Ko je bio Nikola Tesla: Nije svetac nego genije

Svedoci smo jednog vrlo štetnog idolatrijskog odnosa prema Nikoli Tesli u službi kultističkog (sektaškog) pseudoreligijskog pokreta „teslijanstva“, kome bi se, da je kojim slučajem danas među nama, i sam Tesla žestoko usprotivio

Piše: Prezviter dr Oliver Subotić autor knjige Tesla: Duhovni lik

Uvremenu u kome je ceo svet ustalasan ratnim događajima i kataklizmama, a naš narod na Kosovu i Metohiji svakodnevno na meti šiptarskih ekstremista, svaka druga tema u javnosti deluje ne samo sekundarno nego i potpuno nepotrebno. Uprkos tome, odlučio sam da napišem tekst o jednoj duhovno krajnje nazadnoj i štetnoj pojavi koja je već godinama prisutna u javnom prostoru Srbije, kroz delovanje nekolicine neodgovornih srpskih intelektualaca, među kojima neki imaju čak i doktorske titule. Reč je o kultu formiranom oko ličnosti Nikole Tesle, uglavnom kroz propagande takozvanog teslijanstva.

Za termine „teslijanstvo“ i „teslijanci“ sam čuo pre nekoliko godina, tokom završnih radova na svojoj studiji o Tesli. Iskreno govoreći, nisam tome pridavao neki poseban značaj u početku. Međutim, kada mi je Zoran Luković, najveći srpski stručnjak iz oblasti sektnih delovanja, totalitarnih i destruktivnih kultova, jednom prilikom sugerisao da obavezno obratim pažnju na pojavu „teslijanstva“ jer je zapravo reč o pseudoreligijskom pokretu koji se stalno propagira u javnosti, shvatio sam da su stvari ipak ozbiljne i da zahtevaju reakciju.

Pogledao sam nekoliko video-klipova u kojima učestvuju prepoznatljive ličnosti tog diskursa i potpuno me je zaprepastila konstantnost teza na osnovu kojih se izgrađuje tipičan pseudoreligijski kult oko lika Nikole Tesle. Činjenice da ova pojava sve više dobija na intenzitetu u medijskom spektru, i da novinari svesno ili nesvesno učestvuju u širenju iste, nisu mi ostavile drugog izbora no da kao sveštenik (koji se, pri tome, stručno bavio likom i delom Nikole Tesle), iz pastirske odgovornosti, jasno i odlučno reagujem.

PSEUDORELIGIJSKI POKRET I SENZACIONALIZAM Srž „teslijanstva“ kao ideje koja služi za podlogu pseudoreligijskog pokreta možemo pronaći u više intervjua profesora Velimira Abramovića, koji je, po svemu sudeći, njegov začetnik. Ovom prilikom ću navesti samo jedan karakterističan intervju, pod nazivom „Civilizacija Teslijana“, koji je dat pre nešto manje od jedne decenije. U tom intervjuu profesor Abramović, između ostalog, govori o „jednom novom obliku religioznosti neophodnom današnjem čovečanstvu, koji bi proistekao iz oduhovljene nauke i tehnologije“. U nastavku, profesor navodi da su upravo „Tesla i njegovo delo pravi temelj te i takve naučno-religijske globalne civilizacije“. U te dve rečenice se ogleda suština teslijanske ideje i pokreta koji je na njoj zasnovan.

Pomenuta paradigma, sa manjim ili većim varijacijama, ponavlja se u desetinama video-klipova profesora Abramovića koji se mogu pronaći na internetu, uz eksplicitni i redovan naglasak na ezoteriju i ezoterijske prakse, kao i sporadičnu kritiku Pravoslavlja i Crkve. Dodatno zaprepašćuju ideje koje prate tu paradigmu – tako u gorepomenutom intervjuu profesor svoje teze potkrepljuje stavom da „Tesla i najviše Tesla povezuje ljudsku dušu sa Svetim duhom [sic!] koji je zapravo sumersko-pitagorejsko-staroegipatsko-starogrčki vrhovni Sveti zakon [sic!], (gr. Hieros Logos) mistične prirodne matematike“.

Da li je moguće da ovakva izjava može doći od jednog univerzitetskog profesora? Doduše, i većina drugih ekskursa profesora Abramovića bi se teško mogla uklopiti u bilo šta smisleno u religijskom smislu, a nekad jednostavno ne ostavlja prostora za bilo kakav komentar osim za smeh. Tako, u viralnom klipu koji ovih dana kruži vajberom profesor tvrdi da „kardinali u Vatikanu jako dobro znaju da je Isus Hristos Ličanin [po profesoru, Hristos potiče iz Likije – Anadolije], da je došao zajedno sa njima [precima Ličana] u [tu] Liku i zato celu svoju crkvu zovu KatoLička crkva“ odnosno „Donjo-Lička crkva“ (!).

Posebno zabrinjava to da se srpski novinari pozivaju na profesora Abramovića kao nespornog autoriteta iz oblasti lika i dela Nikole Tesle. U nedavno objavljenom tekstu „Tesla, joga i Buda“ potpisanom od gospodina Miloša Čolića u dnevnom listu Nova (tekst je, inače, napisan povodom saopštenja SPC o jogi), profesor Abramović je predstavljen kao „jedan od najboljih poznavalaca Teslinog naučnog i životnog puta“. U tom tekstu Čolić ne pominje „teslijanstvo“, koje je prepoznatljiv diskurs profesora, ali zato ističe njegov stav da je Tesla „na pitanje koje je veroispovesti odgovorio kako veruje u jednog Boga koji nije opisan u religijama, ali da je najbliži u budizmu“.
Pošto uvaženi profesor redovno ističe ovaj citat (koji se, u manje ili više sličnom obliku, može čuti i od još nekolicine intelektualaca), voleli bismo konačno da čujemo koji je konkretan izvor tog citata, odnosno gde je te konkretne reči Tesla izgovorio ili zapisao. Do tada, kao validne i referentne ostaju konkretne reči Nikole Tesle upućene kao pismeni odgovor Džonu P. Aleksandru (datirano na 10. 12. 1901) kada je na pitanje religijske pripadnosti jasno odgovorio (citiram): „Pripadam Grčko-Istočnoj Crkvi, u kojoj je moj ujak, najmlađi brat moje majke, sada mitropolit, no sebe više volim da nazivam jednostavno hrišćaninom.“

Vratimo se ideji „teslijanstva“ kao pseudoreligije zasnovane na idolatrijskom odnosu prema Nikoli Tesli. Da je kojim slučajem Tesla danas među nama, potpuno sam uveren da bi bio prvi koji bi se žestoko usprotivio takvoj ideji i kultističkim (sektolikim i pseudoreligioznim) pokretima zasnovanim na njoj. Podsetimo se da je još u vreme njegovog života bilo raznih pokreta koji su želeli da ga predstave kao vanzemaljsko biće, zbog čega je on veoma patio. Margaret Čejni čak smatra da je upravo zbog takvih pojava Tesla kao svojevrsni mehanizam odbrane iznosio neke bizarne ideje, poput teze da je čovek automat, da bi time pokazao kako je on obično ljudsko biće sklono grešci u rasuđivanju.
A to da je bio sklon grešci (iako genijalan) Tesla je nekoliko puta i javno objavio – verovatno najpoznatija njegova pogrešna teza jeste da zračenje X-zracima doprinosi mentalnim mogućnostima, zbog čega se jedno vreme izlagao tom zračenju i tu pogubnu praksu prekinuo čim je primetio njenu štetnost, o čemu je uredno obavestio američku javnost.
Takvih epizoda u kojima je Tesla otkrivao tipično ljudsku stranu svoje ličnosti i njenih slabosti je napretek i to ne treba nikoga da čudi – biti genijalan ne znači biti nepogrešiv. Stoga je jednodimenzionalno isticanje Tesline genijalnosti u ključu tobožnje nepogrešivosti koja nije svojstvena čoveku, da bi se na osnovu toga formirao kult ličnosti sa pseudoreligijskim predznakom, u duhovnom smislu ništa drugo do krajnja devijacija zasnovana na potpuno pogrešnim pretpostavkama.

Ovde treba skrenuti pažnju na još jednu važnu stvar. Naime, ugledni istraživači Teslinog lika i dela su već pre nekoliko decenija ukazali da postoje mesta u njegovim tekstovima i intervjuima (posebno u periodu kada više nije bio na vrhuncu naučne slave) u kojima se može naći dosta čudnih izjava koje treba čitati s priličnom dozom kritičke distance. No upravo te i takve izjave, nastale u trenucima ljudske slabosti, kultisti širom sveta forsiraju da bi napravili Teslin lik onakav kakav njima odgovara.

O Teslinim senzacionalističkim izjavama bez pokrića, koje su u američkoj javnosti u velikoj meri ugrozile njegov naučni kredibilitet u jednom periodu, svojevremeno je pisao i akademik Aleksandar Marinčić, nekadašnji direktor Muzeja Nikole Tesle. Profesor Marinčić smatra da je takvim neodmerenim izjavama doprinela činjenica da je Tesla u poznom periodu života bio lišen laboratorijskog rada, što je bio prostor u kome je bio suveren i koji ga je čuvao od raznih ekskursa u štetna fantaziranja i razmatranja tema iz oblasti s kojima nije bio dovoljno upoznat. Teslini izleti u starosti su zaista mogli da se, prema umesnom zapažanju akademika Marinčića, podvedu pod uticaj samoće i odsustva iz laboratorijskih uslova. No Marinčić je posebno u pravu u tome da su Tesline senzacionalističke objave bile pogodno tle za razne nesavesne ljude, koji su na njima gradili kultističke teme za svoje prizemne interese.

Tako nešto je pre Marinčića primetio i Vilijam Terbo (unuk Tesline sestre Angeline), kada je još osamdesetih godina prošlog veka istakao da postoje četiri kategorije ljudi koji se bave Teslom: pored naučnika i sunarodnika, Terbo sa žaljenjem ističe još dve grupe ljudi: „pseudonaučnike koji sleduju nekim Teslinim čudnim idejama“ i „kultiste koji ga obožavaju kao vanzemaljsko biće“. Posebno je sporno to što ljudi iz dve poslednje grupe (koje u naše vreme, kako izgleda, idu ka tome da se objedine) tvrde da poštuju i vole Teslu – da je to slučaj, čuvali bi samog Teslu od njegovih čudnih ideja (poput eugenike, marsovaca i tsl.) u kojima nije imao naučnu uzdržanost niti dobrog saradnika u svojoj blizini koji bi mu skretao pažnju na nepromišljenost u nekim izjavama.

ŠTETNA IDOLATRIZACIJA Teslina pronalazačka genijalnost je, sasvim nesumnjivo, bila nešto van premca u istoriji nauke – možda bi se u tom pogledu sa njim eventualno mogao porediti Leonardo da Vinči. U istom smislu, doprinos koji je dao civilizaciji je ogroman i on tek u naše vreme dolazi do izražaja, kada mu savremeno društvo odaje priznanje za mnoge izume. No Tesla je, kao što je više puta naglašeno, bio samo čovek od krvi i mesa, koliko god bio genijalan.

S jedne strane izrazito plemenit čovek (milosrdan, pravdoljubiv, čestit, trudoljubiv, nesrebroljubiv, rodoljubiv, spreman da oprosti), a s druge čovek sa tipično ljudskim manama koje su ga pratile tokom celog života i koje, podrazumeva se, ne treba postavljati kao kakvu paradigmu. Ekscentrične ideje, senzacionalističke najave, preterivanja raznih vrsta… bili su njegov neizostavan pratilac pogotovo kada više nije bio na pijedestalu naučne slave. Zar tu vrstu iskušenja jednog genijalnog i plemenitog čoveka koji je svojim pronalascima zadužio čovečanstvo treba stalno isticati umesto da se, uz kritički osvrt, pokriju činjenicom da je reč o tipično ljudskoj slabosti?

Iz prethodno rečenog je sasvim jasno da prema Teslinim idejama treba imati afirmativno-kritički stav. Drugim rečima, sve ono po čemu je jedinstven u doprinosu ljudskoj civilizaciji i po čemu je čovek vrline treba jasno isticati, posebno mladim naraštajima, koji treba da se nadahnu primerom rada i vrlina koje je poneo još iz roditeljskog doma i upornošću da svoju životnu misiju zaokruži. Istovremeno, Teslin lik ne treba ni idealizovati ni ideologizovati, a nipošto idolatrizovati, kao što je to slučaj u kultističkim pristupima.

S tim u vezi, svojevremeno sam izneo ideju da bi u završnim razredima srednjih škola Teslina i Pupinova autobiografija trebalo da se proučavaju ravnočasno i uporedo kao lektire, sa ciljem da se ove dve ličnosti (koje su pomirene na kraju života posle trodecenijskog prekida kontakta) objedine i zajednički posmatraju, da bi se uočile ne samo njihove razlike već i sličnosti, te da bi na primeru njihovih zajedničkih osobina poput trudoljubivosti, altruizma, upornosti, rodoljublja i međusobnog oproštaja deca mogla da uče neke stvari. Idealno bi, zapravo, bilo da se iz obe autobiografije izvuku najbolji i najinspirativniji delovi.

S druge strane, ukoliko bi se Teslina autobiografija kao lektira obrađivala u celosti, neke stvari, poput hipertrofirane fantazije indukovane u detinjstvu ili ideje o determinizmu ljudske volje koju je izneo u zrelom periodu, učenicima treba objasniti s jasnim kritičkim osvrtom, da bi se izbegle štetne psihološke posledice u slučaju onih koji bi hteli te ideje da primene ili imitiraju. U slučaju kultističkih inicijativa, međutim, princip je potpuno suprotan jer tu izostaje bilo kakva vrsta kritičke opservacije.

Ljudi koji se bave proučavanjem ili afirmacijom lika i dela Nikole Tesle pogotovo danas imaju veliku odgovornost. Bio sam zatečen u nekoliko situacija kada sam od ozbiljnih intelektualaca čuo da koriste termin „teslijanac“ u prilikama kada su oslovljavali poštovaoce lika i dela Nikole Tesle. Na jednom zvaničnom prijemu sam čak morao da reagujem tim povodom i ispravim gospodina koji je upravo tim terminom oslovio osobu koja je dobila odličje koje nosi Teslino ime. Ovom prilikom ću navesti i da kao jedan od svojih velikih uspeha na ovom polju smatram činjenicu da sam uspeo da ubedim upravni odbor jedne poznate i ozbiljne organizacije koja se bavi likom i delom Nikole Tesle da iz vokabulara svojih članova povuče korišćenje termina „teslijanac“, budući da on već godinama figurira kao svojevrsni kultistički terminus technicus i da ga jednostavno ne treba koristiti u bilo kojoj zdravoj i ozbiljnoj priči.

Uzgred budi rečeno, kao drugi veliki uspeh vezan za ovu oblast smatram i činjenicu da sam uspeo da ubedim jednu poznatu ličnost koja se bavi afirmacijom lika i dela Nikole Tesle da istupi iz lavirinta tajnih društava upravo koristeći argument da Tesla nikada nije želeo da bude član nijednog tajnog društva. Zanimljivo, takva vrsta argumentacije kod ljudi koji gaje kultistički odnos prema Tesli se ne može naći – naprotiv, tu je prisutna upravo inklinacija ka društvima ka kojima Tesla, kao što je rečeno, nikad nije bio blagonaklon.

HRIŠĆANSTVO I „TESLIJANSTVO“ Posle svega navedenog, sasvim je jasno da čovek koji je hrišćanin u isto vreme ne može biti i pripadnik „teslijanskih“ ideja. No i pored toga, začuđuje što ima ljudi koji smatraju da je to moguće. Nedavno mi je pažnju privukao komentar jednog gospodina, koji je reagovao na moj stav izrečen u jednom internet video-podkastu, u kome sam naveo da Nikola Tesla nije ličnost za kanonizaciju (budući da, premda je bio hrišćanin, ipak nije imao dovoljno čist stepen ispovedanja i praktikovanja vere i da je imao izvesnih slabosti koje nisu svojstvene svetiteljima). Njegov komentar je bio da Tesla „… ne može biti svetac koga proglašava Pravoslavna crkva jer je on svetski genije koga priznaju sve religije, ali ga zato mi, pravoslavni Teslijanci, vidimo kao našeg idola (sveca)…“. Pored činjenice da je sintagma „pravoslavni Teslijanac“ tipičan oksimoron, ovom bratu bih postavio jednostavno pitanje: zar pravoslavni hrišćanin uopšte može imati idola? I da li se taj brat ikada, ako je zaista pravoslavni hrišćanin, upitao koliki teret na Teslinu dušu stavljaju ljudi koji od njega prave idola?

Srpska pravoslavna crkva prepoznaje Nikolu Teslu kao svog sina, koji joj duhovno pripada po poreklu i rođenju (sveštenički sin), krštenju, zvaničnom ispovedanju vere tokom života (navedeno pismo u kojem sebe eksplicitno naziva hrišćaninom je samo jedan od dokumenata koji to potvrđuje), ličnom stavu prema hrišćanstvu (za koje je tvrdio da je iznad svih svetskih religija), životnoj etici (u kojoj su hrišćanske vrline milosrđa i pravdoljubivosti zauzimale centralno mesto tokom celog njegovog života), odnosu prema SPC (koju je pomagao i bio kum Crkve Sveti Sava u Geriju u Indijani), poslednjim godinama života (u kojima se kroz epsku poeziju dublje vratio otačkoj veri – Pravoslavlju) i kraju (budući da je ispraćen prema pravoslavnom obredu od strane pravoslavnih sveštenika).

Pri tome, sledujući istini, ne sporimo da je Tesla tokom života imao ekskurse u razna filosofska učenja, da su ga zanimali i dalekoistočni koncepti, da je imao heterodoksnih izjava (koje, naglasimo, nije iznosio s bogoslovskim pretenzijama nego u naučnom kontekstu) i da nije živeo liturgijski u američkom periodu (iz više razloga, čiju detaljnu opservaciju sam izneo u svojoj studiji), te da zbog svega navedenog on svakako ne može biti uzet kao duhovni obrazac i „pravilo vere“ kada je reč o pravoslavnom veroispovedanju, a o nategnutoj ideji kanonizacije da i ne govorimo.

Stoga Srpska pravoslavna crkva svom sinu Nikoli Tesli pristupa na očinski odgovoran način, podsećajući na uticaj porodičnog svešteničkog okruženja na formiranje njegove ličnosti, ukazujući na dužno poštovanje koje kao pronalazač zaslužuje za svoje izuzetne doprinose, podstičući dalja naučna istraživanja njegovog lika i dela, i, istovremeno, dajući jasan kritički osvrt u svim slučajevima gde je to za verni narod neophodno.

Upravo u skladu sa svim prethodno navedenim, a sledujući odgovornom i činjenično zasnovanom pristupu kada je tema lika i dela Nikole Tesle u pitanju, dolazi i reakcija jednog pravoslavnog sveštenika na duhovno krajnje štetnu ideju „teslijanstva“ i njegovu upornu i konstantnu medijsku promociju. Reakcija koju bi, verujem, prvi Tesla podržao da je danas među nama.

O prazniku Svetog Grigorija Bogoslova, leta Gospodnjeg 2023