Srpski generali „presudili“ svom narodu za pola miliona funti

Predrag Savić, advokat i pisac

Puč od 27. marta 1941. godine ne može se razumeti bez uloge Vladimira Vauhnika, jugoslovenskog vojnog atašea u Berlinu i jednog od najsposobnijih obaveštajaca svog vremena, ali ni bez uvida u arhivsku građu koju je u novije vreme sistematski obradio istraživač Miroslav Svirčević, koji je upravo otkrio nova dokumenta iz britanskih arhiva.

Upravo u preseku ova dva izvora — neposrednog svedočanstva savremenika i novootkrivene arhivske građe velikih sila — nalazi se puna istina o događajima koji su doveli do sloma Kraljevine Jugoslavije.

Moji televizijski nastupi i tekstovi posvećeni ovim pitanjima izazvali su brojne reakcije u javnosti. Upravo zbog tih različitih, često suprotstavljenih tumačenja — posebno zbog tvrdnji da su priče o britanskom finansiranju puča i podmićivanju generala izmišljene — dužan sam da ponovo reagujem. Nisam ja izmislio ni finansiranje, ni veze, ni ulogu britanskih struktura. O tome postoje dokumenti, svedočanstva i arhivska građa. Upravo zbog toga se ova tema mora iznova otvoriti, bez prikrivanja i bez ideološkog filtera.

Vladimir Vauhnik je iz Berlina blagovremeno upozoravao na opasnost koja dolazi. Njegove depeše, zasnovane na neposrednim kontaktima sa predstavnicima nemačkog vojnog i političkog vrha, sadržale su podatke o koncentraciji trupa, planovima napada i vremenu početka operacija. U svojoj memoarskoj knjizi, osvrćući se na puč od 27. marta 1941. godine, Vauhnik je zapisao:

„Taj dan bio je najžalosniji dan u mom životu, još više zbog toga što su ovaj udes skrivila dva moja druga iz vojske.“

On je javio koje će vojne formacije i koje eskadrile aviona bez objave rata napasti Jugoslaviju, tačno u dan i sat, kao i podatke o nemačkom „Planu Barbarosa“, napadu na Sovjetski Savez, koji će biti odložen zbog događaja u Beogradu. Upravo zato je savetovao da se svaka nagla akcija odloži, jer je vreme bilo jedini resurs koji je Jugoslavija mogla da iskoristi.

Međutim, pučistička vlada u Beogradu oglušila se na ova upozorenja. Generali Dušan Simović, Bora Mirković i drugi vodeći akteri puča doživljavali su Vauhnikove informacije kao fantazije. Ignorisana je i depeša Iva Andrića, koji je 4. aprila 1941. iz Berlina potvrdio iste podatke. Država je, uprkos postojanju preciznih obaveštajnih informacija, ušla u rat bez pripreme i bez strategije.

U tom kontekstu posebno je važno osvrnuti se i na ulogu i kasniju sudbinu Danila Gregorića, čija je knjiga „Samoubistvo Jugoslavije“ decenijama bila marginalizovana i žigosana. Netačne su i pojednostavljene tvrdnje da je on „poklonio veru fašistima“ ili da je bio puki propagandista sila Osovine. Ne sporim da je Gregorić imao određene političke stavove koji su bili bliski pozicijama sila Osovine, niti da je delovao u okviru sistema koji je u datom trenutku tražio kompromis sa Nemačkom.

Ali je krajnje sporno i istorijski problematično to što je nakon rata osuđen na čak 18 godina robije, što je proveo godine u teškim uslovima kaznionice i što je na kraju umro u KP Sremska Mitrovica. Još je problematičnije što je njegovo delo sistematski diskreditovano i izbacivano iz javnog i naučnog prostora, umesto da bude kritički analizirano kao svedočanstvo čoveka koji je bio unutar samog sistema odlučivanja. Upravo zbog toga, njegova knjiga danas ima vrednost izvora, a ne političkog pamfleta.

Upravo tu sliku dopunjuju novootkriveni arhivski dokumenti iz britanskih fondova koje je obradio Svirčević, a koji pokazuju da puč nije bio isključivo unutrašnji događaj, već rezultat organizovanog i finansiranog delovanja. U „Istorijskom dodatku“ Večernjih novosti objavljeni su dokumenti koji to nedvosmisleno potvrđuju. Britanski profesor R.V. Siton Votson (Seton-Watson) doslovno kaže:

„Mi smo ulazak Jugoslavije u rat platili pola miliona funti, pa ne dugujemo Srbima ništa.“

Tu njegovu teoriju potvrđuje američki general Vilijem Donovan (poznat „otac“ CIA, koju u janura 1941. boravio sa engleskim špijunima u Beogradu, doslovce piše:

„Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941. godine jer smo tu revoluciju kupili“.

Da to  rađeno istemski, pokazuju telegrami koje je Čerčilu iputio Hju Dalton ( šef operacije SOE za Jugoslaviju):

„Januara ove godine odlučio sam da pošaljem na Balkan majora Džona Tejlora koji ga veoma dobro poznaje. Od svih njegovih akcija najvažnija je da je nastavio dobro uhodani rad u Jugoslaviji na podsticanju jugoslovenskih opozicionih stranaka da na Vladu vrše pritisak u korist naše zemlje.“

I ključni deo:

„Od kako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je, uglavnom, otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja, uključujući i nagrade za povremene sabotaže“.

Kada se sve to poveže sa Vauhnikovim upozorenjima i novootkrivenim dokumentima, dobija se potpuna slika: Jugoslavija nije ušla u katastrofu slučajno. Vauhnik je znao šta dolazi. Svirčević je otkrio dokumenta koja pokazuju ko je delovao i koje bio finasijer. Gregorić je ostavio svedočanstvo iznutra. Politika je izabrala put koji je vodio u katastrofu.

Naslovna fotografija: Autor teksta ispred  grobnice porodici Vauhnik u Spodnjem Jakobskom Dolu