Piše: Paul Antonopulos, naučni saradnik u Centru za sinkretičke studije
Jasne su indikacije da postoji projekat stvaranja Velike Albanije i da on napreduje, pogotovo dok je pažnja svijeta usmjerena i ometana koronavirusom, Libijom i sirijskom provincijom Idlib. Krajnji cilj Albanije je bio da Kosovo i Preševsku dolinu u Srbiji, južnu Crnu Goru, Epir u Grčkoj i zapadne djelove Sjeverne Makedonije, pripoji u jednu državu Veliku Albaniju.
Iako ovo možda nije zvanična politika Republike Albanije, ona je ugrađena u albanski mit. Međutim, to je sada promijenjeno, nakon jučerašnjeg sastanka albanskog ministra za Evropu i spoljne poslove Genta Cakaja, rođenog na Kosovu, sa kosovskim ministrom spoljnih poslova Glaukom Konjufcom, na kome su razgovarali o uspostavljanju zajedničkog ekonomskog prostora za slobodno kretanje ljudi, robe i kapitala između Albanije i Kosova, kao i o zajedničkim ambasadama širom svijeta poput one koja za sada postoji samo u australijskoj prestonici Kanberi.
Cakaj je na Tviteru naveo „potrebu da se produbi saradnja između [Albanije i Kosova] i snažno podrži koalicija albanskih političkih stranaka u [srpskoj] dolini Preševa [Preševo]“ na istoku Kosova. Dok ovaj tvit samo naglašava dublju saradnju između Albanije, Kosova i preševske doline, komentari Cakaja za tursku agenciju Anadolija daju najveći nagoveštaj da je aktiviran projekat Velike Albanije. Cakaj je za ovu agenciju rekao da „granice između Republike Kosovo i Republike Albanije uopšte ne treba da postoje, treba ih odmah ukloniti, a naše zemlje treba da imaju neograničenu slobodu kretanja i nesmetanu mogućnost za produbljivanje ekonomske saradnje.“
Iako može izgledati da Albanija i Kosovo ulažu velike napore u projekat Velike Albanije, to prije demonstrira njihov očaj kako Kosovo nastavlja da gubi legitimitet i zemlje povlače svoje priznanje ove kvazi-nezavisne države koja je nezakonito odvojena od Srbije 2008. godine. Ukupno 14 zemalja je od 2017. godine povuklo svoje priznanje Kosova, što znači da ga sada priznaje samo 51% članica Ujedinjenih nacija. Uobičajena norma u priznavanju državnosti je da sve više i više zemalja tokom vremena priznaje neku državu, a ne da povlači priznanje. Ako pogledamo situaciju sa Izraelom, od njenog osnivanja 1948. samo je pet država povuklo priznanje, dok su 162 od 193 članica Ujedinjenih nacija priznale tu državu. Neizbežno je da će, podsticajima iz Kine i Rusije, još više država povući svoje priznanje Kosova. To onda donosi novo pitanje – da li su neuspesi Kosova zapravo ubrzali projekat Velike Albanije?
Predlog finskog dobitnika Nobelove nagrade za mir, Martija Ahtisarija, za uspostavljanje nezavisnog Kosova i kosovskog identiteta, bio je grozan promašaj. Umjesto toga, Kosovo je i otvoreno preuzelo albanski identitet počevši od kosovskog premijera Albina Kurtija, koji trenutno obavlja funkciju četvrtog premijera Kosova (od 3. februara 2020.) ne praveći razliku između nacije i etničke pripadnosti, jer on Kosovo vidi kao proširenje Albanije uprkos tome što nacija i država nisu iste. Kurti takođe ne priznaje zastavu i himnu Kosova, kao ni kosovski identitet.
Pošto Kosovo nastavlja da gubi legitimitet, što znači da bi se odcepljena pokrajina mogla vratiti pod srpsku administraciju, ovo je pokušaj da se ta situacija izbegne stapanjem Kosova sa Albanijom. To je razlog zbog čega Cakaj kaže da granice između Albanije i Kosova uopšte ne treba da postoje i da bi trebalo da obe zemlje imaju zajedničke ambasade. Kako je položaj Srbije ojačao, zvanična podrška Albanije Kosovu predstavlja pokušaj da se tome parira i da zajednički formulišu strategiju kako bi postigli neki uspeh.
Širi ciljevi spajanja Albanije i Kosova su višestruki – da se potvrdi nezavisnost Kosova od Srbije; da se propagira projekat Velike Albanije; i da se izvrši pritisak na Srbiju kao i na međunarodnu zajednicu da bi se osporili uspesi spoljne politike Beograda. Saradnička kampanja između Albanije i Kosova demonstrira pokušaje da se to pitanje podigne na viši nivo i želju da se sa trenutnom vladom u Prištini uspostave novi mehanizmi i mere za sprovođenje praktične politike, jer sve dosadašnje taktike nisu dale rezultate, a odustajanje nije opcija.
Dakle, nema razloga da Srbija odustane od svoje trenutne politike pritisaka na države da povuku svoja priznanja nezavisnosti Kosova. Beograd mora da ističe da je Kosovo sastavni i istorijski dio Srbije. Napori Beograda stvorili su rezultate i srpska javnost zahtijeva rezultate. Srbija ne treba da prihvati bilo kakve ucjene i zahtjeve od strane Kosova ili Albanije, posebno jer nastavlja svoj projekat reintegracije Kosova. Prije samo nekoliko dana objavljeno je da će biti napravljena željeznička linija između Beograda i Prištine, što ne postoji čak ni između Kosova i Albanije. I dok se neuspesi Kosova nastavljaju, takođe se ubrzava projekat Velike Albanije u (paničnom) nastojanju da se spriječi reintegracija ove otcjepljene pokrajine nazad u sastav Srbije.
Prevod: Ognjen Vojvodić
