Zaboravljeni srpski junak veći i od Karađorđa

Ako je po privredi, Smederevska Palanka je široj javnosti najpoznatija po tvornici GOŠA, u kojoj je svojevremeno, spremajući se za avanture i komunističke revolucije, radio i Josip Broz Tito. Ako je po sportu, njen najpoznatiji izdanak je fudbaler Perica Ognjenović. Da je imao discipline i radnih navika kao talenta, mogao je da bude novi Šekularac. Ako je po turizmu i lečenju ili po onome što se u njoj proizvede, Smederevska Palanka je najpoznatija po svojoj mineralnoj vodi Karađorđe.

Krštena je po vođi Prvog srpskog ustanka Đorđu Petroviću Karađorđu. Kojeg je zvanje komandanta srpskih ustanika zapadnulo zato što ga je odbio jedan Palančanin, najčuveniji harambaša u Srbiji s kraja osamnaestog i početkom devetnaestog veka Stanoje Stamatović Glavaš.

Kada su se zaverenici spremni da dignu bunu protiv azijskog okupatora 14. februara 1804. godine okupili u Marićevića jaruzi kod Orašca, pa kad je na dnevni red došlo biranje ustaničkog komandanta, družina je jednoglasno zahtevala da to bude Stanoje Stamatović Glavaš. Čuven po ratnoj veštini i neustrašivosti.

Stanoje je to odbio. Uz logično obrazloženje da je on hajduk, navikao na hajdučki način života i ratovanja i da će ustaničkom vojskom i sudbinom naroda bolje upravljati neko ko je više vezan za kuću, okućnicu i porodicu.

Nećkao se i Karađorđe, ubeđujući ustanike da je često nagao i prek i da neće trpeti neposlušnost. Većina je bila mišljenja da im je za posao u koji se upuštaju baš takav potreban. I tako je počelo.

Stanoje je odbio da bude prvi ali je stalno bio uz Karađorđa. Tako da je učestvovao u svim većim bitkama i pobedama ustaničke vojske. Međutim, u pisanoj istoriji ali i u narodnom predanju ostao je, nepravedno, u senci ne samo Karađorđa već i Mladena Milovanovića, Stevana Sinđelića i drugih vojvoda.

U pismu iz 1816. godine Hristifor Obrenović pišući svom stricu knezu Milošu navodi da je „Karađorđe bio sluga kod Glavaša Stanoja“. Nema drugih izvora koji bi potvrdili ovu informaciju. S jedne strane, teško bi bilo pretpostaviti da bi pomenuti Obrenović izmislio takav biografski podatak. S druge strane, još teže bi bilo poverovati da je to istina a da niko od savremenika i kasnijih istraživača tog vremena nije zapisao taj podatak ili ga ostavio kao usmeno predanje. Istinu o ovom (ne)bitnom detalju nikad nećemo saznati.

Formalno, sa Mladenom Milovanovićem je važio za Karađorđevog zamenika, a kasnije ga  neki istoričari ubrajaju u pet najznačajnijih i najuticajnijih starešina. Karađorđe se, svedoči  Petar Jokić,  nije odvajao od Glavaša tokom ustanka, a savremenici ističu njegovu veliku ličnu hrabrost i telesnu  snagu i zapažaju  njegovu  gotovo potpunu  nezainteresovanost za vlast i politiku.  U vojnoj hijerarhiji ustaničke Srbije Stanoje je zadržao visoko mesto i (pored  Karađorđa, Mladena Milovanovića i Jakova Nenadovića) bio je komandant jedne od četiri tadašnje srpske armije koja je brojala skoro 2.500 konjanika i preko hiljadu pešaka.

O njegovom junaštvu ispevano je mnogo pesama, napisano je mnogo novinskih tekstova,  a ništa manje legendarni pesnik Đura Jakšić je o njemu napisao i dramu – Stanoje Glavaš.

Rođen je u Glibovcu kod Smederevske Palanke 21.februara 1763. godine. Što znači da je u vreme dizanja ustanka bio u najboljoj životnoj snazi – imao je 41 godinu. Turci su ga ubili 15. februara 1815. godine u Baničini. S obzirom da je Prvi srpski ustanak dignut 14. februara, ispada da su svi najznačajniji datumi u životu legendarnog harambaše vezani za taj mesec.

O Glavašu su, čak i u to vreme, pisale i strane novine.

„Gazette de France“  14. decembra 1813. godine piše kako su  korpusi turskih trupa prikupljeni „na jednom mestu na brdu Vračar kod Beograda da bi  sa 25.000 vojnika krenuli na srpskog komandanta Glavaša koji je ujedinio ostatke srpskih ustanika.“ List dodaje da se on nalazi „u šumama između Niša i Novog Pazara i u okolini Nove Varoši odakle stalno napada Turke i nanosi im  velike gubitke“. O tome su svoje  čitaoce redovno izveštavali i drugi francuski listovi kao što su „Le Moniteur“,  „Courriede l’ Europe“, „Journal de l’  Empire“ i drugi.

Frankfurtske „Vesti“ u broju od 7. marta 2010. godine“  (tekst  Milice Đorđević, pod naslovom  „Vojvoda odbio nepristojnu ponudu“),  pišu kako su se bosanski Turci iz petnih žila trudili da hapšenjima oslabe srpsku  obaveštajnu  mrežu, ali je ona  ipak ostala jedinstvena.  O tome je jedan zanimljiv primer pružio  Jakob fon Paulić,  austrijski konzul u Travniku, u izveštaju svom ministru  spoljnih poslova grofu  Meterniku.

-Naveo mu je  da  je  septembra 1811. bosanski Ibrahim – paša Halili nudio smederevskom vojvodi da izda vožda Karađorđa.  Ponuda od 100 kesa carskih dukata i 1.000 zlatnih venecijanera upućena je, ni manje ni više,  jednom od najvećih junaka u Srba, Stanoju Stamatoviću Glavašu. Iako je pre ustanka bio hajduk i nesuđeni vožd,  Glavaš nije uzeo blago za Karađorđevu glavu.  Turci nisu odustajali.  Ibrahim – paša je ponovio ponudu preko austrijskog guvernera Base,  jemčeći da će dogovor biti čuvan u najvećoj tajnosti, kako neko od rodoljubivih Srba Glavašu ne bi skinuo glavu. Vojvoda je bio u dobrim odnosima s Basom, ali je odbio izdaju, ovoga puta  veoma odlučno – pišu frankfurtske „Vesti“.

Evo šta se o Glavaševim osnovnim biografskim podacima može naći na internet enciklopediji Vikipediji.

Rođen je u selu Glibovcu, kod Smederevske Palanke, od oca Dimitrija i majke Marice, koji su se u taj kraj doselili iz jednog planinskog sela u blizini Debra, bežeći od turskog zuluma i sukoba sa njima. Posle Stanoja su rođeni brat Đoka i sestra Stana. Kada je Stanoje imao svega 14 godina, oko jeseni 1777. godine, pri skupljanju harača, Turci su pretukli oca, pred celom porodicom, posle čega je ovaj pao u postelju, a zatim umro. Posle očeve sahrane, da bi ga sačuvala od teških poslova na selu, majka je Stanoja dala na abadžijski zanat kod očevog poznanika Sreje u Palanci. Majka se posle toga preudala za Petra Stanića, udovca sa dvoje dece, pa je otišla sa Đokom i Stanom da živi u Selevcu. Sa Petrom je posle toga dobila još jednog sina i ćerku.

Stanoju je zanat išao dobro. Kod Sreje je osim zanata, naučio da čita i piše. Sreja mu je zatim pomogao da otvori sopstvenu radnju i predao mu deo klijenata. U kuću mu je posle toga došao dunđer Borisav Petrović iz Negotinske Krajine, pa su oni posle zajedno otvorili i dunđersku radnju. Kako su mu oba posla dobro išla i imanje se uvećalo, Stanoje ubrzo doveo kod sebe brata Đoku i sestru Stanu da mu pomažu.

Na poziv Karađorđa da se pridruže borbi protiv Turaka, Stanoje se odazvao videvši da su se pridružili i njegovi zemljaci iz Glibovca. Njegovo prvo učešće počelo je prilikom osvajanja tvrđave Rudnik. Karađorđe ga je brzo zavoleo, Stanoje ga je svuda pratio i postao njegova desna ruka.

Istakao se u boju na Deligradu i opsadi Beograda. Stanoje Glavaš je sa 2.500 pešaka, 500 konjanika i jednim drvenim okovanim topom početkom septembra 1806. godine oslobodio Prokuplje od Turaka, a već sutradan ustanici su oslobodili i Kuršumliju.

Glavaš je zbog svoje hajdučke prošlosti, učešća u Prvom srpskom ustanku i popularnosti među rajom, a posebno zbog oružane borbe koju je protiv Turaka nastavio i nakon sloma Prvog srpskog ustanka, bio stalno pod prismotrom ljudi Sulejman-paše Skopljaka.

Posle sloma Prvog srpskog ustanka Stanoje Stamatović Glavaš bio je jedan od retkih srpskih vojvoda i vođa koji je ostao u Srbiji da sa svojim  narodom deli dobro i zlo pod novom turskom okupacijom.  Sa ostatkom srpskih trupa on je pružao veliki otpor Turcima i vodio žestoke borbe, najpre u predelu oko Kolubare, a potom  i na terenima Nove Varoši. Njegov otpor je bio toliko jak da je nagnao Turke da stupe s njim u pregovore, koji su povoljno završeni i po Glavaša i po same Srbe.

Turci su ga ubili na Sretenje 15. februara 1815. godine po nalogu Sulejman paše, posle propasti Hadži-Prodanove bune, iskasapivši celo njegovo telo i odsekavši mu glavu, u selu Baničina pored Smederevske Palanke. U blizini mesta pogibije, u jednoj jaruzi pored puta, prvobitno je bio i sahranjen. Glavu su Turci odneli Sulejman-paši na uvid, posle čega je dugo stajala okačena na čengel ispred Stambol kapije, a zatim je nestala, da bi se kasnije pojavila sahranjena sa telom. Postoje dve verzije priče o tome kako je glava dospela do groba.

Po prvoj verziji, glavu je krišom noću skinula njegova polusestra Marija iz Dubone. Po drugoj, glavu je otkupila njegova sestra Stana od jednog Turčina, kradom, od dela Stanojevog blaga

Baničanci su 1902. godine osnovali Odbor za podizanje spomenika Stanoju Glavašu. Podigli su mu kamenu grobnicu, u dvorištu crkve Svetog Arhangela Gavrila (podignute 1892. godine), u kojoj su ga ponovo sahranili 26. maja 1902. godine.

Jedini Stanojevi potomci su po liniji njegovog brata Petra, prezime su promenili u Petrovići, po starom srpskom običaju kada najstariji sin uzima prezime po očevom imenu, i žive u Smederevu. Stanojeva porodična loza povezana je još sa lozom Hajduk Veljka Petrovića, pošto je Stanoje za njega udao Petrovu ćerku. Potomci Hajduk Veljka (Hajdukveljkovići), danas žive u Smederevu.

Drama „Stanoje Glavaš“ je jedna od tri drame koje je Đura Jakšić napisao. I ona je svakako najpoznatije književno podsećanje na ovu ličnost. Međutim, najviše podataka o Karađorđevom zameniku objavljeno je u dve knjige. Prva je  „Stanoje Glavaš“, koju je 2005. godine, u izdanju preduzeća „Knjiga komerc“ u Beogradu objavio Miladin Stevanović. Knjiga ima 404 strane i predstavlja nezaobilaznu literaturu za sve one koji imaju nameru da se bave ne samo Glavašem već i istorijom Prvog srpskog ustanka.

Druga i ništa manje dragocena je  „Knjiga o Glavašu“, koju je napisao novinar Predrag Cvetković. U toj knjizi autor je otkrio mnoge do tada nepoznate detalje o ovom junaku.

Kako piše Cvetković, Glavaš spada u one istorijske ličnosti zavičajne Jasenice, Šumadije i Srbije, koje  žive u narodnom pamćenju, iako ih  u našoj istoriji i književnosti nema u meri koju zaslužuju svojim imenom i delom.  Od njegove kubure i jatagana podjednako su strepeli Turska  i Austrijska carevina, predočavajući kako su ga nepravedno zaobilazili istoričari, pesnici, guslari i pisci, pa i oni iz kraja u kome je ponikao

Tim pitanjem se u recenziji Cvetkovićeve knjige bavi i istoričar profesor dr Veljko Đurić.

-Zašto su se Srbi tako odnosili prema Stanoju Stamatoviću Glavašu, njegovoj slavi i veličini  do dana današnjeg, teško je odgovoriti.

I ono nešto podataka što znamo o Stanoju Stamatoviću Glavašu danas, jeste ispod nivoa onoga što se zna o drugim vojvodama manje značajnim za događaje iz srpske revolucije 1804 – 1830. godine“ – konstatuje prof. Đurić, uz napomenu da ni Vuk Stefanović Karadžić nije ostavio mnogo zapisa o Stanoju  u svojoj knjizi „Životi srpskih vojvoda i drugih znamenitih Srba“, niti su mu posebnu pažnju posvetili istoričari, bar da su napisali valjanu monografiju.

Đurić smatra da je Glavaš bio ovaploćenje jednog Stojana Jankovića, Malog Radojice, Starine Novaka  i drugih poznatih junaka i hajduka.  Učestovao je u najslavnijim bitkama Prvog ustanka koje su odlučivale o sudbini tadašnje Srbije.

-Ali imao je nesreću da ne pogine u sukobu s Turcima, u nekom  boju sa njima, jer je celog života ratovao, već istorijsku kob da pogine na izdajnički i kukavički način“ – podvlači profesor Đurić. – Prokazan od Miloša, Turci su ga u Baničini ubili dok je bio kum na svadbi, odsekli mu glavu i odneli paši Skopljaku u Beograd.

Ako je verovati ovom izvoru, proizilazi da nije knez Miloš odsekao glavu samo Karađorđu već i njegovom zameniku Stanoju Glavašu. Da li da se dodvori Turcima, da li da smanji turski pritisak na nejaku i poluoslobođenu Srbiju ili da ga eliminiše kao potencijalnu opasnost po svoje vlastoljubive ambicije, koje su se završavale i završile uspostavljanjem svoje porodice za naslednu dinastiju?

Kao što je već napisano, Glibovčani su svom zemljaku podigli lep spomenik ali su, pravilno, procenili da to nije dovoljno pa su po njemu nadenuli ime seoskoj školi. Poštovaoci njegovog junaštva su izdali i zbornik pesama, u kojem su skupljena najbolja poetska ostvarenja o njemu napisana.

Zanimljivo je i da je Glavaš vrlo istaknuti lik u drami „Crni Đorđe“ Antona Panaša, koja je igrana na sceni Carsko – kraljevskog pozorišta  u Beču 1849. godine u kojoj je, kako navodi profesor  Alojz  Ujes, na najvišem umetničkom nivou prikazana Srpska revolucija, odnosno Prvi srpski ustanak. Panaš je koristio podatke iz Rankeove „Srpske revolucije“, građu iz  bečkog  Ratnog vojnog arhiva i zapise iz novina i časopisa.  I lik Stanoja Glavaša, poznatog harambaše i  hajduka,   rađen je na osnovu verodostojnih izvora, a tumačio ga je glumac Burgteatra Karl Lukas.

*Realizaciju projekta „Smederevska Palanka – Od infrastrukture, politike i privrede do kulture“ sufinasirala je Opštinska uprava Smederevske Palanke