Izmišljno ubistvo na Čukur-česmi

Emisija „Azbučnik identiteta“, koja se emituje na BN televiziji i na više desetina lokalnih TV stanica na Balkanu, donosi još jednu zanimljivu priču iz istorije srpskog naroda, koju nam je zvanična istorija prikazala na pogrešan način. To ima donekle uporište samo početkom šesdesetih godina 19. veka, kada je Srbija bila odlučujuću bitku za oslobođenje od Turaka. Reč je o čuvenom incidentu na Čukur-česmi u Beogradu, na koji se posle vek i po baca novo svetlo.

Piše: Predrag Savić, advokat i pisac

Lažirana ubistva i spinovanje priča o njima poput one o ubistvu ruskog novinara u Ukrajini, nisu novijeg datuma već su redovna istorijska pojava. Efekat tih izmišljenih priča je  sasvim različit i  neke od njih donosili  dobrobit celim  narodima.

Svako, najpoznatiji  je mit da su bahati Turci ubili  srpskog dečaka Savu Petkovića na Čukur-česmi  u Beogradu je 15. juna 1862. godine (po starom kalendaru 3. juna),  posle čega je usledilo  konačno oslobođenje Srbije od Turske.

U policijskim i sudskim arhimava ostali su dokazi da je u obračunu u Beogradu Sava Petković bio je teško povređen, ali Srbija je iskoristila lažnu vest o njegovoj smrti da otera turske posade iz gradova. O pravoj istini na Čukur česmi pisali su mnogi a, među njima i : Nikola Hristić, Kosta N..Hristić,   Jovan Ristić i u novije vreme Mihajlo Popović.

Po svom drugom dolasku na vlast 1860. godine, knez Mihailo postavio je za svoj prvi i osnovni zadatak pripremu Srbije, tada autonomne kneževine u sastavu Osmanskog carstva, za rat do oslobođenja. Odnosi sa Turskom se zaoštravaju. Carigradska štampa optužuje Mihaila za sukobe duž granice Srbije i Bosne, a „Novine serbske“ iznose podatke o turskim zločinima – ubistvima i pljačkama na teritoriji Srbije.

Petnaesti jun po novom, odnosno treći po starom kalendaru 1862. bio je nedelja. Najpribližniji opisi kažu da je bilo „između četiri i šest sati“ kad je na Čukur-česmi u današnjoj Dobračinoj ulici, u turskom delu varoši, došlo do sukoba Srba i turskih vojnika u redu za vodu.

Glavni učesnik sa srpske strane bi je dečak Sava Petković, koji je iz zabitog Lukova kod Kuršumlije došao u Jajince kod rođaka, a oni ga dali u Beograd da bude šegrt kod nekakvog bakalina Alekse, čije ime nije precizno utvrđeno.

Beograd je bio bez vodovoda, higijenski vrlo zapušten,  a na javnim bunarima i česmama vazda su bili redovi. Osioni Turci te nedelje, prema jednoj verziji, nisu hteli da čekaju, a u koškanju i svađi Sava je slučajno oborio i razbio njihov krčag. Prema drugoj, tražili su da piju vode iz Savine testije, ali im ovaj to nije dozvolio. U trećoj, sklonili su Savin krčag i pod česmu podmetnuli svoj… Sve se, u tadašnjoj zvaničnoj verziji događaja, završavaju isto: „Turci zemljanim krčagom ubijaju dečaka“, a nju je prema istorski dokazanim  činjenicama, zarad pridobijanja evropskog javnog mnenja na srpsku stranu, izmislio Jovan Ristić, srpski izaslanik u Carigradu.

Posebno interesantan zapis Kosta N. Hristića, pravnika i diplomate,  i neko vreme i ministra pravde. Kosta je u vreme događaja na Čukur česmi imao je deset godina. O njima u svojim memoarima „Zapisi starog Beograđanina“ piše na osnovu kazivanja i arhive svog oca Nikole Hristića, koji je u trenutku sukoba na Čukur-česmi bio ministar unutrašnjih dela. I on, Kosta N. Hristić, izričito kaže da je „Sava Petković bio samo teško povređen“.

Ali istina se morala zataškati jer su neposredno posle događaja na Čukur-česmi počeli sukobi s Turcima, koji su okončani njihovim povlačenjem iz srpskih gradova, a Srbija se znatno približila nezavisnosti.   Tako su Srbi kao retko kad u svojoj istoriji uz pomoć propagande i diplomatije  ostvarili dobit.