Ruski kadet koji je osvojio srce Desanke Maksimović

Piše: Predrag Savić, književnik i advokat

Kada je blaženopočivši vladika Lavrentije napisao da Bog s vremena na vreme šalje na zemlju velike i blagorodne duše kako bi oplemenio ljudski rod, malo ko je mogao pretpostaviti da će tim rečima tako precizno opisati Desanku Maksimović.

Tokom više od osam decenija stvaralaštva ona je bila mnogo više od pesnikinje. Za generacije čitalaca predstavljala je simbol dobrote, skromnosti, duhovnosti i vere u čoveka. Njeni stihovi govorili su o ljubavi, praštanju, zavičaju i Bogu, a njen život bio je primer tihog služenja drugima.

Desanka je imala dve velike ljubavi. Prva je bila ljubav prema Bogu i svemu što je On stvorio. Prema čoveku, prirodi, pticama, deci, starima, zavičajnim predelima i Srbiji. Druga velika ljubav bio je čovek koji je ostao u senci njene slave, iako je njegova životna priča dostojna romana i ozbiljne istorijske studije. Taj čovek zvao se Sergej Nikiforovič Slastikov (fotografija desno).

Rođen je 16. februara 1896. godine u Moskvi, u porodici Nikifora Slastikova i Natalije Aleksijević. Odrastao je u Rusiji koja je još uvek bila carevina, u porodici u čijem vlasništvu je bila mala fabrika dugmadi. Završio je osnovnu školu u Moskvi, a potom i gimnaziju 1917. godine, upravo u trenutku kada se pred njegovim očima rušio poredak u kome je odrastao. Oktobarska revolucija, građanski rat i slom stare Rusije odredili su sudbinu njegove generacije. Kao i mnogi mladi kadeti i pripadnici belog pokreta, Sergej je postao čovek bez otadžbine i spas je pronašao u Srbiji .

Prilikom pokušaja ukracavanja na izbeglički brod  – ranjen je. Kuršum ga je samo zakačio po glavi i pao je sa čamca. Zahvaljujući  jednom prisebnom katedetu izvučen je mora i prebačen na brod. Posle ratnih stradanja i izbegličkih dana preko Carigrada stigao je u  Kotor, u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, zemlju koja je za četrdeset hiljada ruskih emigranata postala novi dom. U Boki Kotorskoj radio je prvo u Zelenici kao pružni radnik, a onda i kod Kotora na izgradnji serpentina.

Tako je zaradio za kartu do Beograda. Nije doneo imanje, titule niti porodično nasleđe. Doneo je obrazovanje, radne navike i kulturu koju su ruski emigranti preneli u svoju novu sredinu. U Beogradu je završio glumačku školu 1926. godine, a potom apsolvirao na Filozofskom fakultetu. Govorio je ruski, ukrajinski, srpskohrvatski i bugarski jezik, a život je posvetio radu, knjizi i prevođenju. Za život je zarađuvao i kao knjigovođa

Iza tog dostojanstvenog i vrednig čoveka krila se porodična tragedija o kojoj se malo znalo van kruga najbližih. Prema sećanjima koja su sačuvali Desankina sestričina Radmila Milakara Petrović i sestrić Brane Milakara, ljudi koji i danas predstavljaju dragocene svedoke porodične istorije, Sergejeva majka Natalija Aleksijević nije preživela progone. Umrla od gladi u jednom od logora kroz koje su prošli milioni ljudi tokom najtežih godina sovjetske istorije i revolucionarne pravde. Radmila Milakara Petrović i danas čuva njenu fotografiju te žene u beloj haljini kao dragocenu porodičnu relikviju, jedan od retkih opipljivih tragova porodice koju su revolucija i totalitarizam gotovo uništili.

Sergej je izgubio vezu sa svima svojima. Od najbližih srodnika ostala mu je samo sestra Aleksandra Nikiforovna Altajskaja, koju su u porodici zvali Šura. Dugo  o njoj  nije znao ništa. Kao šestogodišnje dete Šura je  dospela je u sirotišta i prihvatilišta nove sovjetske države, dok je Sergej u izbeglištvu pokušavao da izgradi novi život. Narednih četrdeset godina nije znao da li je živa, gde živi, pod kojim imenom i da li će ikada više čuti bilo kakvu vest o njoj.

Ta priča postala je i Desankina priča, koja želi da se oduži svom suprugu za svu njegovu pažnju, trpeljivost i poštovanje prema pesnikinjinoj brojnoj porodici

Prema svedočenju Radmile Milakare Petrović, Desanka je žarko želela da sazna gde je Šura? Posle Staljinove smrti, kada su odnosi između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza počeli da se normalizuju, rešila je da pokuša da je pronađe. Kada se ukazala prilika da otputuje u Moskvu kao deo jedne jugoslovenske omladinske delegacije, pojavile su se administrativne prepreke.

Radmila je više puta prepričavala porodičnu verziju događaja prema kojoj su neki smatrali da prisustvo pesnikinje nije neophodno. Desanka nije odustala. Iskoristila je svoj ogroman ugled koji je uživala i u zemlji i u inostranstvu. U porodici je ostala priča da je iz Moskve stigla poruka kako bi bilo nezamislivo da jugoslovenska delegacija dođe bez Desanke Maksimović.  Desanka  je na kraju otputovala u Moskvu i započela potragu.

Posle brojnih raspitivanja došla je do moskovske adrese: Telegrafsko sokače broj 8.

Kada je stigla na tu adresu zatekla je sliku koja je mnogo govorila o životu u Sovjetskom Savezu. Nekada reprezentativna zgrada bila je pretvorena u komunalne stanove. U hodniku su stajali brojni bicikli i razne stvari stanara. Pet porodica koristilo je  jedan stan sa jednon  kuhinjom  i jednim toaletom. U takvim uslovima živela je i Šura, sa sinom Viktorom.

Posle skoro četiri decenije neizvesnosti Desanka je pronašla sestru koju je Sergej izgubio kao dete.

Vest koja je stigla u Beograd predstavljala je jedan od najsrećnijih trenutaka u njegovom životu. Čovek koji je godinama verovao da je ostao sam na svetu ponovo je dobio deo porodice. Šura je kasnije četiri puta dolazila u Beograd. Njen sin Viktor, koji je radio kao kapetan na tunolovcu, upoznao je srpske rođake, a porodične veze prekinute revolucijom ponovo su uspostavljene.

Viktorov sin Miša, takođe je postao deo tog obnovljenog porodičnog kruga. Posebno je značajno što Desanka nije dozvolila da se te veze ugase ni posle Sergejeve smrti. Nastavila je prepisku sa Šurom i njenom porodicom, smatrajući da čuva ne samo porodične odnose već i uspomenu na čoveka koga je volela.

O životu Sergeja Slastikova ne može se govoriti samo kroz porodične drame. On je pripadao onoj generaciji ruskih emigranata koja je ostavila dubok trag u srpskoj kulturi. Od 1927. do 1945. godine radio je u Ministarstvu finansija. Istovremeno bio jedan od zapaženijih prevodilaca koji radio za Narodnu prosvetu, izdavačku imperiju koju je stvorio Anatolij Ivanović Pricker. Za Narodnu prosvetu je kao prevodilac sa ruskog jezika izuzetno uspešno radila i Desanka Maksimović.

Posle rata bio je zaposlen u izdavačkom preduzeću „Prosveta“, gde je ostao do penzionisanja 1960. godine. Prema podacima koje je autoru dostavila Eliana Gavrilović iz Muzeja Vuka i Dositeja, Sergej Slastikov je jedno vreme radio i u toj ustanovi, najverovatnije neposredno posle njenog osnivanja 1949. godine. Obavljao je poslove računovođe, a o njemu je zanimljive zapise ostavio Borislav Mihajlović Mihiz, koji je u tom periodu bio kustos-asistent muzeja. Nekoliko anegdota o Sergeju može se pronaći u Mihizovoj knjizi „Autobiografija o drugima“.

Njegov pravi životni poziv ipak je bilo prevodilaštvo. Prvi štampani rad bio mu je prevod pesama Gustava Krkleca objavljen u ruskoj zbirci „Stupeni“ u Novom Sadu 1927. godine. Tokom decenija prevodio je dela Mihaila Zoščenka, Antona Čehova, Fjodora Dostojevskog, Valentina Katajeva, Jevgenija Jevtušenka, Andreja Voznesenskog i mnogih drugih ruskih pisaca. Istovremeno je ruskoj publici predstavljao srpsku književnost prevodeći Lazu Kostića, Dušana Matića, Oskara Daviča, Tanasija Mladenovića i druge autore. Zajedno sa Desankom priređivao je i prevodio „Ruske narodne bajke“ i „Bugarske dečje pesme“, a njihova saradnja bila je prirodan nastavak zajedničkog života.

Sergej je objavio i više knjiga za decu, među kojima su „Patuljkova kuća“, „Puž izdaje stan“ i „Šta će petlu mamuze“. Sarađivao je sa „Politikom“, „Borbom“, „Poletarcem“, „Ježom“, „Zmajem“, „Glasom pionira“ i brojnim drugim listovima. Bio je član Udruženja književnih prevodilaca Srbije od 1951. godine i dobitnik priznanja za svoj prevodilački rad.

Posle Sergejeve smrti Udruženje prevodilaca Srbije, desetak godina dodeljivalo nagradu sa njegovim imenom. Sve u vezi te nagrade finasirala je Desanka.

Najzanimljiviji Sergej nije onaj iz službenih biografija već onaj koga pamte Radmila Milakara Petrović i Brane Milakara. U njihovim pričama on nije suprug najveće srpske pesnikinje, niti prevodilac ruskih klasika, već omiljeni teča. Desanka je kao najstarije dete tokom života brinula o sedmoro mlađe braće i sestara. Pomagala im je u školovanju, bila im oslonac, poput roditelja.

Zbog toga je njihov stan bio neprestano ispunjen rođacima, sestrićima i bratancima. Umesto mira i tišine, u njemu je vladala dečja graja. Sergeju to nikada nije smetalo, ali se uvek znalo da je on glava porodice. Prihvatao je takvu kuću ikao prirodan deo života . Za decu je bio čovek kome se verovalo, koji je umeo da ispriča priču, da se našali i da svakome posveti pažnju, ali i da zbog sopstevenog autoriteta zadrži neophodnu distancu.

Kao i mnogi ruski kadeti njegove generacije, bio je dobar jahač, klizač na ledu i plesač. Svirao je balalajku i voleo recitovanje. Posebno Desankinih pesama. Otuda u porodičnoj arhivi ima dosta fotografija sa Desankinih književnih večeri, koje je Sergej označavao na poleđini kao „čitanja“. Radmila Milakara Petrović i Brane Milakara pamte ga kao čoveka starinskog vaspitanja, besprekorne pristojnosti i nenametljive duhovitosti i duhovitosti.  Svojim ponašanjem ostavljao je snažan utisak na ljude. On i Desanka su se oduvek trudili da zaštite svoju privatnost i u tome su maksimalno uspevali. Voleli su da se druže sa običnim ljudima, seća se Radmila, dok pokazuje Sergejova lična dokumenta.

Sergej je posedovao je i jednu osobinu koja danas predstavlja pravo blago za istraživače. Bio je izuzetno pedantan. Sve svoje prevode, članke i saradnje pažljivo je beležio i čuvao. Zahvaljujući tome, na kraju života Narodnoj biblioteci Srbije predao je arhivu koja sadrži više od hiljadu bibliografskih jedinica sa svojim brojnim prevodima i drugim delima  Na sačuvanim požitelim listovima uredno su popisani njegovi prevodi, radovi i saradnje u časopisima. Ta arhivska građa danas predstavlja dragocen izvor za proučavanje ne samo njegovog rada već i kulturne istorije ruske emigracije u Srbiji.