Vučićeva odbrana Srbije i međunarodnog poretka  

Piše: Dušan Marić

I nakon dva dana, kad su se slegli utisci, jasno je da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u Generalnoj skupštini UN održao izuzetno dobar govor. Argumentovano je branio Kosovo i Metohiju, Srbiju, Ujedinjene nacije i međunarodno pravo. To je izazvao veliku pažnju svetske javnosti, posebno u međunarodnim diplomatskim krugovima.

Nedugo posle njegovog govora zove me jedan prijatelj. Ljuti opozicionar, koji svaki ubogi dan kritikuje vlast i SNS pa ga dočekujem pitanjem šta smo ovaj put zgrešili.

-E zamisli šta sam dočekao. Ne zovem da kudim, već da pohvalim.

-Šta je u pitanju?

-Vučićev govor u UN. Sjajan govor. Kako je samo hrabro govorio. Zbog ovog govora, samo da nije nekih ljudi u njegovom okruženju, bih na sledećim izborima  glasao za njega.

-Da te utešim: ni njemu se ne dopadaju svi ljudi u njegovom okruženju ali vođenje države traži mnoge kompromise, pa i u postavljanju kadrova.

Juče ujutro sam se čuo sa poznanikom iz Kupresa. Hrvatom.

-Zemljače, znaš što te zovem?

-Jozo, nisam vidovit.

-Zovem te da preneseš našem zemljaku da sam ponosan kako je juče govorio. Alal mu vera. Kako se tamo pred onim aždajama uspravio i sve im u lice rekao. Vrisak malih protiv imperijalističke nepravde. Sad mi je još više žao Jugoslavije. Podsetio me ja ni Tita, kad bi branio nesvrstane.

Po društvenim mrežama čitam slične komentare. Svi koji su iole realni, koji vole Srbiju, bez obzira na stranačku pripadnost, slažu se u jednom: predsednik Srbije je sinoć održao istorijski govor, u kojem je do krajnje moguće granice branio interese svoje zemlje. Do granice čiji bi prelazak bio napuštanje diplomatskog rečnika, otvoreno guranje prsta u oko svetskim silama.

Mada je, za razliku od sovjetskog lidera, nastup predsednika Srbije bio čas pristojnosti,  dok sam ga slušao setio sam se Nikite Hruščova i njegovog legendarnog nastupa na istom mestu, U Generalnoj skupštini UN, 12. oktobra 1960. godine. U jednom trenutku, besan, Hruščov je počeo da udara pesnicom  o sto a zatim rekao: Udarao sam pesnicom i sat je stao. Dođavola, pokvario sam sat zbog ove ulizice. (Mislio je na šefa filipinske delegacije Lorenca Somulonga, koji je upravo u svojoj diskusiji optužio SSSR da je kolonizator.)

U gužvi koja je nastala neko je slučajno nagazio Hruščova na nogu i skinuo mu cipelu. Ovaj je sagnuo, uzeo cipelu i stavio je na sto. Od toga je nastala planetarna urbana legenda da je sovjetski lider u Generalnoj skupštini UN lupao cipelom po govornici.

Nije lupao cipelom, već pesnicom ali, svejedno, njegov nastup je odjeknuo širom planete.

Aleksandar Vučić pre dva dana,  dok je branio pravo Srbije na svoju južnu pokrajinu Kosovo i Metohiju,  nije lupao ni pesnicom, nije skidao ni cipelu ali je njegov govor imao sličan odjek. Posebno među malim i siromašnim zemljama i narodima. Koje dave bahatost i kapital velikih imperijalističkih sila.

E takvi nastupi na najvažnijim svetskim političkim pozornicama su jedno od objašnjenja zašto je više zemalja koje povlače priznanje Kosova nego onih koje priznaju njegovu lažnu nezavisnost.