Najstrašniji čovek u Srbiji! (4)

Iz knjige Tajna istorija Srbije – Strogo poverljivo

Posle pada Miloševića i dolaska na čelo Srbije Vojislava Koštunice i Zorana Đindjića, resor ministra unutrašnjih poslova preuzreo je Dušan Mihajlović, koji je pokušao da se obračuna sa mafijom koja je do tada vodila sprsku državu

Piše: Marko Lopušina

Kada DOS na izborima osvaja apsolutnu većinu poslaničkih mesta. 25. januara 2001. godine, Dušan Mihajlović iz Nove demokratije stupa na dužnost potpredsednika Vlade Republike Srbije zaduženog za unutrašnje poslove. U ovom periodu nije postojala funkcija ministra unutrašnjih poslova, Mihajlović je obavljao tu dužnost kao potpredsednik vlade, ali mediji, javnost i državni činovnici su ga oslovljavali sa “gospodine minitre policije”.

Ovim imanovanjem Dušan Mihajlović je po treći put postao trajni žitelj Beograda i po drugi put je bio policajac. Prvi put mu je to bilo u mladosti kada je bio stipendista i radnik tajne policije. Politički neistomišljenici, ali i članovi podzemlja smatra li su 2003. da je Dušan Mihajlović tada bio najstrašniji čovek Srbije. I bili su donekle u pravu, jer je Brka, kako su ga prozvali mafijaši, krenuo u obračun sa srpskim političkim i kriminalnim podzemljem.

-Jedan od zadataka DOS-a bio je i suočavanje sa nasleđem prošlosti. Trebalo je reformisati zemlju u svim oblastima, kako bi se što pre pripremili za evropsku integraciju, pošto su iz Brisela dolazili pozitivni signali u tom pravcu. To nasleđe prethodnog režima najbolje je sagledano kroz MUP. Na jednoj strani imali smo potpuno nepoverenje, tačnije, mržnju građana prema policiji, a na drugoj njenu potpunu neopremljenost i loše uslove rada. Ipak, suštinu problema činilo je kriminalno nasleđe u vidu specifične «piramide zla». Ona je počinjala u osnovi društva, a završavala se u samom državnom vrhu.

-Nju su činili smeša ratnih zločina počinjenih u naše ime i ratnog profiterstva sa organizovanim kriminalom, pokrivenim “patriotskim“ biznisom, i njihova sprega sa vrhovima države, posebno civilnih i vojnih struktura bezbednosti. Kriminalistička policija identifikovala je tada u Srbiji 109 organizovanih kriminalnih grupa sa 649 članova.

-Takođe smo videli da su kriminalci u vreme sukoba i ratova stvorili pravo balkansko kriminalno bratstvo preko kog je u EU stizalo 60 odsto heroina i lažnih azilanata i nekontrolisanih migracija. Kada smo počeli u policiji da crtamo tu piramidnu organizaciju podzemlja, na čijem vrhu su bili bračni par Milošević-Marković, moja ideja je bila da se celoj toj skupini sudi po postojećim odredbama krivičnog zakona, koji sankcionišu udruživanje radi vršenja krivičnih dela, odnosno zločinačko udruživanje. Moja ideja je bila da ne čekamo donošenje anti-mafijaških zakona, nego da iskoristimo taj član o zločinačkom udruživanju, pa da sudimo celoj toj grupaciji – govorio mi je Dušan Duško Mihajlović, kada me angažovao da napišemo knjigu o srpskoj mafiji koja je vladala našom državom.

Sam protiv mafije

-Ali, ta moja ideja nije naišla na podršku niti mojih saradnika, niti od tadašnjih tužilaca, tako da je to ostala samo ideja. A ta nacrtana piramida mafijaškog organizovanja je ostala samo jedan radni papir, koji ne spada čak ni u službenu dokumentaciju policije. Moji saradnici i tužioci nisu jednostavno smatrali da postoji dovoljno dokaza za podizanje optužnice protiv Slobodana Miloševića, Mire Marković, ljudi iz RDB, ljudi iz JSO, i članova zemunske i surčinske mafije i za suđenje o zločinačkim udruživanje tako široke i velike skupine koja je činila tu piramidu.

Za Mihajlovića je rasturanje takve kriminalne piramide i raskrinkavanje te zločinačke organizacije političara i kriminalaca bio apsolutni prioritet nove vlasti DOS-a. Nisu ga zato interesovali nikakvi drugi slučajevi, posebno privrednog kriminala, pa makar u njemu učestvovali u neki Miloševićevi ministri, jer jednostavno Duško nije imao vremena da se time bavi. Taj visoki privredni kriminal je rađen po jednoj ustaljenoj proceduri, jer su se njime bavili nadležni inspektori privrednog kriminala u Beogradu i Srbiji.

-To moje interesovanje je bilo podstaknuto tim prvim iskazima koje smo mi u policiji dobili od Mihalja Kertesa, Radeta Markovića i drugih bivših funkcionera, o tome da je sam državni vrh, odnosno sam Slobodan Milošević na jednom sastanku odobrio državno krijumčarenje cigareta i drugih akciznih roba. I praktično da je sam Milošević načelniku Uprave carina nalagao upotrebu sredstava carine mimo državnog budžeta.

I kada je Mihajlović pokušao da uvede red u beogradsku policiju i podzemlje ti procesi nisu protekli bez problema. U maju 2001. godine Milorad Ulemek, komandant Jedinice sa specijalne operacije izazvao je incident u kafiću »Tvrđava« u Kuli, jer je bio besan na političare što mu nisu došli na proslavu jedinice. Čuveni Legija je bio besan i što je policija u Francuskoj uhapsila vođe zemunskog kriminalnog klana Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, njegove prijatelje i ortake. Mafija, koja je mislila da i dalje može da radi šta god hoće, odgovorila je otmicom biznismena Miroslava Miškovića.

-Bilo mi je jasno da srpska državna mafija ne želi da se menja, da pokuša da legalizuje neke svoje aktivnosti kao biznis, da ne shvata da su odlaskom Miloševića sa političke scene nestale sve one privilegije koje je mafija od njega dobijala – kazuje Mihajović – Mafija je mislila da i dalje može sa novom vlašću da radi ono što su radili u vreme vlasti Slobodana Miloševića. Za mene lično je otmica Miroslava Miškovića imala katastrofalne posledice po više osnova. Prvo, već sam bio intimno rešio da se povučem sa funkcije ministra unutrašnjih poslova, da kažem DOS-u, odnosno Đinđiću i Koštunici: »Evo, obavio sam najteži deo posla, Milošević nije više problem. A pošto ste se vas dvojica razišli i posvađali, nađite nekog drugog ko je mlađi i ko će bolje da podnosi to vaše zezanje, na neka on vodi policiju!«

Da situacija bude još gora, zemunski klan se toliko osećao silnim, da je planirao da kidnapuje ministra policije lično. Policija je u to vreme preduzimala određene operativne mere protiv Surčinaca i Zemunaca, i sam Mihajlović je čitajući stenograme njihovih razgovora, video kako se hvališu:

» Uf, kad bi nam šef dozvolio da otmemo ministra, ala bi bilo veselo!«

-Toliko je njihov osećaj moći bio jak, a njihovi apetiti veliki. Čak, mafija nije ni skrivala svoju moć – tvrdi Mihajlović.

Kako mi je svedočio ministrov službeni vozač Dušana Mihajlovića je srpska mafija pokušala da ubije kod Vukovog spomenika u Beogradu. Na njegov automobil naletela su četiri vozila, u kojima su sedeli maskirani i naoružani napadači. Kad ih je video Dušan je legao na pod ispod zadnjeg sedišta, a vozač je dao gas svom blindiranom automobilu, koji je snagom čelika odgurnuo napadačka vozila i pobegao nizu bulevar prema Saveznoj Skupštini i niz ulicu Kneza Miloša u zgradu MUP-a.

U zatvoru se uskoro našao i Milorad Ulemek, komandant JSO, a porom i njegovi saradnici iz zemunskog klana:

Posvadjane vodje

Moć srpske mafije u vreme kada je držala u šaci Vladu R. Srbije i njene miloševićevske političare i funkcionera bila je takva da je prodavala mesečno 60 kilograma heroina po Srbiji, da je naručila kokain iz država Južne Amerike, da je izvela dvadesetak otmica, da je likvidirala političare (Ivan Stamoblić), članove stranke SPO i policajce Momira Gavrilovića i Boška Buhu.

-U mom dnevniku ja sam 17. avgusta.2001. u sred svađe oko ubistva Momira Gavrilovića zapisao: »Crni potez za Srbiju i Jugoslaviju«. Predsedništvo DSS-a povuklo je učešće u republičkoj vladi i zatražilo njenu odgovornost u parlamentu. I to sve zbog mafije i tog zločina, ali, navodno i zbog slabog rada policije i pravosuđa. Baš im hvala. Naljutio nam se, vrhovni vođa i komandant zbog tekstova u »Nedeljnom telegrafu«, koji, po Voji Koštunici, uređuju Beba, Đorgović i Mijatović. Zar to da čujemo od predsednika koji toliko zna i koji od Gavre pravi balkanskog Džems Bonda. U lošim smo rukama, između čekića i nakovnja, ali šta je tu je. Postao sam i sam veštac. Predosećao sam nesreću. I po prvi put sam preduzeo neke korake, istina sitne, na tome da moji manje stradaju zbog moje neodgovornosti. Umesto detalja i komentara, ispričaću priču – rekao mi je Duško Mihajlović – koju sam čuo od jednog šumadijskog mudraca:

»Kad se deca igraju rata u kući, pa razbiju prozor, to je mala šteta. Ali kad pritom sruše kuću, onda ostanemo i bez kuće i bez dece!«

Podele u DOS-u i prekid odnosa između DSS-a i DS-a ohrabrile su, i Legiju i pripadnike “crvenih beretki”, zatim i Čumeta i Spasojevića, da dignu glavu i pomisle da je sada to prilika za njihov povratak u posao i na pozicije, koje su nekad imali kod Slobodana Miloševića. Ulemek, Buha i Spasojević su u poznu jesen 2001. godine napravili procenu da se Đinđićeva zvezda gasila i da Koštuničina sve više sijala. I da će Voja Koštunica biti pobednik u tom sukobu sa Zoranom Đinđićem.  Zato su sva trojica sa svojim klanovima počeli polako se prestrojavaju prema Vojislavu Koštunici, što je pobuna “crvenih beretki” manifestovala u novembru 2001. na najbolji mogući način.

Sukob Koštunice i Đinđića, odnosno DS i DSS kulminirao je hapšenjem generala Momčila Perišića i njegovog saradnika iz CIA. Onda su se u septembru 2001. DS i DSS posvađali javno ne sednici o izborima na Kosmetu. Sam Mihajlović je bio ljut na predsedniak Jugoslavije, jer ga Voja Koštunica nije obavestio da policajac Gavrilović želi sa njim da razgovara. A Koštunica je bio besan na Mihajlovića, ministra srpske policije jer je bio uveren da je Mihajlović u slučaju Momira Gavrilovića stao na stranu Vlade R. Srbije, odnosno premijera Zorana Đinđića. Tačnije da MUP Srbije i ministar policije nisu podržali predsednika Jugoslavije.

-U jednom trenutku sam Vojislavu Koštunici rekao nešto što ga je prilično pogodilo: » DSS se ponaša kao neka sekta, a ne kao politička stranka!« – bio je kategoričan Mihajlović.

Sve je to bilo na nivou nekih političkih odnosa između njih dvojice. Njihovi lični odnosi nisu nikada dovođeni u pitanje. Lično Koštunica i Mihajlović su lako i korektno komunicirali. Politički su ratovali. Slično je bilo i u odnosu Đinđića i Mihajlovića. Lično su se trpeli, a politički nisu – radili su u atmosferi »otkaza za ministra policije i Duškove ostavke na mestu potpredsednika«.

Samovolja Zorana Djindjića

Početkom 2002. godine, postaje jasno da DOS u izvornom smislu te reči više ne postoji. Beograd i Srbija bili su prepušteni hirovima podeljenih političara. Mnogi su doživljavali DSS i njegovo ponašanje kao jednu čudnu biljku.

-Sećam se da je Đinđić jednom prilikom, definišući DSS, rekao da je to kancer koji razara sve što dotakne. To me je veoma pogađalo, jer sam bio jedini od lidera DOS-a koji je napustio svoju stranku i potpuno se posvetio državnim poslovima u MUP-u. Postaje vidljivo da premijer Đinđić radi sve sam, da praktično pravi paralelne strukture, i da u svemu tome, pored stranačke strukture, gradi i ličnu strukturu moći. Imao sam utisak da je to što on radi pripremanje za njegovu dužu vladavinu, po šemi koja me je podsećala na nešto već viđeno iz Brozovih i Miloševićevih vremena.

Dušan Mihajlović je tada shvatio da je Zoran Đinđić imao manir da sam vlada, tako što je, kada mu je to odgovaralo zaobilazio svoje ministre.

-Kada se to meni dogodilo u jesen 2001. godine, ja sam premijeru Srbije poslao jako oštro pismo. To pismo nije objavljeno u javnosti. Reč je o tome da je premijer Đinđić tih dana sazvao sastanak sa policijskim rukovodiocima u svom kabinetu, ali bez mene i bez mog znanja. Na sastanak je pozvao moje saradnike, generala Sretena Lukića, generala Zorana Mijatovića i pukovnika Radovana Kneževića, načelnika UBPOK. Tema razgovora je bila dogovor o pitanjima koja su isključivo bila u nadležnosti MUP-a.

U pismu sam mu skrenuo pažnju da to tako ne može da se radi, da takav njegov čin osuđujem i ne prihvatam. Premijer Zoran Đinđić je želeo da vodi sve i da kontroliše sve. U njegovoj vladi nije faktički bilo uslova da, ne samo ja kao ministar policije, već i da drugi ministri u svojim resorima, obavljaju posao u ime vlade, u duhu sa programom vlade, ali sa punim poverenjem premiera Zorana Đinđića – požalio se Dušan Mihajlović.

Premijer Đinđić je slušao priče nekih potpuno marginalnih i nevažnih osoba oko sebe, o stanju u MUP-u, o tome ko je u MUP-u dobar, ko nije, ko treba da napreduje, a ko da bude smenjen. Šta radi ministrova firma »Lutra«  u poslovima sa policijom, koji nisu postojali. To je samo bio dodatni pritisak na rad ministarstva policije, ako se izuzmu stalna pitanja tipa »zašto se ovo ne radi« ili »zašto se nešto drugo radi«.

Za Duška Mihajlovića, potpredsednika Vlade Srbije i ministra unutrašnjih poslova se u to vreme po Beogradu javno govorilo da je britanski, američki i izraelski špijun:

-Kada sam se sa Goranom Petrovićem dogovarao da otvori dosijea Službe državne bezbednosti, nisam bio mnogo zainteresovan da vidim kako sam ja opisan u izuveštajima tajne policije. Međutim, kada je u zgradi SIV-a dva otvorena kancelarija, u kojoj su građani mogli da pregledaju svoj tajni zapis iz SDB, odlučio sam da spoznam sopstveni dosije. Uzeo sam ga iz Resora državne bezbednosti Srbije krajem februara 2002. godine. U mom opisu ličnosti bilo je zapisano da sam ja Dušan Mihajlović britanski agent. Uz tu konstataciju doušnika i srpske tajne službe u dosijeu, inače, nije pisalo nikakvo obrazloženje. Tad sam se setio jednog detalja, koji mi je ispričao Aca Vasiljević, da ga je Slobodan Milošević jednom pitao, posle generalovog susreta sa mnom: »Šta ćeš sa tim agentom CIA-?« Interesantno, za RDB sam bio britanski, a za Miloševića američki špijun – otkrio mi je Dušan Mihajlović.

(Nastavlja se)