Sada već baš davne 1982/83 godine služio sam vojsku u Sarajevu, u Lukavici, u kasarni „Slaviša Vajner Čiča“, V.P.5327. Rod pešadija, uža specijalnost – prašinar. Ako me sećanje ne vara, bio je mart, postrojili su nas i saopštili da ćemo biti angažovani za potrebe snimanja filma „Igmanski marš“ Zdravka Šotre.
Pojavili su se neki ljudi, verovatno pomoćnici reditelja i izvršili trijažu, odnosno odredili ko će biti Nemac, a ko partizan. Bilo je užasno hladno, dva puta sam se premeštao u stroju u nadi da će me birati za Nemca jer su dobijali šinjele, potkape i šlemove, ali nisam prošao. Nekako su nepogrešivo za okupatore izabrali naše drugove Slovence, a većina nas je morala u partizane što je podrazumevalo „zaduživanje“ nekih čojanih kratkih jaknica, sakoa i čobanskih prsluk gunjeva uz nezaobilazne male puškice, valjda „talijanke“. I pravac kamioni.
VELIKAN SRPSKOG GLUMIŠTA: Bata Živojinović u filmu Igmanski marš
Vozili su nas oko dva sata, stigli smo u neku vukojebinu, baš, baš. Mraz, vetar, katastrofa, neko očajno siromašno selo, desetak planinskih kuća, tri četiri štale i sneg do kolena. Pored vojnih vozila bio je parkiran i jedan autobus za glumačku ekipu. Stajali smo tako jedno sat-dva u stroju ispred vrhovnog komandanta Lazara Ristovskog koji je obavljao smotru kobajagi Prve proleterske, a Šotra sedi i viri iza objektiva kamere i viče „ponovi, ponovi“. Postalo je toliko hladno, ne pomaže ni cupkanje, ni gimnastika, a nema ni rakije. I odjednom mećava. Onako prava, baš kao iz filmova, poput bele zavese.
Snimanje se prekida, filmadžije juriš u autobus, a mi u obližnju poveću štalu. Bazdi balega i mokraća, taj se smrad meša sa mirisom naftalina naših partizanskih uniformi. Psujemo mokri, promrzli,spuštamo se na neku ispišanu slamu, pa ipak dobro je, bar ne kisnemo. I odjednom velika, razdrndana drvena vrata, sklepana od nekih letvi se otvaraju i pojavljuje se glavom i bradom Bata Živojinović i nosi u rukama gajbu punu „vranca“, onog nekadašnjeg litarskog sa žutom etiketom, a iza njega Milena Zupančić sa kartonskom kutijom punom boca „Zvečevo“ brendija. Tajac, ne možemo da verujemo. Nismo pojma imali ni da njih dvoje glume u filmu. Bata se smeje;
„Jel hladno vojsko?“, vadi i dobacuje flaše, a zatim seda na gajbu sa Milenom onako na pola guza i nazdravlja.
VREME PARTIZANA: Iz filma Zdravka Šotre
Krenu neka zajebancija, skoči temperatura, ne bi drago našem poručniku što vojska ljušti vino i „Zvečevo“ , ali jbg. važniji je autogram od Bate i Milene nego PS. Ej, bre Bata!
Sedeli su sa nama u toj štali oko dva sata, Bata je pričao dogodovštine sa snimanja „Valtera“, i „Sutjeske“, utom krenu i da se smrkava, pade komanda za pokret u kamione. Bata i Milena se pozdraviše sa svakim od nas pre nego što nas oficiri potrpaše u kamione i vratiše natrag u Sarajevo.
Nisam bio mnogo razočaran što se u tom stroju u filmu „Igmanski marš“ nikada nisam orepoznao u sceni u kojoj Ristovski vrši smotru. Nisam zažalio ni što nisam „glumio“ Nemca, morali su da se po sto puta, kobajagi pogođeni partizanskim metkom, kotrljaju niz neku snežnu kosu, tako da su i oni dobro smrzli guzice.
Kasnije sam u civilstvu prirodom posla bio u prilici da upoznam razne važne i ostvarene ljude, ali Batu Živojinovića – nikada. Ipak, znam čoveka. Pamtim mrak bioskopa „Partizan“ u Užicu gde su nas kao đake vodili na kolektivno gledanje NOB filmova i vriske oduševljenja kad bi ubijao Nemce i sećam se velike zvezde – čoveka, a valjda je ČOVEK uvek zvezda, koji sedi na gajbi u štali sa vojskom u selu kome sam zaboravio ime, ako sam ga ikada uopšte i znao.
Autor je poznati beogradski novinar
*Tekst je pisan u vreme kada nas je zauvek napustio Velimir Bata Živojinović, ali topla priča sa hladnog Igmana biće aktuelna dok je u nama sećanja na velikog čoveka i glumca
