

Сликар, вајар и дизајнер, члан Сликарске секције УЛУПУДС-а, од акрила, метала, алуминијумских опиљака, индустријског отпада и необичних алуминијумских форми ствара дела у којима фабрички вишак добија нови живот и постаје уметност.  Његове слике и скулптуре излагане су у Павиљону „Цвијета Зузорић“, Академији уметности у Бишкеку, Музеју Херцеговине у Требињу, Конаку кнегиње Љубице, Кући Ђуре Јакшића, културним центрима Новог Сада и Златибора, Градском музеју Панчева и галеријама у Будимпештi …

А његова дела данас се налазе у приватним колекцијама у САД, Швајцарској, Аустрији, Немачкој, Француској и Румунији, као и у музејским и институционалним збиркама у Србији, Босни и Херцеговини, Грчкој и Киргистану.

• Недавно сте имали веома запажену изложбу у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду. После толико година рада, шта Вам је значило да свој опус представите управо у једном од најпознатијих београдских изложбених простора?

-Изложба у „Цвијети Зузорић“ за мене је имала посебно значење. Не само због угледа тог изложбеног простора, већ зато што сам први пут на једном месту могао да сагледам велики део онога што сам радио током више од две деценије.

Када човек ради годинама, он обично гледа следећу слику или следећу скулптуру. На изложби сам први пут могао да се одмакнем и погледам све то као целину. Тада сам схватио да радови који су настајали у различитим периодима ипак говоре истим језиком.

Посебно ми је значило мишљење публике. Не живим од уметности, не стварам да бих се допао жирију и немам потребу да доказујем своју вредност продајом радова. Зато ми је непосредна реакција људи који су дошли на изложбу била можда најважнија потврда.

После те изложбе осетио сам и нешто друго: да више немам потребу да излажем по сваку цену. Више ме интересује шта ћу следеће створити него где ћу следеће излагати.

• Ви сте по образовању машински инжењер и конструктор, један од најуспешнијих српских привредника, а више од две деценије паралелно градите уметнички опус. Када се догодио тренутак у којем је инжењер почео да уступа место сликару и вајару?

-Не бих рекао да је инжењер икада уступио место уметнику. Пре бих рекао да су у једном тренутку почели да живе заједно. Почео сам да сликам још у раном детињству и побеђивао сам на такмичењима школских цртежа. Касније су ме породичне околности, али и изражена склоност ка техници, усмериле ка техничком образовању.

Ипак, никада нисам престао да сликам — кад год сам за то имао довољно времена. Пре двадесетак година, када сам већ имао изграђен професионални живот и формирану породицу, интензивније сам се вратио сликарству. Скулптура је дошла нешто касније, вероватно са уметничким сазревањем и све већом потребом да изађем из две димензије платна.

Инжењерство ме је научило да разумем материјал, конструкцију, силу, температуру, притисак и технологију. Уметност ми је дозволила да све то престанем да посматрам само као техничке категорије.

У једном тренутку сам схватио да комад метала више не гледам само као инжењер и произвођач. Почео сам да видим форму, животињу, покрет, лице, фосил или неки потпуно нови свет.

• Да ли је инжењерско знање предност или понекад препрека у уметности? Инжењер тражи прецизност, меру и функционалност, док уметник себи дозвољава слободу, грешку и случајност. Како сте помирили та два света?

-Инжењер у мени жели да зна зашто нешто стоји, како је направљено и шта ће се догодити ако променим материјал или поступак. Уметник у мени често каже: немој све да знаш унапред. Требало ми је времена да прихватим ту другу логику.

У индустрији је грешка нешто што покушавамо да елиминишемо. У уметности грешка понекад отвори пут до нечега што никада не бисмо свесно измислили.

Зато данас не покушавам да помирим та два света. Користим оба. Инжењер ми даје знање и дисциплину, а уметник ми дозвољава да их прекршим.

• Назив једне Ваше изложбе је „Алхемија материје“. Шта је за Вас та алхемија — претварање индустријског отпада у уметнички предмет или нешто шире, претварање једног искуства и времена у уметност?

-Много шире. Најједноставније би било рећи да узимам нешто што је индустрија одбацила и претварам га у уметнички предмет. Али мене много више занима шта се у том процесу догађа са значењем материје.

Комад алуминијума најпре је био руда, затим метал, индустријски производ, део неког технолошког процеса, а онда отпад. Ја га поново узимам и дајем му нову функцију — али овога пута не техничку него духовну, симболичку или естетску.

То је за мене алхемија. Не претварам метал у злато. Покушавам да материју претворим у значење.

• Посебно је занимљиво што користите алуминијумске опиљке и остатке индустријске производње. Већина људи у том материјалу видела би отпад. Шта Ви видите када први пут узмете такав комад метала у руке?

-Пре свега тражим шта је природа случаја већ направила уместо мене. Понекад у неправилном комаду метала одмах видим птицу, рибу, главу или неко праисторијско биће. Понекад не видим ништа и тај комад стоји месецима или годинама.

Не желим да силом натерам материјал да постане нешто што сам ја замислио. Много ми је занимљивије када он мени нешто предложи.

Можда је управо ту разлика између мене као инжењера и мене као уметника: инжењер материјалу задаје облик, а уметник га понекад пита који облик већ носи у себи.

• Колико материјал сам диктира коначни облик? Да ли унапред знате шта желите да направите или тек посматрајући неправилности, трагове топљења, резове и структуру метала откривате шта се у њему „крије“?

-Веома ретко унапред знам коначан резултат. Постоји почетна идеја, али материјал има право да ту идеју промени. Управо неправилности, ломови, шупљине, трагови резања, топљења или притиска често постају најважнији део скулптуре.

Трудим се да интервенишем само онолико колико је потребно да оно што сам препознао постане видљиво и другоме. Не желим да избришем историју материјала. Напротив, желим да она остане видљива.

• У Вашим радовима стално се појављују живе форме — рибе, птице, праисторијска бића, спирале, облици који подсећају на ДНК. Зашто Вас управо индустријски метал толико често води ка природи и живом свету?

-У томе постоји парадокс који ме привлачи. Алуминијум доживљавамо као хладан, индустријски материјал. Али када га ослободите његове техничке функције, у његовим неправилним облицима појављује се нешто изненађујуће органско.

Одједном видите кост, крило, кичму, рибу, фосил, спиралу. Зато ми се чини да моје скулптуре говоре о сталном кружењу између природе, човека и технологије. Човек узима материјал из природе, индустрија га трансформише, а ја покушавам да га симболички вратим природи.

• Код скулптуре „Pterodactylus“ од индустријског алуминијума стварате фосил бића из давно несталог света. Да ли Вас више привлачи сама форма праисторијског бића или идеја да метал, који доживљавамо као модеран индустријски материјал, може да нас врати милионима година уназад?

-Управо тај парадокс. Пред нама је материјал који припада модерној индустрији, а форма нас враћа у време када ни индустрије ни човека није било. „Pterodactylus“ зато за мене није реконструкција праисторијске животиње. Он је нека врста фосила будућности.

Можда ће једног дана и наша индустријска цивилизација некоме изгледати као нама свет диносауруса — као слој материје из којег покушавамо да реконструишемо једно нестало време.

• Веома је занимљив „Чувар Атлантиде“. У каталогу је риба повезана са памћењем нестале цивилизације. Одакле код Вас интересовање за Атлантиду и колико су мит, археологија и древне цивилизације присутни у Вашем раду?

-Атлантида ме не занима толико као питање да ли је заиста постојала. Више ме интересује као симбол несталог света. Цивилизације настају, достижу свој врхунац и нестају. Иза њих остају предмети, фрагменти и приче.

„Чувар Атлантиде“ за мене је биће које као да је преживело нестанак једног света и у себи носи његово памћење. Мит ми је занимљив управо зато што није историјски извештај. Он оставља простор уметнику да поставља питања без обавезе да на њих да коначан одговор.

• У делу „Додир града“ две руке симболизују пренос искуства, енергије и одговорности између генерација, док спирална форма упућује на проток времена. Да ли је то једно од Ваших личнијих дела и ко су, симболички, те две руке?

-Јесте, али не бих те две руке везивао за две конкретне личности. За мене су то рука која предаје и рука која прихвата. Између њих може бити знање, искуство, енергија, одговорност, љубав или памћење. То може бити однос оца и сина, учитеља и ученика, једне генерације и друге. Спирала је ту као знак континуитета. Ми одлазимо, али нешто од онога што смо научили и створили наставља да живи у другима.

• Кажете да материјал поседује „сопствену меморију“. Може ли метал заиста да памти — фабрику из које је потекао, машину, људе који су га обрађивали, па чак и време у којем је настао?

-Наравно, не мислим да метал памти на начин на који памти човек. Али на њему остају трагови. Остаје траг алата, притиска, температуре, резања, оксидације, удара, употребе. У том смислу материја има своју биографију.

Када те трагове не уклонимо него их укључимо у уметничко дело, они постају део његовог значења. Зато понекад кажем: метал је историја, површина је време, а рељеф је меморија.

• Код Вас се појављује необична веза индустрије и екологије. Узимате оно што је производња одбацила и дајете му други живот. Да ли је еколошка порука била присутна од почетка или сте је тек касније препознали у сопственом раду?

-Мислим да сам је у почетку више практиковао него што сам је формулисао. Радећи годинама у индустрији, гледао сам огромну количину материјала који после производног процеса постаје отпад. У једном тренутку почео сам у том отпаду да препознајем нешто друго. Касније сам схватио да је то и еколошка позиција.

Не желим, међутим, да моја скулптура буде еколошки плакат. Ако она има уметничку вредност, онда чињеница да је настала од одбаченог материјала додаје још један слој значења.

• Ваше скулптуре понекад делују као да су настале у природи, а не у радионици — као шкољке, фосили или морски организми. Колико контролишете тај процес, а колико дозвољавате ватри, металу и случају да буду Ваши „сарадници“?

-Случај је код мене равноправан сарадник. Не могу унапред пројектовати сваки набор, пукотину или неправилност. А и када бих могао, вероватно бих добио нешто технички савршеније, али уметнички сиромашније.

Моја улога је да препознам тренутак када случајност престаје да буде случајност и почиње да личи на форму која има значење. Тада интервенишем. Зато је процес негде између контроле и прихватања онога што ми материјал понуди.

• Учествовали сте и на више значајних ликовних колонија. Шта Вам колонија доноси што не можете да добијете у сопственом атељеу — сусрет са другим уметницима, нови простор, разговор, конкуренцију или потпуно другачију инспирацију?

-Пре свега промену окружења и контакт са другим уметницима. У атељеу сте сами са својим идејама и навикама. На колонији видите како други људи решавају исти проблем потпуно другачије.

Не доживљавам то као конкуренцију. Више ме занима разговор, размена искуства и атмосфера у којој за неколико дана настану идеје које код куће можда никада не би настале. Колоније су ми занимљиве и зато што простор, историја и локална прича често постану непосредан повод за нови рад.

• Постоји ли нека од тих колонија која је битно променила Ваш начин рада или на којој је настао рад који Вам је посебно важан?

-Учествовао сам на више од двадесет ликовних колонија и симпозијума и мислим да би било неправедно да их међусобно упоређујем. Поготово зато што колонију не чини само место — мењају се људи, теме, атмосфера и тренутак у којем у њу долазите.

Свака вам, на свој начин, остави делић свог печата у уметничком изразу. Понекад то препознате одмах, а понекад тек много касније у неком свом раду.

Посебно су ми занимљиве колоније на којима сам био принуђен да изађем из сопствених уобичајених тема и да реагујем на историју и митологију места. Тако су, на пример, теме Тодора од Сталаћа, Светог Арханђела и касније „Помирења краљева“ отвориле један другачији простор у мом сликарству.

• Ви сте члан Сликарске секције УЛУПУДС-а, али истовремено стварате скулптуре и објекте који излазе из класичних граница сликарства. Сматрате ли себе данас пре свега сликаром, вајаром, дизајнером или Вам такве поделе више нису важне?

-Те поделе ми више нису нарочито важне. По образовању сам машински инжењер. Сликам. Правим скулптуре. Конструишем. Понекад користим поступке који припадају индустрији, понекад класичном сликарству, а понекад нечему између.

Ако бих морао да се представим у неколико речи, можда бих рекао: Сликар. Скулптор. Еколог. Инжењер. Редослед није толико важан.

• Ваша дела налазе се, како је наведено у каталогу, у приватним, музејским и институционалним колекцијама у Европи, Сједињеним Америчким Државама и Киргистану. Како су радови једног панчевачког уметника стигли до тако различитих делова света?

-То се није догодило као резултат неке осмишљене тржишне стратегије. Мојих радова има на много места, али ја значај колекције не мерим само њеним званичним реномеом. Више га мерим емотивно — околностима под којима је неко дело тамо доспело и људима који су желели да га задрже.

Посебно ми је драго што је једна моја слика, након конкурса, остала у фундусу Музеја Херцеговине у Требињу, граду који има снажну културну и уметничку традицију. На изложби „Српско сликарство 2024“ у Киргистану две слике којима сам био представљен задржане су за тамошњу галеријску колекцију.

Моје слике налазе се и у приватним колекцијама у Њујорку, Москви, Паризу, Бакуу, Акри и другим градовима. Тамо су углавном доспеле као поклони или донације, на молбу власника тих колекција, уз задржана ауторска и излагачка права. Мени је посебно драго када дело оде далеко од места на којем је настало и настави неки свој живот без мене.

• Панчево је град снажне индустријске традиције. Колико је управо тај град, са својим фабрикама, металом, машинама и индустријским пејзажом, утицао на Ваш уметнички језик?

-Вероватно много више него што сам у почетку био свестан. Живим и радим у Панчеву, а велики део професионалног живота провео сам у индустрији. Машине, метал, производни процеси и фабрички простор за мене нису егзотика него свакодневица. Зато је природно да су ушли и у моју уметност.

Али занимљиво је да ме индустрија није одвела ка сликању машина. Напротив, из индустријског материјала код мене најчешће настају органске форме — птице, рибе, фосили, људске фигуре, спирале. Можда је управо то мој однос према Панчеву: из индустријског окружења тражим живот.

• Када данас погледате неки од својих првих радова и упоредите га са делима изложеним у „Цвијети Зузорић“, шта видите као највећу промену у сопственом раду?

-Највећа промена је вероватно у томе што данас мање покушавам да објасним шта радим. У ранијим радовима има више потребе да контролишем композицију и да идеју учиним видљивом. Данас више верујем материјалу, случају, знаку и посматрачу. Постао сам слободнији.

Мислим да су се временом и сликарство и скулптура приближили једно другом. На сликама користим материју, структуру и рељеф, а у скулптурама тражим симбол и причу. Зато данас све мање видим две одвојене области. Видим један исти свет изражен различитим средствима.

• После успешне београдске изложбе и бројних колонија, шта је следеће? Постоји ли материјал, велика скулптура, циклус или простор у којем још нисте радили, а који Вас сада изазива?

-После „Цвијете Зузорић“ не осећам потребу да одмах тражим следећу галерију. То би за мене било понављање нечега што сам већ урадио. Више ме занима да видим шта је следећи корак у самом раду.

Посебно ме занима даље повезивање сликарства и скулптуре, материје и симбола, као и теме памћења, генетског наслеђа, времена и трансформације. „Генетско памћење“ ми је у том смислу важно јер осећам да отвара простор који још нисам исцрпео. Желео бих и да своје скулптуре представим америчкој публици.

Већ дуго размишљам о скулптурама великог формата које би могле постати део пејзажне архитектуре великих градова. То не морају нужно бити само класичне скулптуре — привлачи ме и могућност великих концептуалних инсталација. То би за мене био потпуно нов изазов: изаћи из галерије и поставити дело у простор у којем оно почиње да живи заједно са градом и људима.

За такав искорак, међутим, нису довољни само знање и таленат. Потребни су и велика храброст и самопоуздање. Можда је управо то следећи корак.

• Ваши радови достижу високе цене, а Ви их не продајете. Зашто?

-Можда је прво потребно исправити саму претпоставку: цена уметничког дела и његова вредност нису исто. Ја од уметности не живим и никада нисам морао да сликам или правим скулптуру зато што то неко жели да купи. То ми даје велику слободу.

Не размишљам шта се продаје, које димензије су погодне за нечији зид, која тема је популарна или шта би се могло допасти жирију или купцу. Радим оно што ме у том тренутку заиста интересује.

Наравно, драго ми је када неко мом раду прида високу вредност. Али мени је много занимљивије да дело остави траг него да добије цену. Можда је то привилегија човека који је читав професионални живот провео ван тржишта уметности: могу себи да дозволим да уметност радим из љубави према уметности. А то је слобода коју не бих лако мењао за комерцијални успех.