Suluda pitanja na popisu u Srbiji

Odgovori na ključna pitanja za identitet jedne države – nacija i vera – su nebitni i nisu obavezni

Piše: Dušan Marić

Jedan od najvažnijih ciljeva popisa stanovništva je i utvrđivanje njegovog nacionalnog sastava. U svakoj ozbiljnoj državi. Posebno ako je ona višenacionalna i bremenita međunacionalnim problemima kao što je slučaj sa našom državom.

Međutim, nakon popisa stanovništva Srbije, koji je u toku, neće se znati odgovor na pitanje koliko u Srbiji ima pripadnika koje nacije ili nacionalne manjine. Uključujući i srpsku. Tako su odlučili u Republičkom zavodu za statistiku.

Naime, mudraci koji vode tu ustanovu, na čelu sa Miladinom Kovačevićem, koji je po do sada poznatim podacima na funkciji predsednika još od kamenog doba, su odlučili da građani ne moraju da odgovore na pitanje kojoj naciji ili nacionalnoj manjini pripadaju. A, za svaki slučaj, da bi papazjanija bila potpuna, ne moraju da odgovore ni na pitanje koju veru ispovedaju.

Tako da ćemo i u sledećih deset godina moći samo da nagađamo koliko u našoj državi ima Srba, koliko Albanaca, Bugara, Mađara, Hrvata, Egipćana i Marsovaca. A s obzirom sa kakvim se sve problemima kao nacija suočavamo, sasvim je izvesno da će neutvrđivanje nacionalne strukture stanovništva biti korišćeno za razne manipulacije. Pogađate, protiv Srbije i njenog najbrojnijeg naroda.

Inače, pitanje o nacionalnoj pripadnosti nalazi se tek na 21 mestu upitnika o popisu stanovništva, uz napomenu da odgovor na njega nije obavezan. Ista napomena nalazi se i uz pitanje o verskoj pripadnosti, koje je 23. po redu.

Ali su zato građani obavezni, pod pretnjom vrlo visoke novčane kazne, i do 400 evra, da odgovore na niz duboko kretenskih, besmislenih i konfuznih pitanja. Neka od njih naliče na jeftin vic u pokušaju i teranje sprdnje sa ozbiljnim državnim poslom kakav je popis stanovništva, druga su nerazumljiva i za obrazovane ljude a kamoli za 17 odsto nepismenih građana Srbije a u trećima se od građana traže podaci o kojima većina njih nema pojma. I ne treba da ima pojma.

Nije važno koliko u Srbiji ima Srba ili Albanaca, nije važno koliko stanovnika u Srbiji ispoveda hrišćanstvo ili pravoslavlje, jedva da je važno da li je neko pismen ili nije (to pitanje se nalazi tek na 28. mestu!) ali je zato za planiranje budućnosti srpske države od sudbinskog značaja idiotsko pitanje koliko kućnih brojeva se nalazi u stambenoj zgradi u kojoj građanin stanuje i da li su svi kućni brojevi u istom popisnom krugu.

Treba li ikom razumnom dokazivati da ljudi koji žive u velikim stambenim zgradama u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu, koje često imaju i po više desetina ulaza, uglavnom nemaju pojma koliko ima kućnih brojeva u toj zgradi a volio bih da vidim da u Srbiji postoji i jedan jedini građanin koji stanuje u stambenoj zgradi sa više ulaza a koji zna da li se svi ti ulazi nalaze „u istom popisnom krugu“. Po zakonu, svi oni bi za svoje „neznanje“ morali platiti novčanu kaznu.

Grupa pitanja vezanih za zaposlenje je na nivou psihijatarskog slučaja. U poodmaklom stadijumu. Čitajte i čik pokušajte da odgonetnete koji je njihov značaj za srpsko društvo i državu.

Da li je lice u sedmici koja je prethodila popisu bar jedan sat obavljalo bilo kakav plaćen posao (u novcu, robi ili uslugama) ili je radilo pomažući kao članu u porodičnom poslu koji donosi prihod?

Da li lice ima plaćen posao sa kojeg je u sedmici koja je prethodila popisu odsustvovalo zbog bolovanja, godišnjeg odmora ili bilo kog drugog razloga, a na koji će se vratiti nakon isteka odsustva?

Da li je lice tokom četiri sedmice koje su prethodile popisu aktivno tražilo posao ili pokušavalo da započne samostalni posao?

Bože pomozi i zakloni. Ali tu nije kraj rapsodiji idiotluka. Sledeće visokumno pitanje glasi:

Da li bi lice moglo da počne da radi u naredne dve sedmice ako bi mu bio ponuđen posao?

Evo da odgovorim. Moglo bi. A koliko bi „moglo“ zavisi koji posao je u pitanju. U kom mestu. Da li u Surdulici ili u Kanjiži? Za koliko para. U koje radno vreme. Slučajevi koji su smislili ovo i slična pitanja očigledno misle da su to za građane Srbije nebitne sitnice. Ali je zato, po njihovom mišljenju, za državu sudbonosno važno da utvrdi da li su građani Stanoje, Miloje, Radoje ili Sisoje u sedmici pre popisa bar jedan sat obavljali bilo kakav plaćen posao, pa makar im taj sat bio plaćen „u uslugama“. Kojim uslugama? Jesu li među njima i one seksualne?  I zašto samo plaćen posao? Zašto nema pitanja da li je neko, kao što je to slučaj autorom ovog teksta, u protekloj sedmici ženi dva puta oprao sudove, jednom usisao stan i oprao auto? Tri prostiranja veša iz mašine za pranje da ne pominjem.

I zašto samo u sedmici pre popisa? Ubi me znatiželja, šta na osnovu odgovora na ovo pitanje Miloševićev, Draškovićev, Dačićev, Ljajićev, Tadićev i Vučićev Miladin Kovačević  i njegovi premudri statističari mogu da zaključe o stanju u društvu a da je važno za društvo i državu? Toliko da se to utvđuje popisom stanovništva. Zar se validniji, dugoročniji i po državu korisniji podaci i zaključci ne bi mogli dobiti da je u pitanju neki širi vremenski okvir? Od mesec dana, tri meseca ili pola godine?

Šta ćemo sa onima koji, iz nekog razloga, recimo zato što je svaki dan padala kiša, a padala je, u sedmici pre popisa nisu radili ni sat vremena ali su zato prethodnih dvadeset ili pedeset sedmica svakodnevno nadničili i rmbačili, obavljajući raznorazne kičma-trans poslove?

Pitanje o državljanstvu, jedno od najvažnijih pitanja kojima bi se trebao baviti popis stanovništva,  je malo bolje prošlo od pitanja o naconalnoj i verskoj pripadnosti. I ono je rangirano neprihvatljivo nisko, tek na 16 mesto, ali je bar odgovor na njega obavezan.

Ali je zato  prvo pitanje na koje će građani morati da odgovore pitanje polne pripadnosti. Pogađate, u pitanju je još jedan u nizu koraka kojim oni što nas fizički, na KiM i medijski, nametanjem degenskih vrednosti, drže pod okupacijom, nastavljaju „oslobađati“. Od nas samih i ono što nas čini jednim narodom. Samo desetak dana nakon što su nam priredili kolektivno nacionalno ponižavanje organizovanjem sedmice pedera, lezbejki i ostalih retkih vrsta u glavnom gradu Srbije. Koji su, spodobe,  proglasile za evropsku prestonicu seksualne nastranosti.

Zbilja, da li iko iole normalan u Srbiji, bilo da se zove Dušan, Muharem ili Franjo, misli da je prvo i najvažnije što država treba da sazna o svom građaninu to da li je muško ili žensko? Ili i muško i žensko. Ili ni jedno od to dvoje, već nešto treće, novokomponovano, takoreći egzotično.

Ako neko nije smeo da pitanje državljanstva ili nacionalne pripadnosti stavi na prvo mesto, zašto na prvo mesto nije stavio pitanje pismenosti? Ako tražite od nekog da vam odgovori na 69 pitanja čak bi nekako bilo logično da ga prvo pitate da li je pismen? Srbine, država me poslala da ti postavim 69 pitanja ali prvo, da bi i ja i država bili načisto s kim imamo posla, da te priupitam da li si pismen? Znaš li slova? Odgovor na ovo pitanje bi svakako pomogao da se pravilnije vrednuju odgovori na kasnija pitanja.

Ovaj pijani anketni list se završava onako kako je i počeo: nakaradno. Verovali vi meni ili ne, mada isto vam se piše, poslednje pitanje na koje će građani morati da odgovore glasi da li je njihovo domaćinstvo gajilo „dva grla goveda, jedno grlo goveda i dve sitne stoke, pet grla ovaca i pet grla koza, četiri grla sitne stoke, 50 komada živine i 20 pčelinjih društava?

Prvo, ne postoje sitne stoke. Postoji sitna stoka. Drugo, zašto baš dve a ne tri „sitne stoke“ ili, zašto baš pet a ne sedam koza?

A treće, šta je sa kućnim ljubimcima? Što su koze važnije od mačaka i džukela? Pitam ozbiljno. Cilj popisa stanovništva jeste i taj da se utvrdi standard, kvalitet života, prosečnog srpskog građanina. Po europskim standardima, taj kvalitet zavisi i od toga da li građanin Stanoje, Radoje, Miloje ili Sisoje u stanu ili kući ima kućnog ljubimca. A u Srbiji ima više stotina hiljada kućnih ljubimaca. Mnogo više nego koza. I magaraca. Čak i ako uračunamo magarce koji nisu stoka.