Vreme za novo okupljanje nacionalnih snaga

Neophodno je da pogledamo istini oči i da kažemo sebi: ako na ovaj način izgubimo Kosovo i Metohiju, više nećemo biti to što jesmo

Piše: Dr Duško Babić

Ovaj naslov-apel priziva u sećanje poznati članak Miloša Crnjanskog (na slici dole) iz 1934. godine – Nacrt za skupljanje nacionalnih snaga, u kojem veliki pisac poziva uspavanu i dezorijentisanu srpsku intelektualnu elitu tog vremena da se sabere i preispita, u novom istorijskom i geopolitičkom ambijentu, nakon stvaranja Kraljevine Jugoslavije (do 1929. Kraljevina SHS). Bio je to jedan u nizu njegovih političkih članaka, slične sadržine, objavljenih u časopisima Ideje i Vreme. Posle stvaranja države u kojoj smo se, napokon, našli pod jednim krovom, koja nam se priviđala „kroz suze u žudnim očima“, nacionalne snage zahvatila je apatija, a na površinu su izašli razni „pauci i šićardžije“ – pacifisti iz računa, demagozi, odnarođeni „hemofiličari“, bez nacionalnog osećanja i morala. U takvom trenutku Crnjanski poziva na okupljanje nacionalnih snaga „svih nijansi“, apelujući da se iz svog „privatnog, apatičnog života vratimo svi na svoja mesta i da, u ime naših mrtvih, među živima, ponavljamo samo jedan pokret, bez oklevanja“.

Apel velikog pisca od pre osam decenija mogao bi se, skoro bez ikakvih izmena, uputiti i današnjim nacionalnim snagama – posvađanim, potkupljenim, zaplašenim, zatrovanim ličnim sujetama i iluzijama o vlastitom značaju i veličini. Samo što su današnji razlozi, u poređenju sa onima iz tridesetih godina prošlog veka, neuporedivo jači i brojniji. Crnjanski je tada digao glas protiv tihog, široko rasprostranjenog, samoporicanja vlastite istorije i tradicije, protiv zanemarivanja nacionalnih zadataka i ciljeva, za račun neiskrenih, malokrvnih ideja koje su nas gurale u „obmane pacifizma“ i jugoslovenstva. Danas je isto, samo što su pritisci mnogo snažniji, istorijski kontekst nepovoljniji i naša pozicija vidno slabija. Crnjanski je svoje političke članke pisao u godinama kad su Srbija i srpska vojska još doživljavani kao pobednici u Velikom ratu; danas je obrnuto: na nas gledaju kao na gubitnike, i to „loše gubitnike“ – koji su poraz i kaznu zaslužili.

Odbrana „kosovske misli“

Kada se iz ove perspektive sagleda pozicija naše države i naroda, jasno je da se svi naši izazovi danas slivaju u jedan – pitanje Kosova i Metohije. Ovde nije reč o običnom, političkom procesu koji treba da se okonča nekim sporazumom: „kosovsko pitanje“ je linija na kojoj se danas brani cela srpska istorija, ljudsko i nacionalno dostojanstvo, temelj identiteta. Ne bi bilo ničeg lošeg u tome da se u diplomatskom procesu nađe neko časno rešenje, koje će uvažiti prava albanske manjine, uz poštovanje principa koje međunarodno pravo primenjuje na suverene države. Ali, jasno je kao dan da se tzv. pregovori ne vode u tom okviru, i da je u pitanju „zavrtanje ruke“ Srbiji da bi potpisala sveobuhvatni sporazum sa tzv. državom Kosovo, odnosno da bi priznala takvu „državu“.

Kako sada stoje stvari, proces ide u tom pravcu i ako mu nešto ne stane na put, pitanje je vremena (meseca, godine) kada će „srpski potpis“ biti stavljen na priznanje Kosova. „Žaba se kuva“ sporo i „na rate“, ali centri moći koji vode „pregovarački proces“ više i ne sumnjaju da ćemo je progutati. Pitanje je samo kako i u kom trenutku. Ako ikog treba da boli ova izvesnost, onda su to nacionalno utemeljeni ljudi, iskreni narodoljupci. Njih u našem narodu nesumnjivo ima i danas, kao što ih je bilo u celoj našoj istoriji. Ali, oni danas ili ćute, ili se svađaju, ili rasipaju snagu u pojedinačnim istupima, sledeći više vlastitu sujetu nego opšti interes.

Zato je neophodno da pogledamo istini oči i da kažemo sebi: ako na ovaj način izgubimo Kosovo i Metohiju, više nećemo biti to što jesmo i, još gore, izgubićemo svaki legitimitet da naše potomke učimo da pamte dela naših predaka. Jer, više ne bi imale smisla lekcije iz naše istorije: o žrtvama, herojima, svetosavlju, knezu Lazaru, Obiliću, kosovskom zavetu, Karađorđu, Njegošu, Gračanici, Pećaršiji, Kajmakčalanu, majoru Gavriloviću, valjevskoj bolnici… Sve što bismo rekli o tome, posle dobrovoljne predaje Kosova, bila bi laž. Kao što bismo i mi bili lažni ljudi i lažni narod. Stanovništvo i građanstvo, a ne zajednica utvrđena dugim trajanjem i sećanjem – sudbinom, verom, idejom dobra i ljudskosti. Ako se to desi, bićemo duhovno mrtvi, stidećemo se sebe, izgubićemo svako samopoštovanje i samopouzdanje. Ovakva predaja Kosova ne bi bila samo gubitak 14% državne teritorije (što bi, samo po sebi, bila nezabeležena anomalija svetske istorije) – to bi bilo dramatično, dalekosežno samoporicanje vlastite istorije i bića, identitetski slom, nacionalna sramota koja se više ničim ne bi dala oprati. Naš odnos prema pitanju Kosova i Metohije, danas, jeste armagedonski trenutak cele nacije, koji nam nalaže da „izađemo na crtu“, da se suprotstavimo, da pokažemo nepristajanje i samopoštovanje.

Poslednji je čas da se zaustavi proces prikrivene, „meke“ kapitulacije i podmuklog pripremanja naroda da je mirno prihvati. Taj epohalni, sudbinski zadatak nema ko drugi da obavi, nego osvešćeni, iskreni, na ličnu žrtvu spremni srpski rodoljubi. Zato je obaveza svih koji se tako osećaju da stanu pod jedan barjak, da saberu snage, a zaborave sitne političke račune, lične sujete i našu poslovičnu neslogu.

Ovde ćemo ukratko skicirati okvir u kojem bi to sabiranje moglo da se dogodi.

Prosvećeni nacionalizam

Prva stvar koju nacionalno utemeljeni ljudi moraju danas da imaju na umu, jeste činjenica da je pojam „nacionalizam“ u javnom diskursu već dugo odvojen od svog izvornog značenja – ljubav za vlastiti narod, rodoljublje, kako stoji u Matičinom „Rečniku srpskog jezika“. Kao osnovno značenje nacionalizma uzima se njegovo izopačenje – netrpeljivost i mržnja prema drugim narodima, šovinizam. Zbog toga svaki iskreni rodoljub mora da se bori protiv takvog, suženog, iskrivljenog razumevanja nacionaliteta i nacionalizma; da na svakom koraku, uporno i posvećeno, vraća u javnu sferu izvorno, značenje ovog pojma. Pri tome je najvažnije znati da se ništa ne može postići gromoglasnim, razmetljivim srbovanjem, busanjem u junačka prsa, zagriženim i histeričnim svađalaštvom, ucveljenošću, inatom… Vreme je za prosvećeni (Z. Prilepin), kultivisani nacionalizam, koji će u sebi čuvati zavetnu, sakralnu supstancu našeg identiteta, ali i biti otvoren za izazove i zadatke novog vremena. Za nacionalizam koji će biti istinsko rodoljupstvo, a ne etnolatrija i agresivna demagogija.

Spomenik kosovskim junacima u Kruševcu

Dakle, prvi zadatak na putu ka novom sabiranju nacionalnih snaga jeste to da se nacionalisti/rodoljubi izbore za „pravo građanstva“, za kakvu-takvu ravnopravnost sa drugim idejama i ideologijama. A to neće doći samo od sebe. To zahteva upornu, na znanju i mudrosti zasnovanu borbu, za šta nacionalna ideja ima neizmerni potencijal, jer je najsnažniji i najprirodniji oblik kolektivnog identiteta. Boreći se za ravnopravnost sa drugim ideologijama i kulturnim projektima, nacionalizam će dobiti priliku da istovremeno pokazuje svoj vitalizam i svoju integrativnu snagu, svoje humano, čovečno lice – svoju suštinu, u kojoj je ljubav, a ne mržnja. To je način da se pokaže najdublji smisao nacionalnog zajedništva, koje nije pasivno pripadanje, nego aktivno, delatno vezivanje za „živu silu dobra na zemlji“ (I. Iljin), ovekovečenu u istoriji i tradiciji naroda.

Nacionalizam danas mora nastupati sa verom da pojedincu i društvu može pružiti više u odnosu na blede, beskrvne obrasce građanskog i civilnog društva; da može da se suprotstavi atacima globalizacije i liberalnog kapitalizma, koji na razne načine, vidljive i nevidljive, nameću „kulturu zaborava“, moralni relativizam i raspojasani hedonizam kao smisao ljudskog postojanja. Iskreni rodoljubi/nacionalisti, opremljeni znanjem, mudrošću i verom, hrabri da istupe napred, ali i dovoljno oprezni da ne uleću u zamke impulsivnih i emotivno pregrejanih odgovora – mogu i moraju postati vodeća snaga Srbije i srpske nacije u celini. To nisu, i ne mogu biti, politički konvertiti, narcisoidni hvalisavci, trgovci srpskom zemljom i dostojanstvom, infantilni lažovi i prevejani demagozi…

Izopačenje nacionalne ideje

Ovde je neophodno malo zastati i sagledati ovo pitanje i sa druge strane, odnosno ukazati na opasnosti koje nacionalizam kao ideologija neminovno nosi u sebi. U svom primarnom određenju nacionalizam jeste osećanje ljubavi, ali i ova, kao i svaka druga ljubav, često ume da se premetne u svoju suprotnost. Svaki nacionalista bi ovu istinu trebalo da prihvati i da je neprestano ima u vidu. Granica između rodoljublja – ljubavi prema svom narodu i negiranja/omalovažavanja/ugrožavanja drugih naroda nije stabilna, pa se prelazi lako i neprimetno. Upravo zbog svoje elementarnosti i životnosti, nacionalna pripadnost kod čoveka izaziva posebnu osetljivost, koja nastoji da se utvrdi u sebi, prerastajući neprimetno, prvo u podozrenje, a zatim ‒ predvidivom putanjom – u netrpeljivost prema drugim narodima, odnosno u autistično zatvaranje u krug vlastitog nacionaliteta.

Posle Francuske buržoaske revolucije sazreva svest o tome da snaga naroda, etnosa (a ne volja vladara i vojskovođa) usmerava tok istorije; da svaki narod u sebi nosi ključeve vlastitog slobodnog života. Nacionalna država stvorila je i utvrdila principe i institucije savremenih demokratskih društava i u njih ugradila mehanizme čuvanja ljudskih prava i sloboda. Ali, uporedo sa tim, nacije su postajale „mehanizam koji proizvodi bogatstvo“, pokrenut „ratoljubivim duhom i pohlepom za osvajanjem“ (Tagore). Moćne nacije zapada kreću u kolonijalne pohode i preplavljuju planetu. U drugoj polovini XIX veka svet se pretvara u arenu „u kojoj ʼsposobnijaʼ nacija preživljava u borbi za opstanak“ (Karamurza), po modelu Darvinovih bioloških otkrića. Etnicitet više nije (samo) kulturno i duhovno zajedništvo, nego i ideologija kojom se zadobija vlast, moć, bogatstvo. U ime koje se ugnjetava i ubija. Etničnost kao energija slobode, pokazala je svoje drugo lice: postala je mobilizator imperijalne volje. Krećući se tim tragom svet je došao do nacizma i rasizma, Aušvica, Dahaua, Jasenovca…

Ovako bi mogao da izgleda pojednostavljen prikaz „kvarenja“ nacionalne ideje u poslednja dva veka. Imajući u vidu ovakva iskustva, moramo znati da je nacionalizam, kao i svaka druga ideologija, podložan kvarenju i da je neophodno da u sebi izgrađuje odbrambeni mehanizam protiv svojih izopačenja. Jedini način da to postigne jeste da se neprestano vraća svom osnovnom smislu i značenju ‒ rodoljublju. Pri tome, ljubav za rod ne bi smela da bude nešto deklarativno, čime se legitimišemo pred drugima, nego naša unutrašnja, duhovna realnost, naša „škola vrline“ – ovekovečenih moralnih imperativa određujućih za naše ponašanje i delanje. Ljubav za rod ne bi imala smisla ako nije ljubav za dobro i spremnost da svojim životom svedočimo tu ideju dobra. Nacionalizmu uopšte, a srpskom nacionalizmu posebno – zbog negativnih stereotipa koji su mu nametnuti – potrebna je samokontrola i „stražarenje nad sobom“ da bi ispoljio svoju životnost i integrativnu snagu, osvedočenu kroz celu našu istoriju.

Rodoljublje kao jedinstvena politička volja

Ovo je osnova na kojoj treba graditi novo okupljanje nacionalnih snaga u Srbiji i srpskom narodu uopšte: sveobuhvatno i temeljno, sa primarnim ciljem da bude politička snaga koja će u duhu naše tradicije i našeg bića braniti Kosovo i kosovsko nasleđe.

Nadežda Petrović, Gračanica (1913)

Trenutak je da se udruže nacionalisti/rodoljubi „svih nijansi“ i da kao jedna politička volja odgovore epohalnom izazovu. U tu kolonu treba pozvati sve pojedince, udruženja, institucije, pokrete, stranke…, koji sebe prepoznaju kao „bića nacije“. Treba, dakle, okupiti sve što je nacionalno opredeljeno, ne pitajući mnogo ko je sa kim sarađivao, sa kim je izlazio na izbore, šta je nekad govorio… Sve, osim one koji su otvoreno (i svesno) sramotili nacionalnu ideju, bahato i siledžijski, činili to (i još uvek čine) za novac i položaj, u dosluhu sa vlastima. Zatvaranje i odbacivanje „primitivnih Srba“ bilo bi besmisleno i u suprotnosti sa nacionalnom paradigmom o kojoj je ovde reč. „Novi nacionalizam“ koji danas treba da nas okupi, nije jednokratni projekat za sledeće izbore (mada jeste i to), nego okvir dugoročnog kulturnog programa države Srbije i srpskog naroda kao celine. Nacionalizam koji će popravljati i vaspitavati ljude, suzbijati egoizme i sujete, podsticati negovanje vrline, a ne raspaljivanje političkih, verskih i međunacionalnih strasti.

Uvažiti „drugu kolonu“

Ovakav nacionalizam može naći model koegzistiranja, pa i saradnje, i sa onim snagama koje mu poriču svaku vrednost, pa i elementarno „pravo građanstva“, a to su stranke i organizacije koje zastupaju vrednosti građanskog i civilnog društva. Današnji srpski nacionalizam treba da pokaže moć uvažavanja demokratskih, građanskih ideja, da se prema njima ne postavlja sa nipodaštavanjem i željom da ih ukloni sa scene, nego da snagom vlastite privlačnosti pokaže svoju superiornost nad njima. Sa snagama koje sebe predstavljaju kao „drugu Srbiju“, srpski nacionalisti/rodoljubi ne mogu biti u jedinstvu, ali mogu da idu uporedo sa njima, u „dve kolone“. Na taj način će i oni u „drugoj koloni“, možda shvatiti da nacionalisti nisu pošast sveta – „ultradesničari“, „šovinisti“, „fašisti“, „klerofašisti“… – nego ljudi koji vole svoj narod i spremni su da se žrtvuju za njegovo dobro.