Tragična sudbina slavne porodice Mišić

Posetili smo kuću u kojoj je general Mišić proveo detinjstvo kao 13. dete od oca Radovana i majke Anđelije (imali su 11 sinova i dve ćerke), a u svojim memoarima napisao je da se nije rodio u kući nego na livadi, blizu kolibe, gde je njegova majka muzla stoku. Do kuće vodi krivudavi put, koji je pre nekoliko godina napokon asfaltiran i uređen, ali još uvek ne mogu normalno da se mimoiđu dva automobila. Ispred kuće prostran parking i zaključana kapija. Kustos muzeja Miodrag Mišić, potomak slavnog vojskovođe, otvara vrata po pozivu i potrebi i tako je za nekoliko minuta došao i nama ispričao priču o slavnom vojskovođi.

-U Struganiku danas ima 12 kuća Mišića koji su dobili prezime po Miši Kaljeviću, koji se doselio iz Crne Gore. Kuća u kojoj se nalazimo pod zaštitom je države kao primer narodnog graditeljstva prve polovine 19. veka, ali najvažnije za kuću jeste to što je u njoj rođen jedan od najvećih srpskih vojskovođa kojim se ponose Mišići ali nadam se i cela Srbija, jer je itekako doprineo današnjem postojanju Srbije – kaže za portal “Tamo daleko” Miodrag Mišić, unuk starijeg Mišićevog brata..

Prostrana Mišićeva kuća za stanovanje pripada klasičnoj dinarskoj polubrvnari, okružena vajatima i svim potrebnim zgradama. Kuća je površine 150 kvadrata i podrumom od 50 metara kvadratnih. Danas je to memorijalni kompleks čija se postavka sastoji iz dva dela, istorijskog i etnološkog. U okviru muzeja je tematska postavka koja prikazuje Živojina Mišića u kontekstu istorijskih zbivanja krajem 19. i početkom 20. veka, s akcentom na one događaje u kojima je vojvoda odigrao značajnu ulogu i zbog čega se njegovo delo proučava na vojnim akademijama u svetu. U kući vojvode Mišića hronološki su prikazani njegovo poreklo, detinjstvo i školovanje, istorijat porodice Mišić, njegova vojna karijera u balkanskim ratovima za nezavisnost, Prvi svetski rat – sa posebnim osvrtom na Kolubarsku bitku – zatim njegova bolest, poslednji dani i najzad priznanje i doprinos vojnoj nauci.

-Preuzimajući komandu nad Prvom armijom u dramatičnim danima Kolubarske bitke general Živojin Mišić je, donoseći važne odluke i na svoju ruku, već klonule vojnike poveo u najsjajniju pobedu srpske vojske tokom Velikog rata. Tako je ušao u istoriju rame uz rame sa najvećim vojskovođama tog vremena, a Srbija ga je nagradila činom vojvode i najvećim odlikovanjem. Ali životni put darovitog srpskog vojskovođe bio je, doista, duga i teška borba. Rodio se 19. jula 1855. godine pod jednom „šeftelijom“ (šljiva ranka), kao najmlađe trinaesto dete. Posle mukotrpnog trogodišnjeg školovanja u Ribničkoj osnovnoj školi, jednog lepog avgustovskog dana 1867. godine, mali Živojin je obučen u čisto novo i belo rublje i ispraćen od brižne majke rečima: „Srećan ti put, bubice moja“ – otputovao u Kragujevac – sipa podatke o vojvodi kao iz rukava njegov potomak Miodrag Mišić.

Tu je završio prvi i drugi razred gimnazije, treći, četvrti i peti u Beogradu, a šesti ponovo u Kragujevcu. Po završetku šestog razreda gimnazije, upisao se u XI klasu Artiljsrijske oficirske škole, koju je završio tek 1880. godine. Pokazivao je najviše sklonosti za one predmete koji daju osnovu za praktičan operativni rad, a svoja prava teorijska saznanja proverio u surovoj ratnoj zbilji; učestvovao je dva oslobodilačka rata sa Turskom (1876. i 1877-1878), u kojima je komandovao Kolubarskim bataljonom Valjevske brigade..
U ratu sa Bugarima 1885. godine, komandovao je 1. bataljonom Drinske divizije. Poraz koji je srpska vojska pretrpela na Slivnici, teško je pao Živojinu Mišiću i njegovim saborcima, što se jasno vidi iz njegovih Uspomena, u kojima je, pored ostalog, zabeležio: „Svoj gnev i prokletstvo izlili smo u mislima na naše vojno i državno rukovodstvo, koje sa njemu svojstvenom lakomislenošću dozvoli da bez ikakve nužde dođe do ovog sloma i našeg uniženja.“

Potom se usavršavao u austrijskoj školi gađanja gde je preveo na srpski jezik celokupno uputstvo o ustrojstvu škole, sa detaljnim opisom strelišta, meta i nastavnih planova, i elaborat predao Ministarstvu vojske, gde je po povratku u zemlju izvesno vreme radio i vrlo brzo položio ispit za generalštabnog majora.

Prirodna obdarenost, široko vojno obrazovanje, neiscrpna radna energija, istrajnost i pedantnost u radu, obezbedili su mu redovno napredovanje u činu i postepeno uzdizanje na sve odgovornije položaje sve do pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba i ađutanta kralja Aleksandra Obrenovića. Posle Majskog prevrata, oficiri zaverenici su ga udaljili iz vojske; penzionisan je 1904. u činu generalštabnog pukovnika.

Dve godine kasnije Mišić je, zbog opasnog zaoštravanja vojno-političke situacije, reaktiviran (1909. godine) i postavljen za zamenika načelnika Glavnog generalštaba. U Balkanskim ratovima bio je pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika, njegova desna ruka. Naročito se istakao lucidnom procenom situacije prvoga dana bitke na Bregalnici, kada je štab Vrhovne komande u Skoplju razmatrao pitanje na kojoj liniji treba primiti odsudnu bitku. Uprkos tome, Mišić je neposredno po završetku Drugog balkanskog rata po drugi put penzionisan. Ovoga puta „crnorukci“ su iskoristili odlazak vojvode Putnika na lečenje u Glajhenberg, da se ponovo obračunaju s Mišićem, kome nisu mogli da oproste što je bio počasni ađutant poslednjeg Obrenovića.

Međutim, čim je postalo očevidno da se rat između Austro-Ugarske i Srbije ne može izbeći, Mišić je reaktiviran (jula 1914.) i postavljen za Putnikovog pomoćnika.
Već u samom početku rata, Putnik i Mišić su znalačkim manevrima po unutrašnjim operacijskim pravcima, bacajući usiljenim marševima svoje divizije s jednog na drugi deo fronta i držeći čvrsto sve operativne konce u svojim rukama – stvorili uslov za prvu savezničku pobedu nad Centralnim silama, koju je izvojevala srpska vojska u Cerskoj bici (12. do 24. avgusta 1914).

Mišićev vojnički talenat došao je do punog izražaja tek u velikoj Kolubarskoj bici, u kojoj je austrougarska Balkanska vojska pretrpela katastrofalan poraz. Primio je komandu nad Prvom armijom 14. novembra 1914, u veoma kritičnim trenucima, kada je, zbog velikih gubitaka na Mačkovom kamenu i svakojakih oskudica, u toj armiji nastupila opšta fizička i duhovna klonulost, i kada je mnogima izgledalo da je njen raspad neminovan. I u tim dramatičnim trenucima Mišić je bio optimista; znao je da ima trenutaka kada i oni najhrabriji beže, ali je isto tako znao da se poljuljani borbeni duh premorenih trupa Prve armije može popraviti i neumorno se dao na posao, ne prezajući pri tome ni od nepopularnih mera.

-Na svoju ruku Mišić je naredio da vojska napusti Suvobor i povuče se na položaje kod Gornjeg Milanovca kako bi se odmorila i nahranila.Tri dana kasnije obavestio je Vrhovnu komandu da će Prva armija 3. decembra izjutra preći u napad.Obradovan ovom novom samovoljnom odlukom generala Mišića, vojvoda Putnik je izdao direktivu da i ostale armije i grupe 3. decembra pređu u opštu protivofanzivu. Nosilac srpskog protivofanzivnog manevra bila je Mišićeva armija, koja je u međuvremenu popunjena izvesnim brojem ljudi i neophodnom količinom artiljerijske municije – priča po ko zna koji put Miodrag Mišić.

U toj bravuroznoj ofanzivi Mišićeva armija do nogu je potukla Poćorekovu Šestu armiju i 13. decembra 1914. izbile na obale Save i Drine. To je omogućilo vojnvodi Putniku, čije je naređnje Mišić tri puta odbio, da u završnoj fazi bitke usmeri napad Druge i Treće armije ka Beogradu i da za svega četiri dana potuče austrougarsku Petu armiju i protera poslednje ostatke Balkanskih snaga sa srpske teritorije, nanevši im ogromne gubitke: 319.000 ljudi izbačenih iz stroja.

Usledili su potom poznati događaji, ofanziva na Srbiju ogromnih razmera i povlačenje srpske vojske preko Albanije. Živojin Mišić nij se slagao ni sa tom odlukom, ali se na kraju ipak povinovao, a ubrzo i razboleo i upućen na lečenje u Italiji. Odatle je, na poziv maršala Žofra, otputovao u Francusku i obišao Zapadni front, da bi se početkom septembra 1916. godine ponovo našao na čelu srpske Prve armije. Najveći uspeh vojvode Mišića posle Kolubarske bitke vezan je za solunsku ofanzivu 1918. godine, u kojoj je srpska vojska ispisala jednu od najslavnijih stranica svoje ratne istorije. Glavni teret te ofanzive nosila je srpska vojska, a Mišić je bio načelnik štaba Vrhovne komande.

Iz velikog broja pohvala i priznanja izrečenih u to vreme o srpskoj vojsci i vojvodi Mišiću, izdvaja se izjava tadašnjeg predsednika engleske vlade Lojda Džordža: „Solunskom ofanzivom zadat je smrtni udarac Centralnim silama… Srbi, koje je predvodio jedan od najtalentovanijih generala ovoga rata, vojvoda Mišić, izveli su proboj fronta sa neodoljivim junaštvom. Navala Srba na neprijatelja koji je bio ukopan u stenu iznad njih, predstavlja jedan od najsjajnijih podviga ovoga rata…“
Mišić je po završetku Vlikog rata i demobilizacije Vrhovne komande postavljen za načelnika Generalštaba nove – jugoslovenske vojske, ali je njegov rad na ustrojstvu te vojske ubrzo prekinut; umro je 20. januara 1921.

Kuća ovog velikog čoveka čuva uspomenu i na tragičnu sudbinu njegovih sinova i suprugu Luizu, ćerku bogatog Švajcarca nemačkog porekla, koji je radio u tadašnjoj Srbiji. Ljubav Živojina i Luize, čijem udajom za srpskog vojskovođu se nikad nije mirio, krunisana je sa šestoro dece – sinovima Radovanom, Aleksandromr i Vojislavom i ćerkama Eleonorom, Olgom i Anđelijom.

-Srpski vojvoda sinove nije štedeo. Radovan i Aleksandar su bili u borbenim jedinicama od 1912. do 1918. godine, a ta sudbina bi snašla i najmlađeg Vojislava da nije bio maloletan. Ipak, kasnije je učestvovao u Drugom svetskom ratu, na strani partizana – ispričao nam je Miodrag Mišić.

Sudbina Aleksandra Mišića bila je naročito tragična. Posle sloma države u Aprilskom ratu 1941. godine Aleksandar Mišić se, kao penzionisani oficir, povezao sa Dragoljubom Mihailovićem i sa njim rešio da nastavi borbu protiv okupatora. Ali, početkom decembra 1941. godine Nemci su otkrili gde se Draža krije i opkolili kuću. Bio je to letnjikovac u Struganiku koji je za sebe i svoju porodicu lično podigla Luiza, a zajedno sa Dražom u kući su se nalazili Aleksandar Mišić i Slovenac major Ivan Fregl. Kad je bilo sasvim jasno da nema izlaza i da će četnički komandant pasti u ruke Nemaca Aleksandar Mišić se predao pod izgovorm da je on Draža. Nemci su pverovali, obustavili opsadu kuće, a njega i Fricla odveli u Valjevo gde je Aleksandar otkiro svoj identitet.

O njihovoj sudbini nakon ovoga ostala je zabeležena nevarovatna priča! Naime, kada su Nemci čuli da Aleksandar ima nemačke krvi jer mu je majka germanskog porekla ponudili su da mu poštede život.
-Pola vaše krvi je nemačko – navodno mu je rekao nemački oficir.
-Ta polovina je istekla na Kolubari – odgovorio mu je Aleksandar Mišić osudivši tako sebe na smrt.

Priča kaže i da su nakon toga Mišić i Fregl, kao oficiri, dobili pravo na poslednju želju. Aleksandar je tražio da odreši pertlu na cokuli, a Ivan da lično komanduje odredom koji će iz streljati. Trenutak pre nego što je Fregl komandovao: „Pali!“, Aleksandar Mišić je skinuo cokulu i zavitlao je ga streljačkom odredu. Tako je, makar simbolično, umro boreći se ne pristajući na predaju.

Majka Luiza pokušala je sina da spase, ali on nije pristao na kompromis i saradnju sa Nemcima, koji su u znak osvete zapalili i njen letnjikovac.

Gotovo punih sto godina srpska javnost o tome nije ništa znala, posebno mlađe generacije, a u priličnoj meri to je rasvetlila drama “Mišići, koja je nastala po motivima iz memoarske i istorijske građe. Iz drame reditelja Miroslava Trifunovića tako saznajemo da je Mišić govorio četiri jezika, da mu je geslo bilo “Ne stajati ni u smrti”, a ispovest o tragičnoj sudbini porodice prpuštena je Luizi Krikner Mišić, koja se za Živojina udala još dok je bila učenica drugog razreda gimnazije.

Takođe sanajemo da je Mišićev i Luizin sin Radovan, imao briljantnu vojničku karijeru, ali su ga Nemci 1943. godine uhapsili odveli u koncentracioni logor u Nirnbergu a potom premešten u grad Hanelberg, gde je navodno umro od tuberkuloze.

Treći sin Vojislav posle školovanja na vojnoj akademiji u Rusiji odlazi u London gde završava studije hortikulture i vraća se u Srbiju. Zaposlio se u Gradskom zelenilu i zajedno sa Srđanom Mrkušićem, legendarnim golmanom „Crvene zvezde”, radio na uređenju parkovskih površina u Beogradu. Kao simpatizer komunista i partizana uhapšen je 1943. i zatvoren u logor na Banjici. Ipak, Nemce je bila je sramota da drže u tamnici sina vojvode Mišića pa su ga pustili na slobodu. Međutim, već 1948. našao se na spisku putnika za Goli otok. Ostrvo na kojem ga je dočekalo svekoliko ponižavanje, batinaši, nepodnošljivo sunce i zmije. Tamo je proveo skoro tri i po godine, gde je redovno prolazio kroz špalir koji je nazvan „udri vojvodinog sina”.

Tri vojvodine ćerke, Eleonora, Olga i Anđelija, u svim tragičnim događajima koji su pristizali jedan za drugim nastojale da očuvaju optimizam i veru u bolje sutra. Ipak, najčvršći stub sve vreme bila je Lujza koja je 1943. godine iz protestantske prešla u pravoslavnu veru. Njen odnos prema vojvodi i deci bilo je ono najbolje što je ponela iz svog germanskog vaspitanja i onog stečenog iz srpske tradicije i običaja. U najtežim situacijama hrabrila je supruga i bila na njegovoj strani. U drami je prikazana kao majka heroj i to zaista jeste. Žrtvovala je sve zbog ljubavi prema srpskom mladiću koji ju je zajedno sa sobom odveo u legendu. Magdalina je bilo njeno pravoslavno ime, koje je uzela da bi bar na onom svetu bila sa svojima. Umrla je u dubokoj starosti 1956. godine.

Rodna kuća Živojina Mišića čuva uspomenu na slavnog vojskovođu, njegovoj velikoj ljubavi Luizi i sinovima i ćerima i sve je u njoj više posetilaca, koji dolaze da čuju priču o onom najsvetlijem što je iznedrio srpski narod. Napuštamo Mišićevu kuću sa osećanjem ponosa što pripadamo tom narodu, ali u centru Struganika nailazimo na spomenik vojvodi, koji je nažalost zarastao u korov i gotovo prekrila visoka gusta trava.