Kako je Sloba eleminisao neposlušne Srbe (1)

Iz knjige Tajna istorija Srbije – Strogo poverljivo

Srpski vožd imao je netrpeljivo odnos prema drugim srpskim velikašima, kao što su bili Milo Đukanović, Radovan Karadžić, Jovan Rašković I Zoran Đinđić. Sumnjalo se da je pretio da će d aih likvidira – politički I fizički

Piše: Marko Lopušina

Kao novinara i pisca uvek me interesovao odnos predsednika Slobodana Milošević prema svojim političkim saradnicima i partnerima, kao što su, na primer, bili Milo Đukanović, Radovan Karadžić, Jovan Rašković i Zoran Đinđić. Povod su bile neformalne priče, glasine čak, o tome kako je Sloba hteo da ih likvidira iz političkog života, a istorija je pokazala da su sva trojica opstajala i bili uspešni političari.

Đukanović je stvorio demokratsku Crnu Goru, Karadžić demokratsku Republiku Srpsku, a Rašković junačku Srpsku krajinu, dok je Đinđić bio novi srpski premijer. Međutim, pred svoju smrt 2007. godine Vukašin Maraš, savetnik za bezbednost crnogorskog predsednika mi je otkrio strogo poverljivu državnu tajnu i plan tajne policije RDB Srbije da likvidira Mila Đukanovića.

-U noćnoj akciji „Ljubović“, izvedenoj oktobra 1997, crnogorska policija u spektakularnoj akciji u podgoričkom hotelu „Ljubović“, uhapsila ubačenu grupu pripadnika “Crvenih beretki“, potencijalnih napadaća na predsednika Mila Đukanovića – rekao mi je Maraš.

Vukašin Maraš je decenijama kao savetnik za nacionalnu bezbednost Mila Đukanovića bio najtanovitiji Crnogorac. Njegov prvi posao u tajnoj policiji Jugoslavije u Beogradu bio je da prati disidente i da obezbeđuje pruge kojima se u Plavom vozu vozio predsednik Tito. Upamćen je tada više kao kicoš sa italijanskim cipelama i venecijanskim mantilom, nego li kao opaki bezbednjak. U poliitku je ušao uz Mila Đukanovića u vreme kada su Crnogorci u Beogradu bili čelnici Auto-moto saveza Jugoslavije.

Imao smo priliku da zavirimo u Marašev crnogorski kabinet i čujem njegovu ličnu priču o napadima na predsednika Crne Gore, o aferi „Nacional“, o Momiru Bulatoviću i o radu crnogorske državne bezbednosti i crnogorske policije. Tada mi je Maraš u poverenju rekao da je spasao život Milu Đukanoviću.

Plaćene ubice na Mila

– Predsednik Milo Đukanović je u periodu agresije NATO i posle bombardovanja bio jedan od bezbednosno najugoroženijih državnika u Evropi i svetu. To nije bila samo procena crnogorske Službe državne bezbednosti, već i mnogih evropskih službi, pa i američke  CIA. Predsednik Crne Gore je prošao nekoliko opasnih situacija, tako da mogu da priznam da samo sreća čuva odvažne – pričao mi je Maraš.

-Bila je, na primer, pripremljena diverzija na predsednikov automobil, dok je putovao kroz Crnu Goru. U planu je bila operacija ubacivanja diverzanata u Crnu Goru sa namerom da se izvrši atentat na Mila Đukanovića. I strane zemlje su slale svoje plaćene ubice na predsednika Đukanovića. Mi smo se trudili i uspeli da te namere otkrijemo i sprečimo – rekao mi je on.

Konspiracija je tokom rata sa NATO 1999. godine bila glavni stil života crnogorskih čelnika. Mila Đukanovića niko nije viđao na javnim mestima, sem na televiziji, jer su mu pretili smrću. Kada je odlazio u London preko Dubrovnika, do Debelog brijega bio je postavljen gust kordon policajaca. Bilo je najava da će baš tu da se izvede atentat na Mila Đukanovića.

Kada Milo Đukanović negde izlazio kolima po Crnoj Gori, pratile su ga četiri limuzine sa telohraniteljima. Dve su išle ispred, a dve iza njegovih kola. Njegove komšije su tvrdile da predsednik Crne Gore tim kolima direktno ulazi u garažu, a odatle uz stepenice u svoju kuću.

– Nigde niko nije viđao ni ministra policija Vukašina Maraša. I on je postao nevidljiv, ali je zato njegova policija i te kako bila vidljiva – opisivao je to vreme novinar Budo Simonović iz Podgorice.

Tada je Maraš dobio nadimak “Čovek iz senke”, a mnogi su ga zvali i “Čuvar predsjednika”. Posao mu je bio da brine o bezbednosti Mila Đukanovića, koji je putovao u SAD, Francusku, Veliku Britaniju i drugde. Pisalo se da je Maraš držao i strogu kontrolu i bezbednost Đukanovića i u samoj Podgorici.

Maraš je, kako mi je ispričao, lično u vreme političkog sukoba Slobodana Miloševića i Mila Đukanovića, krajem devedesetih otkrio nameru srpske tajne policije i upozorio crnogorskog lidera da mu Beograd podmeće pevačicu fatalnih oblina, koja bi ga kompromitovala.

– Uoči drugog kruga predsedničkih izbora u najvećoj tajnosti u Crnu Goru stiže dobro obučena grupa iz Beograda i Novog Sada. Pripadnicima crnogorske tajne policije nije promakao dolazak te jedanaestočlane grupe kriminalaca i članova raznih paravojnih formacija. U noćnoj akciji „Ljubović“, izvedenoj 14. oktobra 1997, crnogorska policija u spektakularnoj akciji u podgoričkom hotelu „Ljubović“, hapsi ubačenu grupu iz Srbije. Radilo se o „ljudima sa debelim kriminalnim dosijeima, pripadnicima “Crvenih beretki“. Crnogorska policija se daje u poteru za vođom i instruktorom, zvanim Rambo  i srpskim operativcem zvanim Pero – opisao mi je tu opasnu situaciju Vukašin Maraš i potvrdio da je čitava bezbednosna akcija zavedena u tajnim arhivima SDB Crne Gore kao uspešna operacija.

Pitanje je bilo da li je glavni zadatak grupe uhvaćene u „Ljuboviću“ da izvodi diverzije ili da ubije Mila Đukanovića? Iz samog vrha SDB-a Crne Gore, tih dana je „procurilo“ da su beogradski stratezi planirali da se na nišanu specijalaca „Crvenih beretki“ nađe Milo Đukanović. Po toj verziji „goste“ hotela „Ljubović“ čekale su snajperske puške i ostalo oružje u podgoričkoj kasarni. Nakon obavljenog posla vojni helikopter bi ih prebacio u Srbiju.

– Milošević bi tako Crnu Goru opet ščepao kao mačka mladu piletinu – komentarisali su Crnogorci.

Progon Radovana Karadžića

Slobodan Milošević je bio opasan čovek po Srbe. On je sve svoje bliske saradnike, ugledne ljude, vođe Srba po republikama i krajinama koristio samo za sebe. Iskoristio je velikog pisca Dobricu Ćosića da mu podigne ugled u narodu, makar za tren. Ćosić mu je bio prvi predsednik SRJ od juna 1992. do juna 1993. godine.

Kada sam se jednom susreo sa Dobricom, dok je bio predsednik Jugoslavije, na moje pitanje zašto ne vlada po Ustavu, odgovorio mi je:

-Ne znam, ja sam pisac. Nije mi jasno zašto su me stavili na ovu funkciju da ja vladam?

Milošević je politički iskoristio i ljudski potrošio i ponizio Milana Panića, američkog biznismena kog mu je doveo Duško Mitević, da ga bez blagoslova Bele kuće 1992. godine postavi za prvog premijera svoje nove države SRJ. Panić je, pokazaće se, takođe, radio je samo za sebe.

Milan Panić kao pravi sebični Amerikanac ogovarao je Slobodana Miloševića kod Amerikanaca. Pokušao je da prevari Miloševića, da okrene SAD protiv srpskog vožda. Panić je smenjen, ali se za razliku od Dobrice Ćosića, jako mnogo se obogatio u Srbiji. Kupio je fabriku lekova INC „Galenika“, koje je prodavao po Rusiji i zaradio milijarde.

I dok je Milan Panić bio ego manijak, Dobrica Ćosić obični politički profiter, bajati disident i veliki Srbin sa komunističkim pedigreom. Slobodan Milošević je oterao Milana Panića i Dobricu Ćosića od sebe i sa vlasti, a onda je naredio da njegovi batinaši pretuku Ljubišu Rakića, jer je samosvesno napustio srpskog vožda. Akademiku Rakiću, potpredsedniku SANU je dr Borko Đorđević lično vidao rane, koje su mu napravili ljudi Slobodana Miloševića.

Svoj nasilnički karakter predsednik Slobodan Milošević je kao političar najviše ispoljavao prema Radovanu Karadžiću, vođi bosanskih Srba. Dr Borko Đorđević je bio svedok iskazivanje ogromne mržnje Slobodana Miloševića prema dr Radovanu Karadžiću tokom 1994. godine, dok je ovaj hirurg iz Kalifornije bio izaslanik Republike Srpske u SAD.

Te godine Milošević je i dalje bio u političkom ratu sa Vašingtonom. Amerikanci su ga otpisivali kao predsednika SRJ i vođu svih Srba na Balkanu. Opredelili su se da novi srpski vožd postane dr Radovan Karadžić.

-Da bi ukazali poverenje Karadžiću predsednik Bil Klinton i Stejt department su dali ovlašćenje bivšem predsedniku Džimiju Karteru da poseti Pale i napravi mir u Bosni. U tom političkom poslu bio sam glavni organizator ovog istorijskog susreta, koji je okončan decembra 1994. godine potpisivanjem mira između Srba, Hrvata i Muslimana u BiH – svedočio je dr Đorđević.

Mir je trajao četiri i po meseca. Ljubomoran na jačanje političke pozicije Karadžića na Balkanu i u SAD, vožd Milošević je započeo rat protiv predsednika Republike Srpske.

-Sukobi Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića bili su epska i istorijska svađa, politička bitka dvojice velikih Srbina, ne za status i sudbinu srpskog naroda već za njihove lične interese. Oni su se borili svaki za sebe. Slobodan Milošević i Radovan Karadžić kao državnici i vođe naroda nisu imali sistem rada, niti viziju svog i narodnog državnog napretka. Obojica su se ponašali kao pravi srpski hajduci. Radili su od danas do sutra. O budućnosti, nisu previše razmišljali – kazivao mi je dr Đorđević, američki republikanac.

Strah od Slobe

Amerikanci su istinski cenili Radovana Karadžića, jer oni u principu poštuju pobednike. A Karadžić je 1994. godine vladao nad 72 odsto teritorije u BiH. Međutim, kako cene pobednike, tako Amerikanci ne cene gubitnike. A Radovan Karadžić je razočarao Amerikance i postao gubitinik. Na nagovor Miloševića dao je deo srpskih teritorija Aliji Izetbegoviću i muslimanskoj Bosni.

Šta se zapravo događalo na Palama?

Vojislav Šešelj kao komandant paravojske i Jovica Stanišić, kao šef srpske tajne policije, potom Arkanovi „Tigrovi“ i Šešeljevi „Beli orlovi“, bili su stalno kod Radovana i na Palama. Time su namerno stvarali utisak kod Amerikanaca da je je Republika Srpska postala militantni centar srpstva. Zbog takve klevete Radovan je počeo da gubi ugled i legitimitet u Americi. Amerikanci su zato počeli da izbacuju Karadžića iz svih političkih opcija.

Džimi Karter je, međutim, verovao da je Karadžić častan čovek, da je bolji za mir i za Srbe nego Milošević. Procenio je da Radovan Karadžić nije opasan Srbin, a da Slobodan Milošević jeste jako opasan, čak i koban po same Srbe.

-Karadžić se strašno bojao Miloševića. Kad bi ga Milošević zvao telefonom i grdio, Karadžić je pred saradnicima bledeo, grickao nokte od straha i čupao se za kosu. Milošević mu je pretio da će mu oduzeti vojsku, zabraniti dolazak u Beograd, da će otkriti njegove afere sa kartanjem. Slobodan je psovao Radovana, pretio mu, terao ga od sebe, a Karadžić mu se stalno vraćao i ponizno mu prilazio – svedočio mi je proefsor Borko Đorđević, koji je više puta posećivao Radovana na Palama.

Zato je Džimi Karter, osećajući da će Milošević satrti Karadžića, na vest da će vođa bosanskih Srba da ide 1995. godine u Beograd na sastanak sa Slobodanom Miloševićem i patrijarhom Pavlom, poslao Radovanu upozorenje:

„Ne idite u Beograd. Sastanak sa Miloševićem je velika prevara! Ubiće Vas!”

– Meni je Karter lično javio, da će NATO, po naređenju Ričarda Holburka, tadašnjeg Klintonovog izaslanika za Bosnu i Srbiju, ali i Miloševićevog saradnika, da bombarduje Pale, ako Karadžić krene za Srbiju – kaže Đorđević –  I to se dogodilo 30. avgusta 1995. godine. Čim je Radovan u dva sata noću prešao Drinu kod Loznice, NATO je napao Pale.

Bombe su padale po svim državnim zgradama Republike Srpske. Karadžićev lični sekretar Jovan Zametica je bio lud od straha. Dr Đorđević se sklonio u podrum hotela „Bistrica“. Svoju maloletnu ćerku Aleksandru Đorđević je poslao za Beograd i spasao joj život.

Tu u skloništu na Palama sam saznao da su dvojica Španaca iz Kontakt grupe preko lokatora navodili bombardere na srpsku prestonicu Pale i kuću Radovana Karadžića. Zvanično NATO je napao Republiku Srpsku zbog masakra na pijaci Markale u Sarajevu, kada je 28. avgusta poginulo od, navodno, srpskih granata 37 civila. NATO je bacio na bosanske Srbe do 14. septembra 10.000 tona municije i eksploziva sa osiromašenim uranijumom.

– Vest da je na Markalama u Sarajevu je „srpska bomba“ ubila desetine Muslimana bila je američka opomena za Radovana Karadžića, koju on nije umeo da dešifruje. Umesto da se izvini Muslimanima i smeni svog komandanta za grad Sarajevo, on je naredio da se Vojska RS i Vojska RSK ujedine u jednu srpsku armiju. Milošević je taj plan razbio u parčiće – tvrdio mi je dr Đorđević.

Zvao je telefonom Radovana i rekao mu da mu Džimi Karter poručuje da izjavi preko CNN-a da  je smenio komandanta Sarajeva , da se izvinjava Muslimanima, kako bi sačuvao svoj ugled. U Loznici je Karadžićas čekala ekipa CNN-a, ali joj Radovan nije dao izjavu.

Kako Radovan nije poslušao svog jedinog američkog prijatelja Džimija Kartera, tako je brzo i lako kapitulirao pred Slobodanom Miloševićem.

Naslovna fotografija: Slobodan Milošević i Radovan Karadžić

(Nastavlja se)