Kobne greške Zorana Ðinđića (5)

Iz knjige Tajna istorija Srbije – Strogo poverljivo

Novi premijer Srbije više je voleo marginalce koji su ga oruživali, nego što je cenio i podržavao svog potpredsednika i ministra policije. Kada mu je Dušan Mihajlović poverio da je izradio studiju o srpskoj mafiji, Đinđić se i pored upozorenja sa time javno pohvalio i umro

Piše: Marko Lopušina

Premijer Zoran Đinđić nije imao poverenja u Dušana Mihajlovića, minista policije, pa mu je kao kontrolore postavio Nenada Milića i Božidara Đelića, koji je MUP-u uzeo dve milijarde dinara iz budžeta. Mimo ministra policije premijer je postavio načelnike beogradskog SUP-a Boška Buhu i Milana Obradovića.

-Moj autoritet u i Resoru državne bezbednosti postao je formalan, mada se ranije odnosio samo na starešine te službe. I kada je početkom 2002. godine RDB reformisan u BIA (Bezbednosno infromativna agencija), bez obzira što sam imao izvanredne odnose sa novim načelnikom službe dr Andrejom Savićem, pa i sa njegovim pomoćnikom Miloradom Bracanovićem, u ovom operativnom smislu, ja više nisam dobijao sve informacije od BIA. U DOS-u, Vladi, i Narodnoj skupštini moj ugled je voljom Zorana Đinđića bio uzdrman, iako se znalo da ja nisam bio odgovoran za pobunu JSO, ali ipak je to bilo nešto što se desilo u ministarstvu na čijem sam ja čelu bio – priznao mi je Mihajlović.

U MUP-u je imao autoritet samo unutar policije, ali ne i u sektorima za borbu protiv privrednog kriminala, jer su oni bili povezani sa određenim političkim strukturama, posebno u gradu Beogradu. Od tog trena pobune »crvenih beretki« Mihajlović faktički više nije bio ministar policije u pravom smislu te reči. Od te pobune i trulog kompromisa, koji je Zoran Đinđić napravio sa JSO o nenapadanju, njegov autoritet ministra policije se vidljivo kruni.

– U takvoj situaciji ja sam podneo ostavku premijeru Zoranu Đinđiću. Ja sam dao neopozivu ostavku Vladi Srbije i pošao da je saopštim, da je ona posle pretvorena u ostavku podnetu premijeru. Đinđić je nije prihvatio. I to iz jednog principijelnog, demokratskog razloga: »Ne mogu pobunjenici da menjaju ministra. Ne mogu specijalci da vode kadrovsku politiku Vlade Srbije«.

Đinđić uopšte nije hteo da se raspravlja o pitanju Duškove odgovornosti, jer je to pitanje, po njegovom sudu, postavio neko ko nije bio nadležan za to. A to su bili specijalci JSO.

-Jasno je da su neke moje kolege smatrale i mene odgovornim za to što se desilo, ali nisu me mogli žrtvovati, jer bi to bio poraz politike koju smo zajedno vodili. Tako se dogodilo da ja sada zbog tog oportunizma u DOS-u ne mogu da odem sa funkcije ministra policije. Stvoren je status kvo – Vlada Srbije izgubila, ali nije ni pobedila. Pitao sam se zašto je to Zoran Đinđić uradio – kaže Mihajlović i odgovara:

-U poziciji, kada nije mogao da pobedi JSO, kada je Vojska Srbije ćutala, a predsednik države Koštunica mudrovao, premijer Đinđić je, verovatno, računao da mu ta Pirova pobeda odgovara. Jer, to je, ipak, bila njegova pobeda. Makar za javnost. Za mene je to bio poraz, jer sam dozvolio da mi jedno »dete«, napisanu neopozivu ostavku, pocepa i pretvori je u nešto što je politički racionalnije, a što je mene dovelo u sve težu i težu situaciju. I samu vlast. Počelimo smo kao vlast da gubimo kompas.

Naime, ta Pirova pobeda Zorana Đinđića i njegove vlade je ohrabrila protivnike da krenu u organizovano rušenje te Vlade Srbije. Milorad Ulemek i Dušan Spasojević, sa svojim političkim istomišljenicima, organizovali su i jednu neviđenu medijsku kampanju čiji je cilj bio satanizacija, ne samo ministra poliicje, nego čitave Vlade Srbije i samog premijera Zorana Đinđića. Oni su time počeli da tražu širu političku i javnu podršku i da stvaraju tzv. patriotske snage za promene.

Prvo je u više navrata učinjen pokušaj da se likvidira sam Zoran Đinđić. Potom Spasojevićeva ekipa kreće prevashodno po Beogradu u čišćenje podzemlje od svakog ko bi mogao da im bude smetnja u rušenju nove vlasti. Osećaju se toliko moćni, da u poslednjoj fazi svog plana za promene, udaraju i na onoga ko ih je stvorio, ko ih je prihvatio sa ulice kao kradljivce automobila po Novom Beogradu i dilere droge. »Patriote« kreću u obračun sa svojim tvorcem i dojučerašnjim neprikosnovenim šefom Ljubišom Buhom Čumetom, sa tezom da ih je prodao policiji.

Rat protiv mafije

Kako mi je Mihajlovič priznao, njegova bitka za promene u Srbiji posle 5. oktobra je bio njegov izgubljeni rat.

-Ja sam kao ministar policije poražen od srpske mafije, od medija, i od same politike. Kada sam se suočio sa tim zlom, koje sam spoznao iz tih policijskih izveštaja u »Beloj knjizi« i spisa prvih istraga o nerešenim zločinima, a posebno posle pojavljivanju hladnjače u nepoznatim leševima u Dunavu, ja sam zavapio za pomoć. Rekao sam da ćemo mi sve probleme koje imamo u zemlji, tadašnjoj Jugoslaviji, rešiti na demokratski način, političkim sredstvima. Upozorio sam da od tog našeg angažmana zavisiti da li će Srbija biti balkanska Kolumbija ili moderna, evropska država.

-Uspeli smo da za taj problem zainteresujemo i međunarodnu zajednicu. Preko Londonske konferencije, smo uz pomoć, pre svega Britanaca,  pitanje srpske mafije nemetnuli kao regionalni problem. I dobili smo podršku međunarodne zajednice u borbi protiv organizovanog kriminala – otkrio mi je Dušan Mihajlović.

Kod kuće je, međutim, u toj borbi sve išlo trapavo.

-Anti-mafijaškoj zakon je donet na Saveznoj skupštini 28. decembra 2001. godine. Specijalni tužilac je izabran par nedelja pre atentata na premijera Zorana Đinđića. Izgubili smo dve godine na zakonske okvire naše borbe protiv podzemlja, i to u vreme kada smo kao DOS imali dvotrećinsku većinu u parlamentu, a mogli da to uradimo za dva meseca – rekao mi je Mihajlović.

Po Mihajloviću to nije bilo slučajno. Političari miloševićevske orijentacije i mediji o beogradskoj mafiji i mafijašima iz glavnog grada govorili su i pisali kao o junacima modernog doba.

Legija je bio idol. Šljuka je bio idol. Dušan Spasojević je predstavljan kao uspešan biznismen, iako nije imao ni jedan dan radnog staža. I on je bio idol mladih. Od ruku tih ljudi strdali su Ivan Stambolić, Slavko Ćuruvija, a glavom zamalo nije platio i Vuk Drašković. U međuvremenu MUP je rešio ubistvo policijskog generala Boška Buhe. Zoran Đinđić tada nije dovoljno dobro shvatio da su to bili napadi na Vladu Srbije i njenu politiku, pa i na njega lično.

– Međutim, premijer je toliko bio medijski zatrovan da se osećalo da možda i misli da smo zaista svi mi, i Čeda, i Beba, i ja, sporni, a ne politika koju Vlada Srbije sa njim na čelu vodi. I zato sam imao potrebu da mu na to lično obratim pažnju. Kako nije shvatao, opet sam premijeru ponudio ostavku! Đinđić je na Kolegijumu odobrio, ali je nije potvrdio. Dao mi je zadatak da uradim elaborat »Vizija MUP-a Srbije« – pamti Mihajlović.

U celoj Srbiji je tokom 2002. godina trajala igra »mačke i miša« – policija je hapsila kriminalce, neko ih je iz pravosuđa potom puštao na slobodu. Dušan Mihajlović je sa saradnicima napravio registar kriminalnih grupa i članova srpske mafije. U poverenju je rekao premijeru Zoranu Đinđiću da će se krenuti u juriš na mafiju. Premijer nije umeo da čuva policijsku tajnu, pa je na svom nastupu u Jagodni najavio ofnazinu policije protiv kriminalnog podzemlja u Srbiji. Taj njegov javni nastup bio je napad na mafiju, koja je odustala od akcija protiv ministra policija i okrenula se ka premijeru Srbije.

Slabo obezbedjenje

Vođa Zemunskog klana Dušan Spasojević je u to vreme imao obezbeđenje, koje mu je Legija lično dao. Naime, bivši komandant JSO je deo svog obezbeđenja prebacio u Šilerovu 38, tako da kad je policija pokušavala da zaustavi Spasojevića u koloni automobila, suočavala se sa pripadnicima »crvenih beretki« koji su pred naše policajce izlazili sa oružjem na gotovs. U tom smislu Dušan Spasojević zvani Šiptar je za policiju bio nedodirljiv. Imao je običaj da imitira i citira svog šefa Milorada Ulemeka  i da govori: »Ja sam stvorio 5. oktobar. Ja sa doneo demokratiju Srbiji«

Meni lično Šiptar je, dok sam kao novinar »Nedeljnog telegrafa« tražio intervju u dvorecu u Šilerovoj ulici, demonstrirao svoju moć. Opet imitrijajući Legiju, uzeo je mobilni telefon i pozvao ministra policije Duška Mihajlovića:

„E, Brko gde si bre? Nemate da dođeš da mi tim brcima obrišeš dupe!“

Uplašen da će ga Spasojević ubiti tajno je protiv zemunskog klana progovorio Ljubiša Buha Čume. On je procenio da će mu saradnja sa policijom spasila glavu. Buha. Šef surčinskog klana postao je državni zaštićeni svedok protiv državne mafije Legije i Šiptara.

-Sučen sa Buhinim priznanjima preimijer Zoran Đinđić je krajem leta i početkom jeseni 2002. bio čvrsto odlučan da se obračuna sa mafijom u Srbiji. To sa njim nije bio problem ni ranije, ali ovoga puta smo shvatili da u Vladi Srbije i u Kabinetu premijera neće biti opstrukcije, koja je ranije dolazila iz raznih njihovih krugova – govorio mi je Dušan Mihajlović.

U zimu 2003. godine srpska mafija se primirila. Zemunci su prosto nestali sa lica zemlje. Oni nisu bili u mišjim rupama, nego u sigurnim skloništima i zato su bili nedostupni policiji. Nestali su na volšeban način zahvaljujući njihovoj veštini, koje smo posle otkrili, da komuniciranja putem »specijala«, koji su bili za jednokratnu upotrebu i putem proverenih kurirskih veza.

Tada su već počele pripreme za ubistvo Zorana Đinđića. O tome naša policija nije imala saznaja, sve dok se nije zbio pokušaj atentata na premijera kod hale »Limes« na Novom Beogradu. Pokazalo se da MUP Srbije nije sposoban da efikasno interveniše.

Mihajlović mi je priznao da je Đinđićevo obezbeđenje bilo država u državi. To je bila jedna potpuno autonomna i nezavisna institucija, koja je i funkcionisala sama za sebe. Svoju moć je gradila vezivanjem za autoritet premijera, a sva svoja pitanja je rešavala preko kabineta predsednika Vlade Srbije i direktnim kontaktima.

– Kao ministar unutrašnjih poslova u to vreme ja nisam nikad napisao, niti potpisao nijedno rešenje, nijedan plan rada obezbeđenja premijera Zorana Đinđića. A da ne govorim o obuci njegovih telohranitelja, o nabavci opreme i vozila, o dolasku nemačkih stručnjaka, koji su procenjivali ugroženost samog premijera, njegove porodice i Đinđićevog stana na Studentskom trgu. Mene, moje saradnike i MUP Srbije kabinet premijera o poslovima obezbeđivanja Zorana Đinđića uopšte nije informisao. Ja sam o svemu tome kao ministar policije saznao iz novina – priznao je nevoljno ministar Mihajlović.

Na drugoj strani ministar srpske policije Dušan Mihajlović nije dobijao procene o ugroženosti srpskog premijera. Te službene procene davala je BIA direktno Kabinetu premijera, a ne MUP-u Srbiji, niti Upravi za obezbeđivanje ličnosti.

(Nastavlja se)