Heroj sa 70 rana molio za pomoć da ne umre od gladi
Budimir Davidović (1890-1980), srpski heroj sa 70 rana, koji je prošao albansku golgotu, stigao do Krfa i bio jedan od učesnika proboja Solunskog fronta, posle rata molio za pomoć da ne umre od gladi. Bio je učesnik Balkanskih i Prvog svetskog rata gde je zadobio sve te silne rane i ostao bez ruke. Za svoje junaštvo je odlikovan najvišim vojnim odlikovanjima, a onda je kao ratni invalid jedva sastavljao kraj sa krajem.
Tokom ratova poveravali su mu najteže izviđačke zadatke, a on je hrabro prelazio neprijateljske linije, vraćao se i podnosio izveštaje o brojnosti i kretanju neprijatelja. Nekoliko puta su njegovi saborci pomislili da je poginuo kada su se začuli pucnji na strani neprijateljske vojske i svaki put ih je Budimir obradovao kada se posle dan ili dva skrivanja i izviđanja vraćao u četu. Ponekad bi sa sobom doveo i ratnog zarobljenika što je bilo izuzetno važno našoj vojsci za otkrivanje više informacija o neprijateljskim planovima.
Poslednju borbu imao je kao pripadnik jurišne čete u koju se prijavio početkom 1918. godine. Prilikom napada na položaje Krvavi Zub – Obla Čuka, Kravice – Zapadni Veternik usledila je borba prsa u prsa sa brojčano nadmoćnijim neprijateljem.
U toj borbi Budimir Davidović je bio ranjen sa sedamnaest uboda. U toku borbe na njega je bačena i ručna bomba zbog koje mu je amputirana desna ruka, a u bolnici su izvađeno iz njegovog tela 74 gelera.
-Napravismo pokolj, ali izbodeše me na 17 mesta – navode se Davidovićeve reči u knjizi „Vitezi slobode“ Milana Šantića.
Dok se oporavljao u bolnici, dobio je drugi put najveći srpski orden, Karađorđevu zvezdu sa mačevima, a saveznički, francuski general Gijom skinuo je sa svojih grudi Orden francuske Legije časti i rekao: „Junače, ti više nego ja zaslužuješ da nosiš ovo visoko odlikovanje. Hiljadili se takvi junaci!“
Tako je hrabri Davidović za svoje junaštvo nagrađen sa sve Karađorđeve zvezde sa mačevima, Ordenom Legije časti, Ordenom Belog orla s mačevima, Obilićevom medaljom za hrabrost i Albanskom spomenicom.
Ali kao što je i pretpostavljao da će kao invalid bez ruke teško moći da obrađuje svoju zemlju, te je zbog toga još na frontu razmišljao da sebi oduzme život, Budimira je nakon oslobođenja i povratka u Srbiju snašla sudbina mnogih njegovih saboraca koji su ostali invalidi.
Bio je prisiljen da radi u nadnici kod drugoga, a pošto je bio bez ruke, ljudi su ga u početku zapošljavali najviše iz sažaljenja. Posle je nosio mleko u Čačak, bio monopolski kontrolor, služitelj u poreskoj upravi, pa je bio u nešto boljoj situaciji. Ipak, godine su prolazile i za ovog junaka bez ruke je život bio sve teži. Ovome svedoči i potresno pismo koje je 24. aprila 1942. uputio predsedniku srpske vlade Milanu Nediću.
„Molim vas da mi se dodeli nešto pomoći pošto nemam nikakvih drugih prihoda, star sam i sakat, umirem od gladi na čačanskoj kaldrmi sa ženom i još dvoje sitne dece“.
Uspeo je da doživi duboku starost kada je 1980. preminuo u Čačku, u svojoj 90. godini. Evo priče o jednom o njegovih mnogobrojnih podviga u velikom ratu:
„Bio je strog, ali dobar i pravičan čovek. Nikome nije nažao učinio, ali nikoga nije ni štedeo. Sebe ponajmanje. Vojnici su ga voleli i plašili ga se. Svi su verovali u njega. Borba na Slovcu bila je žestoka. Austrijanci su zasipali čelikom svaku stopu zemlje. Ljudi su ginuli kao mušice. Neizvesnost i duge borbe, već su bili počeli da zamaraju ljude. Jedno posle podne, major Kovačević dođe među vojnike i suvim glasom progovori:
–Potrebna je jedna patrola da ide i izvidi neprijateljski rov. Treba krenuti čim padne noć.
Za vođu patrole bio je određen kaplar Budimir Davidović. On je izišao iz balkanskog rata kao prekaljen ratnik. Nije se plašio. Sa njim su pošla dva redova: Stojan Milić i Čeda Stojić.
–Austrijanci noću spavaju, oni su gospoda, – govorio je Budimir drugovima.
–Ama đavo nikad ne spava – dodade Milić i šeretski poče da se češe po potiljku.
–More, kakva gospoda, – na to će Stojić – Da su gospoda sedeli bi u pozadini, a ne bi se krvavili po rovovima kao i mi.
–Ja vam kažem da oni noću nikad ne napadaju. Nisu navikli. Oni izjutra otvore najpre artiljerisku vatru, pa onda lepo pod zaštitom topova. Eto, videćete…
Noć je bila topla, a nebo vedro, puno zvezda. Ljudske prilike lepo su se raspoznavale i videlo se na pedeset koraka unaokolo. Iz suve trave čuli se zrikazci. Zemlja je disala, osećao se njen vreo dah. Iz daljine je dopirao neki šum. Samo su ljudi ćutali, pritisnuti nevoljom rata. Svoj teret oni su mučenički nosili i uzdisali za dalekim mirnim selima, gde su nekada živeli lepo i tiho.
Patrola se lagano kretala. Polako i oprezno, korak po korak. Austriski rovovi bili su udaljeni oko šest stotina metara. Kao tri senke u noći, Budimir Davidović i njegovi drugovi prevaljivali su prostor u kratkim skokovima. Pognuti pretrče po nekoliko koraka, pa legnu u travu i osmatraju teren pred sobom. Svakoga časa može puška planuti, svakoga časa smrt ih može stići. A kad su se primakli rovovima na nekih dve stotine metara, nastavili su put pužući. Tiho, neprimetno, kao neki rovci.
– Pst, pst – upozori drugove Budimir. – Eno, onde, pored sena. Ono je stražar. Pazite!
Bez daha su se primicali. Zaobišli su seno, pa zašli sa strane. Onda hitro, kao veverica, skočio je Budimir iz trave i gotovo uzjahao na stražara.
–Stoj! Polaži oružje!
Stražar nije uopšte pokušao da se brani, iako nije bio sam. Još tri austriska vojnika spavala su u senu. I oni su se predali bez reči.
–Oprostite, gospodo Austrijanci, što smo vam prekinuli san – podrugivao im se Budimir, otpasujući im fišeklije i pretresajući džepove. Za to vreme Milić i Stojić držali su puške na gotovs, spremni da ubiju svakoga koji pokuša da beži ili da se brani.
–Nemojte se ljutiti, gospodo Austrijanci, ali ovo je naše, srpsko seno. A sad napred!
Budimir Davidović svu četvoricu predao je svom komandantu, koji je od njih docnije saznao dragocene podatke o stanju u neprijateljskim rovovima“.
