Srbija u očima znamenitih stranaca

Kroz vekove su Srbiju opisivali mnogi stranci – putnici, književnici, naučnici, novinari, diplomate i državnici. Neki su je upoznali prolazeći kroz njene gradove i sela, neki su je posmatrali iz evropskih prestonica, a neki su sa Srbima delili najteže dane ratova.

Njihova svedočanstva nisu uvek ista. Ali kada se čitaju zajedno, ostaje utisak o zemlji i narodu koji su mnoge posetioce umeli da iznenade – svojim gostoprimstvom, borbenošću, slobodoljubljem i sposobnošću da opstanu u teškim vremenima.

Alfons De Lamartin, francuski pesnik, književnik i političar

Kada je 1833. godine prošao kroz Srbiju, Lamartin je bio među prvim velikim evropskim piscima koji su Srbiju predstavili evropskoj javnosti iz neposrednog iskustva.
Zapisao je da je narod Srbije video kao ljude „blage i čiste naravi“, a o zemlji je govorio sa divljenjem prema njenoj plodnosti, prirodi i mogućnostima.
Njegova čuvena misao o Srbiji bila je:

„Istoriju ovog naroda trebalo bi pevati, a ne pisati.“

Za Evropu tog vremena, koja je Srbiju uglavnom poznavala samo kao daleku balkansku zemlju pod osmanskom vlašću, Lamartinovo svedočanstvo bilo je veoma značajno.

Arčibald Rajs, švajcarski naučnik, kriminolog i profesor Univerziteta u Lozani

Rajs nije došao u Srbiju kao turista. Došao je 1914. godine da istražuje zločine počinjene nad civilnim stanovništvom.
Ostao je mnogo duže nego što je iko očekivao – i Srbiju nije napustio ni kada je rat prošao.

Posmatrao je srpsku vojsku, povlačenje preko Albanije, stradanje civila i povratak srpske vojske na Solunski front.
U svom testamentarnom delu „Čujte, Srbi!“ napisao je:

„Vaš narod je hrabar i njegova hrabrost često dostiže heroizam.“

Govorio je i o ponosu, inteligenciji, gostoprimstvu i demokratskom duhu običnog srpskog čoveka.

Rajs je svoju vezu sa Srbijom na kraju pretvorio u lični izbor. Njegova želja bila je da njegovo srce počiva sa srpskim vojnicima na Kajmakčalanu.

Rebeka Vest, britanska književnica i novinarka

Rebecca Vest je kroz svoje putovanje po Jugoslaviji ostavila jedno od najobimnijih stranih svedočanstava o Srbima i Balkanu.

U svom delu „Crno jagnje i sivi soko“ pisala je o srpskoj istoriji, Kosovskom mitu, balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.

O srpskim vojnicima pisala je sa snažnim divljenjem, opisujući ih kao ljude koji su, uprkos katastrofama i povlačenju, uspeli da sačuvaju dostojanstvo i ponovo se vrate u borbu.

Za nju je istorija Srbije bila gotovo poput epske pesme – priča o narodu koji je više puta izgledao poražen, ali se iz poraza vraćao.

R. V. Seton-Votson, britanski istoričar i jedan od najvećih poznavalaca Balkana

Seton-Votson je Srbiju upoznao kao istoričar, ali je tokom Prvog svetskog rata postao i njen snažan branilac u britanskoj javnosti.

U svom tekstu „The Spirit of the Serb“ Srbiju je nazvao: „Belgijom Istoka“
– malom zemljom koja je, kako je isticao, podnela ogromnu žrtvu boreći se protiv neuporedivo jačeg neprijatelja.

Posebno je naglašavao hrabrost i samopouzdanje srpskog naroda i smatrao da Srbija nije samo mala balkanska država, već važan deo pitanja budućnosti jugoistočne Evrope.

Džon Rid, američki novinar i ratni reporter

Američki novinar Džon Reed stigao je na Balkansko poluostrvo kao ratni reporter i neposredno posmatrao Srbiju u godinama velikih ratova.

Njegov opis nije romantičan, već novinarski neposredan. Za Srbe je zapisao jednostavno:

„The Serbs – witty, brave, and charming.“
Odnosno:
„Srbi su duhoviti, hrabri i šarmantni.“

Reed je posebno beležio atmosferu među srpskim vojnicima, njihovu izdržljivost, pesmu, humor i spremnost da i u najtežim okolnostima sačuvaju duh.

Artur Evans, britanski arheolog i istraživač Balkana

Pre nego što je postao čuven po istraživanjima Krita i Knososa, Artur Evans je mnogo putovao Balkanom.
Tokom boravka na prostoru Stare Srbije 1883. godine beležio je položaj tamošnjeg stanovništva i posebno teško stanje pravoslavnih Srba.

Njegovi izveštaji nisu bili književna romantika. Bili su dokumenti poslati britanskim institucijama, zasnovani na neposrednom obilasku sela i razgovorima sa stanovništvom.

Evans je upozoravao evropsku javnost na nasilje i bezakonje koje je zatekao i smatrao da je položaj srpskog stanovništva ozbiljno ugrožen.

Peter Handke, austrijski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost

Krajem 20. veka, kada je slika Srbije u velikom delu zapadnih medija bila izrazito negativna, Peter Handke je učinio nešto što je u evropskom javnom prostoru bilo veoma neobično: otišao je u Srbiju da je vidi sopstvenim očima.

Iz tog iskustva nastala je knjiga „Pravda za Srbiju“.

Handke je govorio da nije otišao u Srbiju da bi mrzeo, već zato što je želeo da vidi zemlju o kojoj je, kako je smatrao, slušao samo najgore priče.

– Srbi su posebni i drugačiji i to je dobro. Ne želite valjda da se utopite u ovom mračnom, globalnom političkom podzemlju. Ja sam napisao svoj ep o ljudskosti, a za to nema boljih junaka od Srba. To što su moji junaci stradalnici koje svet uporno ne želi da vidi, za mene nije važno. Ja nisam jednostavan čovek, verujem da niko nije, pa će pre ili kasnije svako sagledati opasne kontroverze današnjeg sveta, to političko podzemlje – rekao je Handke u jednom intervjuu.

A njegova vezanost za Srbiju vremenom je postala još snažnija. U jednom kasnijem iskazu rekao je:

– Ja volim Srbiju, ali ne uvek. A kada je volim, krivica je moja.

Handke je zbog svojih stavova postao jedna od najkontroverznijih ličnosti evropskog književnog života. Ali upravo zato njegovo svedočanstvo ima posebno mesto u priči o tome kako su stranci gledali Srbiju.

Mnogo veća od svojih granica

Od Lamartina do Handkea prošlo je gotovo dva veka. Menjali su se režimi, granice, države i političke okolnosti. Menjala se i slika Srbije u Evropi. Ali se u mnogim stranim svedočanstvima ponavljaju neke iste reči: hrabrost, sloboda, ponos, gostoprimstvo, izdržljivost, stradanje i – neobična sposobnost da se preživi ono što je izgledalo nepreživljivo.

Možda je zato zanimljivo čuti šta su o Srbiji govorili oni koji nisu bili Srbi. Jer čovek svoju zemlju vidi iznutra. A ponekad je potrebno da kroz nju prođe stranac, da je pogleda drugim očima i da nam kaže ono što smo sami zaboravili.

Srbija je mnogo puta bila mala na karti. Ali je u očima mnogih koji su je upoznali bila mnogo veća od svojih granica.